четвртак, 29.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:53

Уметници и спонзори

Скоро пола Србије нема књижаре. Али и поред тога, и упркос свему књиге се штампају. Спонзорска књижевност доживела je процват
Аутор: Мирослав Тодоровићуторак, 31.01.2017. у 08:15
Никола Костандиновић

У роману „Живот у неместу и невремену“ Балша Рајчевић пише како је пријатељ уметнику обећао да ће наћи спонзора с тим да му он заузврат да 200 евра како би дародавца извео на вечеру. Од спонзорства није било ништа, само је уметник остао и без онога што је имао.

У причи „Седмо небо“ новинарка Р. казује како јој потенцијални спонзор обећао да ће платити штампање књиге, а о начину како треба да се договоре у неком мотелу. О томе како обезбеђују спонзорство писци (уметници) не пишу. Огласила се својевремено лепа М. текстом како је издавач више био заинтересован за њу, а збирку ће штампати и без читања. Обећао је да ће јој и награде обезбедити…

У Србији, „земљи чуда“ никада мање пара за издаваштво а никад више штампаних књига. Негда значајне издавачке куће „Народна књига“, „Бигз“ „Нолит“… више не постоје, оне преостале таворе. Али о томе писци не пишу. И књижара све мање. Негдашње књижаре сада су кафићи, парфимерије. Скоро пола Србије нема књижаре. Али и поред тога, и упркос свему књиге се штампају. Спонзорска књижевност је доживела процват. Ко зна колико се годишње штампа песничких збирки? Квантитет, о квалитету нека други суде. Ваља имати на уму да Ниједна књига није тако лоша да не би за нешто била корисна, сетити се Сервантеса да: Нема књиге, а да се у њој нешто добро не нађе.

Својевремено су новине писале како су певачице народних песама за једну продату краву могле да имају плочу. Ко хоће данас да „буде писац“, за „шаку евра“ може да испуни жељу. Колико у Србији има „регистрованих“ писаца?

Писац, ко данас уважава писца? Ко чита? Ја познајем све моје читаоце, рече чувени писац Милисав Савић. Они што све имају ни јеловник не читају, питају шта је ин, кул... и фул.

И писац ових редова је имао спонзора. Једног из завичаја, другог са јужне пруге. Први са скромним износом, другога ангажовао пријатељ да му се раздужи за услугу. Они што имају не дају. Каква књига, хоће да буду ктитори. Хоће да се тако овековече. „На фресци цркве у Ракитову је ктитор Миодраг Николић, на фресци у цркви у чачанском селу Котражи, у реплици барке спасења којом Свети Никола спасава дављенике и преводи их у царство небеско, нашао се занимљив товар: локални бизнисмен – донатор (Миленко Костић Коле), његове две жене, бивша и садашња као и деца из оба брака.“ Тема је то за роман о овoм (не)времену. О томе писци не пишу, не пишу ни како, и од чега живе. Пише Балша…

У Политици , 20. новембра 2012. jада се Немања Ђорђевић, сликар:

„Бити сликар данас у Србији значи бити изгладнели пас који лута улицама без тротоара. Пас има неки ослонац – тротоар, а ја ни то. Две године сам се јављао свим галеријама и ниједна није примила моје радове. Тада сам осетио гнушање према себи и стварима које су се дешавале. Али сви ти седименти пораза били су уткани дубоко у мене и сами као такви могли су да постоје. Сликар, спонзорисан писац.

У штампарији, када је спонзорисана књига, цена буде већа. „Шта вас брига“, каже штампар, „нису ваше паре“. Када је у питању књига увек је било проблема како обезбедити средства. Својевремено је археолог Срејовић изјавио да мора да „изиграва мечку пред локалним политичарима да би добио паре“. Шта све мора да чини данас писац, сликар, вајар? И шта да ради са књигама када се штампају? Моју спонзорисану књигу есеја и колумни „Малина и други јади“ приређивач, књижевник и професор универзитета у пензији Недељко Богдановић представио је у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ 8. децембра 2016. речима:

„И, ево, књига је пред вама, у јадном тиражу, који ће, као и друге књиге које излазе у унутрашњости и припадају песништву, највероватније бити испоклањана уском кругу пријатеља, јер на нашем културном тржишту скоро да нема менаџмента у којем је књига основна јединица промета“.

И поново писац спонзорисане књиге на муци. Ваља књигу слати. Мука је ако треба послати пријатељу, и писцу, Ранку Павловићу у Бањалуку… Скупља поштарина од књиге. Ни о томе писци не пишу. О скупој поштарини за књиге. А треба писати због књиге и оних што још верују у књигу.

Поручују псалми:

Јер сваки је човек уметник и жели да остави траг на земљи.

И стога пишите и тражите спонзоре…

Књижевник, живи у Трешњевици, код Ариља


Коментари6
90c42
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milena Letić
Primere s početka teksta uzela bih s rezervom, uz ubeđenje da svaka dobra knjiga (priča) ima svoj put, od Boga dat, te da ni autori, ni sponzori, s tim putem nemaju mnogo zajedničkog, posebno ne kontrole svakog koraka.
Ilic Momcilo
Prica tuzna i zalosna, da tuznija ne moze biti. Jos zalosnije je sto ta tuga vlada u skoro svim oblastima zivota. Uvek sam mislio i mislim, da postoje kultura i kultura. Ova druga kultura koja delom pomaze prvu je na zalost nestala. Imamo neku organizaciju za "Kulturnu dekontaminaciju",sto tumacim kao pomoc i podrsku oporavku prave kulture. Ali, od toga nista,ili ja gresim. Da li su clanovi te organizacije nemocni zbog licne kontaminacije.!? U vezi sa tim,moram napomenuti,da ipak postoji grupa pisaca, cija su dela uvek "naj dela" i koji se uvek stampaju,jer su,cini mi se, njihova dela "sponzori" izdavacima. Sve u svemu,izgubili smo drzavu,voleli je ili ne,koja je dosegla neke nivoe zivota,pa i kulture, ali ova drzava u stvaranju,na zalost tek uci sta je dobro i sta nije, sta je kultura i kultura, kakve su slicnosti i razlike izmedju njih i koliko su zavisne jedna od druge. Zato sam misljenja,da ce se neki rezultati u kulturi i kulturi, osetiti tek po stvaranju drzave.
Sasa Trajkovic
U vremenu rijalitija, ne klulture i primitivizma kada nam se umetnost pretvara u projekte a umetnici samo sekundarna pojava u eri istoricara umetnosti nije ni cudo da nas umesto iz biblioteka knjige cekaju u kioscima jer nije pozutela samo stampa vec i knjizevnost u zemljki Srbiji. Tragedija Srbije je sto nije bankrotirala ekonomski vec je devalvirala kultura etika i moral. U zemlji Srbiji zatvorenih muzeja najveci tragicari i gubitnici deceniske tranzicije iz niceg u nista su upravo umetnici bez sponzora i partiskih knjizica prepusteni sebi na marginama drustva zaboravljeni od svih.
Рабко Павловић
Писао сам ја о тој поштарини за књигу у нашим најтиражнијим листовима, али каква корист од тога?! Они који не читају књиге, не читају ни ткстове о њима. На примјер, када из Зворника (РС, БиХ) књигу шаљете у Мали Зворник (Србија), докле је преко Дрине можете пребацити и праћком, висина поштарине је иста као да је из Београда шаљете на Нови Зеланд. Толико о паралелним културбим везама!
Гаврило
Изврстан текст. Опомиње. Стање је свуда поражавајуће. Пропале фабрике, школе, опустела села, какви писци и сликари. Народ је гладан. Коме је до књиге? Али зато се граде цркве. Свуда. Искупљују грехе нови БОГ-аташи. "Књиге, књиге браћо а не звона и прапорци".
култ ура
Цркве су у Србији почеле да пропадају 1945. године, и зато нам је данас пропало све, а пре свега морал. И култура такође. У мом селу су "по ослобођењу"1945 године, полуписмени напредни другови побацали у сеоски бунар матичне књиге које су вођене за десетак села, летопис који се водио за неколико векова уназад, књигу свечара, архив, и све друго што се вековима чувало. Тако је уништена грађа и историјски извори за изучавање прошлости села, старији људи су помрли, података нема, и врло је тешко нешто утврдити записати о историји села. А то је област културе. А историја је исто што и жиле дрвету, ако су слабе и најмањи ветар ће га срушити. Изгледа да вама више смета што се обнавља по нека црква, него што су пропале фабрике, предузећа, опустела села, ничу се кафићи, кладионице, ријалити програми, и таблоидизује се цело друштво.
Препоручујем 4

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља