среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:15

Ношње из Злакусе за свет

Жене у селу грнчара ручно израђују традиционалне одевне предмете које користе фолклорна удружења Срба у расејању
Аутор: Бранко Пејовићпонедељак, 30.01.2017. у 22:05
Млада Емилија је савладала ткање на разбоју (Фото С. Јовичић)

Злакуса код Ужица – Док мраз стеже села око Ђетиње и сеоски послови мирују, радно је по читав дан у једној од просторија етно-домаћинства „Терзића авлија“ у Злакуси. Ту жене из овог села грнчара, окупљене у Етно-удружењу „Завичај“, ручно израђују српске народне ношње које одавде стижу у Ванкувер, Вашингтон, Јоханесбург, Сиднеј, Москву, Јапан...

Већ пету годину овде се ткају, шију, везу традиционални одевни предмети, женски и мушки, које за своје активности користе фолклорна удружења Срба у расејању и домаћа. Десетак житељки Злакусе, различитих генерација, стрпљиво ствара захтевне а тражене народне ношње, уз свакодневне кућне обавезе којих је зими мање.

Настају у овој женској радионици ношње из разних подручја Србије: ужичког краја, централне Србије, београдске Посавине, Баната, Пирота, Ниша и околних јужних подручја, Косова и Метохије. Једна ношња, кажу нам, има седам-осам делова, сложен је посао све то направити.

– Једну раскошну кецељу, на пример, везле смо два месеца сваког дана. Уз одећу радимо и накит који носе фолклорци, погледајте овај ћустек и ђердане – показује нам Гордана Дрндаревић, док Љиљана Јанковић додаје да је најзахтевније направити мушки копоран. И чу се прича да су некад домаћини у овим селима за комплетну мушку народну одећу, чији је копоран најскупљи део, давали и пар волова, код терзије дане проводећи док он све не дотера под конац.

У добро уиграном тиму накит прави Катарина Милић, вешто везу Милијана Божовић и Мирјана Јовановић, лепо се у пословима уклапају снаха и свекрва Драгана и Даница Радивојевић, искусна Душанка Дрндаревић плете и везе чарапе, док је њена унука Емилија, ученица седмог разреда, већ савладала ткање на разбоју. – Ево ткам кецеље, чунком провлачим нити кроз потку, ногама притискам папучице да би се основа одвојила и чунак прошао. Није тешко, занимљиво ми је – каже вредна Ема.

Ношње раде по музејским оригиналима, а од давнашњих материјала које је све теже наћи: сукна, домаће вуне, чоје, гајтана, праве срме и слично. Тешкоћу представља и то што су неке технике у традиционалној изради ношњи већ нестале, те се зато пажљиво прелиставају књиге из етнологије, а има их библиотека „Терзића авлије“ где је око 8.000 наслова.

Питамо Злакушанке каква је вајда од овог захтевног рада: – Овде је много више љубави него пара, кад се месецима нешто ручно прави, није лако то реално наплатити. Ипак зараде има, дође од овога у кућу неки динар кад највише треба. Те послове радимо претежно преко зиме, док лети има обавеза и око малина, туриста и свега другог – објашњава Гордана, чији је супруг Саша Дрндаревић, оснивач „Терзића авлије“ и председник овдашњег Етно-удружења „Завичај“, алфа и омега многих дешавања у Злакуси, па и овог подухвата.

Саша подсећа да су жене 2012. почеле овде да израђују народне ношње, испрва за потребе сеоског КУД-а. – Мука нас је натерала, јер наше фолклорно удружење са 250 чланова није могло за све да купи скупе ношње, па су жене организовале кућну израду. Прилично смо и истраживали нашу одевну традицију, обичаје, разлике по подручјима. Обуку је прошло десетак жена, а пројекат су тада подржали Министарство пољопривреде и Национална служба запошљавања, док смо уз помоћ америчке амбасаде издали каталог ношњи – објашњава Дрндаревић.

Потом су почеле да стижу наруџбине с разних страна света, у протеклих пет година опремљени су многи наши фолклорци у расејању. И они на далеким континентима, а веће испоруке одлазиле су у Немачку, Швајцарску, Аустрију, Шведску, Румунију...

– Промоцију израде ношњи и накита употпунили смо издавањем персонализованих поштанских марака, имамо и веб-сајт, присутни смо на друштвеним мрежама, снимљено је пар емисија о нама за сателитски програм РТС-а... А лепота ношњи шири се и лепотом наших девојака. Својевремено смо на насловној страни каталога имали фотографију Анђелије Рогић, чланице удружења „Завичај“ која је из суседног села Горјани. Она је сада званична мис Србије и представљаће нашу земљу на избору за мис света, надамо се у некој од народних ношњи овде направљених – додаје Саша Дрндаревић.


Коментари1
64afd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mile
Svaka cast!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља