субота, 06.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 31.01.2017. у 13:00 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Варвари транзиције

Представа „Ново доба”, текст Вук Бошковић, по мотивима књиге есеја „Радници и сељаци” Виктора Иванчића, режија Дино Мустафић, копродукција Битеф театар, Београд и АртХуб, Сарајево
Из представе „Ново доба” (Фото: Н. Шугић)

Текст представе „Ново доба” Вука Бошковића ужарено је савремен. Кроз фрагментарну структуру радње и преплитање два тока догађаја на сцену се избацују агресивно актуелне теме сналажења у пакленом процесу друштвених транзиција. Раскопава се проблематика приватизација и ловљења у мутном, деловања недодирљивих тајкуна, манипулација политичког маркетинга, постратних траума, као и суочавања са актуелним приливима емиграната и општим хаосом у Европи. Кроз личне драме актера су изражени хорори трусних друштвених промена, немилосрдни изазови нашег времена које је сломило системе вредности, приморавајући људе да забораве на људскост у принудној борби за преживљавање.

Ликови драме и представе немају имена што се може разумети метафорички. Иако су веома особени, дубински разгранати, они су истовремено и општи, у погледу њихове свеприсутности. Типични су представници нашег унакаженог друштва, на вишим или нижим ступњевима социјалне, односно материјалне лествице. Били они арогантни бизнисмени, ратни профитери, утицајни политичари, или понижавани, савијени и ућуткивани радници, сви су зупчаници механизма времена, пиони система. Избор да се у индивидуалним патњама критички преламају политичке турбуленције јесте оно што ову драму чини највише делотворном, изражајном, снажно комуникативном са гледаоцима.

Градећи представу „Ново доба”, редитељ Дино Мустафић се ослонио на снагу текста и огољену моћ изражајности глумаца, што се показало као успешан приступ. Представа је снажна у исходу због сугестивно одиграних и разорно препознатљивих ситуација, бруталне савремености тема са којима се гледалац лако повезује.

Борис Исаковић нарочито упечатљиво игра два различита, готово супротна лика по карактеру и друштвеном положају. Један је друштвени џелат, док је други трагична жртва. У представљању тајкуна, ратног злочинца и кандидата за председника, вође застрашујуће иронично обојеног политичког концепта „ново доба”, Исаковић вешто игра једну гнусну сељачину и примитивца, али и сналажљивог муљатора чији циљеви оправдавају сва средства. Ликови су црпли јасну инспирацију из наше непресушно живописне реалности, а повремено су на сцени препознатљиве изјаве политичара. На пример, у разговору са својим консултантом, овај вођа „новог доба” каже да не иде у позориште јер „тамо нема даљински”. У представљању другог лика, бившег угледног професора и писца, а садашњег радника у књижари који је ту завршио због непристајања на компромисе, Исаковић игра у нежним, меканим тоновима, обликује га као уморног човека, дотученог реалношћу. Мирјана Карановић такође изузетно ствара два лика. Звоцавој жени тог бившег професора и писца, она даје и апсурдно комичне нијансе, на пример у сцени поповања супругу док жваће поморанџу. Као директорка пропалих фабрика, њихова гробарка другим речима, Карановићева спретно гради њену опасну ауторитативност, али и рањивост. То је потресно приказано у сцени њеног слома, у разговору са млађим колегом, једним одвратним уцењивачем, када спада њена љуштура свемоћи, а она се открива као страшна жртва рата. Славен Дошло одлучно представља тог њеног колегу, надобудног и злог каријеристу, љигаву улизицу по потреби. Снежана Богићевић је друга колегиница, још једна понижавана жртва његове бахатости, осуђена на трпљење, ћутање и смешкање јер мора да преживи у том немилосрдном свету. Ермин Браво игра ангажованог новинара, борца за истину, као и прагматичног, хладног консултанта, прорачунатог саветника будућег председника.

Сцена је сведено дизајнирана, са гомилама наређаних кутија и сандука које извођачи померају током радње, градећи њену визуалну динамику (сценографија Петyа Стоyкова и Светослав Кокалов). Ликови су једноставно, често униформисано обучени, у складу са наведеном метафоричношћу њиховог значења (костимограф Лејла Хоџић). Глумци су све време на сцени. Када не играју у првом плану, они седе по ободима, уза зид, делујући и као неми сведоци драма које ломе ликове, у мељућој машини разулареног корпоративног капитализма, варварске транзиције.

Коментари0
64884
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља