уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:58
ИНТЕРВЈУ: ОЛИВЕРА ВИКТОРОВИЋ ЂУРАШКОВИЋ

Деца не смеју да се потцене као публика

Глумица и професор глуме говори о учитељу Петру Банићевићу, оцу Михајлу Викторовићу, успесима својих студената које доживљава као своје успехе и „Пан театру” посвећеном најмлађима
Аутор: Славко Трошељнедеља, 05.02.2017. у 13:05
(Фото: З. Анастасијевић)

Глумица и професор глуме Оливера Викторовић Ђурашковић (53), ћерка некад истакнутог глумца Михајла Викторовића, дипломирала је глуму у Новом Саду, а потом је играла у готово свим српским позориштима, највише у Београдском драмском, као и у педесетак филмова и ТВ серија.

Основала је пре 18 година у Београду, уз подршку колеге Миодрага Миће Милованова, општине Звездара и Месне заједнице Звездара, самофинансирајуће дечје позориште „Пан театар” у Булевару краља Александра у коме њих двоје, уз повремену помоћ колега, режирају, пишу сценарија, глуме и и раде још много тога да би увек спремни и расположени дочекали децу са представама о Пинокију, Црвенкапи...

Кад сте ушли у глуму?

У другом покушају. Прво сам уписала италијански језик, али врло брзо сам дошла на Академију уметности у Новом Саду. Имала сам ту част да будем у првој генерацији професора Петра Банићевића. Било нас је једанаесторо и сви смо „разбацани” по целом свету.

Где сте се ви „бацили”?

Захваљујући Петру Банићевићу и ја сам врло рано почела да се бавим и педагошким радом. Петар ме је позвао да му будем асистент на „БК Академији”. Потом сам делила посао са Миром Карановић, а и сад водим генерацију студената. Врло сам поносна на њихове успехе које доживљавам и као своје.

Кад сте заволели дечје позориште?

Први посао као глумица добила сам у Новом Саду, а потом сам прешла у Београд у дечје позориште „Душко Радовић”. Тада сам заволела и рад са децом, па и рад за децу. Једном се догодило да сам у том позоришту, у једној сезони, имала шест премијера уз све друге послове. Била сам тада као роба на „распродаји”.

Ко вас је још „купио”?

Паралелно са радом у дечјем позоришту ја сам играла и у београдском Народном позоришту у коме сам, као млада глумица, једва чекала да ме ту приме у стални радни однос. Међутим, стицајем околности прешла сам у Београдско драмско позориште. И ту сам била десетак година, а потом је 1998. основан „Пан театар”.

Чија је идеја „Пан театар”?

Моја. Дуго сам о томе размишљала. Две године после оснивања ушли смо у садашњи простор „Пан театра”, дечјег позоришта које је сад пунолетно и живи у просторији чији власник је општина Звездара. Прошло је 18 година од оснивања „Пан театра”. И недавно смо се обратили за помоћ људима у Градској скупштини Београда са молбом да не будемо више њихово пасторче, већ део њихове заједнице.

Каква су деца публика?

Фантастична. Кад им се нешто не свиђа они то не гледају, досадно им је, они излазе из сале. Деца не смеју да се потцене као публика. Они су озбиљнија публика од одраслих. Старија публика је некад лицемерна, неће одмах да каже шта мисли. Или се неко прави да не испадне глуп, па да реагује другачије од осталих. А код деце тога нема. Код њих је то или црно или бело.

Колико имате готових представа за децу?

Имамо врло богат репертоар за децу. Досад имамо чак 32 наслова што је на нивоу озбиљних позоришта за одрасле и то не само у Србији већ и у свету. А кад је глума у питању, и ту постижемо завидне резултате и доказујемо завидну енергију. На пример ја сам, с поносом ћу рећи, 1.303 пута одиграла Пинокија. И Миодраг Мића Милованов још много више пута Ђепета.

Чему кроз те бајке учите децу?

Неке односе у бајкама који нису питоми, већ су, понекад, врло груби, ми ублажимо кроз адаптацију текстова. Јер свака представа има нешто едукативно и инсистирамо да најмлађу публику учимо разазнавању добра и зла и препознавању правих вредности. Нажалост, урушавају се вредности. Живимо у времену кад је систем вредности врло уздрман и ми о томе много водимо рачуна у обраћању деци. Ми децу припремамо за живот на најбољи начин, кроз бајке које то, у својој суштини, баш и нису.

Чиме се још поносите?

Поносим се својим студентима који играју у београдским позориштима, али и широм Србије у низу позоришта. А најсрећнија сам кад дођем у ситуацију да ја са њима радим на било којој сцени. Поносим се и неким својим улогама. Поносим се и ситуацијом у којој ја имам улоге у две представе Београдског драмског позоришта.

Шта очекујете?

Очекујем да ћу цео живот да играм, као што је мој отац цео живот играо „Драги мој лажљивче”. Мој отац је био једно дивно биће. И уопште су ми родитељи били дивни. Свако на свој начин. Отац ми је био глумац, боем. Он је тврдио да је глума његов хоби, па, ето, он има срећу да живи од свог хобија. Прво је био члан Југословенског драмског, а остатак каријере провео је у Народном позоришту у Београду.

Чега се посебно сећате кад је о оцу реч?

Кажу ми да много личим на њега. И физички и ментално. Чак смо и радили две представе заједно. Било је то на гостовању у Крушевцу. Имао је животног поверења у мене, а и професионалног, посебно. Имао је још нешто што је врло важно. То је младалачки дух. Ипак, неке његове животне одлуке нисам најбоље разумела. Он је живео у гарсоњери од 22 квадрата код Каленићеве пијаце. И у једном тренутку, Град Београд је давао глумцима неке станове, али он није конкурисао за те замене. Кад сам га питала зашто то не учини, он ми је лаконски казао: „Мени не треба више и онако по цео дан нисам у стану.” Имао је још један здрав став: све што му не прија од информација он је – игнорисао. Због тога сам га, у почетку грдила, али касније сам му се због тога дивила. Ја ни сад то не умем да учиним на његов начин.

 

„Пан театар” је озбиљан бренд у Београду

Шта очекујете од Скупштине града Београда?

Сарадњу као што имамо са Скупштином општине Звездара са којом сарађујемо већ 18 година на најбољи начин, па имамо, на моју идеју, иницијативу, сваке године леп фестивал за децу „Позориште звездариште”. То је дечји фестивал професионалних позоришта за децу. Тиме се потврђује да је „Пан театар” озбиљан бренд у Београду.


Коментари1
ccea0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sinisa Nikolic
Rado se secamo gostovanja "Pan teatra" u Becu. Nekada u organizaciji drustva "Humanitas" a u skorije vreme u organizaciji zajednice Srpskih klubova su deca a i odrasli uzivali u decijim i predstavama za odrasle Vaseg pozorista. Puno pozdrava iz Beca uz zelju da Vas uskoro ponovo gledamo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља