среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:18
ИНТЕРВЈУ: МИОМИР ПЕТРОВИЋ, књижевник

Чувар државе која више не постоји

У литератури се држим Аристотелове мисли која каже да писац трагедија не обрађује догађаје који су се историјски десили, већ који су се могли десити, по вероватноћи, или нужности
Аутор: Зоран Радисављевићпонедељак, 06.02.2017. у 08:30
(Фото лична архива)

Средином тридесетих година прошлог века један необичан човек започиње авантуру по Медитерану. Арсеније Мартиновић, Србин католик, Которанин и Београђанин, римски студент филозофије и трговац уметничким делима, ангажован је на прикупљању уметничких дела за Музеј кнеза Павла и касније на заштити тог блага. Ово је, најкраће садржај новог романа Миомира Петровића (1972), приповедача, романсијера, драматурга и театролога, под насловом „Кућа од соли”, који је објавила „Лагуна”.

Реч је о узбудљивом трилеру у којем једна Каравађова слика има значајну улогу. Како сте уметност уплели у трилер?

Продаја Каравађове слике једном италијанском грофу 1942. године, у вртлогу рата, само је почетни замајац овог романа. Ликовна уметност је, за разлику од неких других уметничких дисциплина, понајвише у домену трилера као жанровског обрасца. Наравно, не сам уметнички израз, колико трговина ликовним делима, крађа ремек-дела, манипулација колекцијама, фалсификовање, потреба моћних да поседују вредна дела... То је, наравно, адекватан одговор уколико је „Кућа од соли” заиста трилер. С друге стране, као и у неким претходним романима, користим елементе трилера као „метажанра” како би повести о усамљености појединца у вртлогу историје и незаштићености самог уметничког дела пред манипулаторима, динамичније комуницирале са читаоцима. Савремени читалац тражи бржи ритам приповедања, а нисам први који тврди да се и Софоклов „Краљ Едип” може читати и као врхунски трилер, са врхунским обртима.

Арсеније, главни јунак, човек је који воли лепо: од луксузних одела, преко уметничких слика, до барокних огледала и намештаја. Он, дакле, воли уметност?

Етика Арсенија Мартиновића, фикционалног јунака, кога смештам у тридесете године прошлог века, саздана је од естетике. Он преко естетског покушава да продре у нивое етичности, морала, „осећаја за исправно”. Успева у томе и изненађује себе као и, надам се, читаоца, што од бонвивана и опортунисте, у симболичком смислу, постаје последњи чувар разорене краљевине, њеног културног добра, чувар државе која више не постоји, али он, на северу Африке, 1942. године, чак и не зна да она више не постоји. Волети уметност не значи и разумети је. То је само прва и неопходна премиса понирања у уметност. Он почиње да је временом и разуме, управо зато што током Другог светског рата, доживљавајући ужас око себе, почиње да разуме прво сам живот, а потом и уметност.

Расправљате и о старој дилеми: да ли је уметничко дело имитација стварности, или је стварност лош имитатор уметности. До каквог сте закључка дошли?

Стицајем околности одрастао сам у атељеу свог оца, сликара и професора Градимира Петровића. О уметности и њеном смислу расправљало се у мојој породици још док сасвим нисам ни разумевао живот и уметност. Касније ћу се и сам упутити у ту дужност, и као уметник и педагог, наставити да ослушкујем танану нит која једина, чини се, жилаво и непопустљиво комуницира саму човекову душу у материјалном, окрутном свету.

Радња романа догађа се током Другог светског рата. У којој мери сте користили историјске чињенице?

Наравно, исписивању романа претходило је истраживање. За кнеза Павла и његов рафинирани осећај за модерну ликовну уметност сазнао сам још као мали од оца. Али, у литератури се држим Аристотелове мисли која каже да писац трагедија не обрађује догађаје који су се историјски десили, већ који су се могли десити, по вероватноћи, или нужности. Држећи се такве књижевне слободе правио сам делимично и вештачки заплет.

Многи јунаци су историјске личности. Милан Кашанин, историчар уметности, ради на оснивању Музеја кнеза Павла. Каква је функција стварних личности у роману?

Милан Кашанин, кнез Павле, делимично и Јосип Палавичини, измаштани рођени брат чувеног југословенског вајара Петра Палавичинија (састављен из психолошких елемената реалног Палавичинија), само доприносе илузији о веродостојности. Веродостојности поетског света, а не историјски потпуно прецизно пренетог. „Кућа од соли” је роман, то није историјски приручник. Њих пишу историчари, писци фикционалне књижевности служе се историјом из поетских разлога.

Шта се, заправо, догодило с колекцијом слика кнеза Павла?

Постоје индиције да Павле Карађорђевић, већ 1939. године, одређена дела измешта у Румунију, али то није документовано. Милан Кашанин је успео да деликатним дипломатским преговорима са Немцима и комунистима очува велики део колекције и мислим да је то његова невероватна заслуга. Не треба заборавити да су Херман Геринг и гроф Ћано, на сахрану краља Александра, у Београд повели неколико експерата за ликовну уметност. Користили су и тај тренутак за формирање брижљивог пописа онога што ће отети током окупације, само неколико година касније. Колекција се својим већим делом данас налази у већ петнаестак година затвореном Народном музеју у Београду. Део колекције јесте изнет из Краљевине Југославије за време Другог светског рата. И кнез Павле је мањи део уметнина понео са собом у егзил – прво у Атину, па у Каиро, а затим и у Кенију, Лондон, и на крају у Париз. Неким делима се траг неповратно изгубио.

Кнез Павле, као и Александар Карађорђевић, желео је државу свих словенских народа на Балкану?

Прича о кнезу Павлу прича је о покушају изградње пансловенске монархије, Краљевине Југославије, савремене монархије која је у својим теоријским, али и многим практичним дометима, била модернија од било какве данашње демократске државе. Та трагична творевина била је несрећна, колико и сам Павле Карађорђевић, са свим оним што му се у животу догађало.

Арсеније у једном тренутку каже да је „моћ трансформације суштина његовог постојања”. Кроз које је све трансформације прошао током живота?

Он је комбинација Србина, Бокеља и Сремца, православца и католика, елегантног џентлмена и моралног човека, италијански ђак, човек који за потребе обавештајне службе лако улази у улоге Италијана, Швајцарца... Он је, дакле, жртва шизофреног расцепа. То га чини Југословеном.

Он хоће да постане Италијан, да заборави своје српско порекло. Шта је то што човека тера да буде нешто друго него што стварно јесте?

Можда неутажива склоност човека да пронађе „свој идеални лик”.

Србима у Италији, тридесетих година прошлог века, који су се супротстављали фашизму, одузимају имовину и покрштавају их. Хрвати подржавају Мусолинија. Историја се, потом, поновила више пута?

Бојим се да је тако. Роман почиње трагичним закључком писца Клода Симона: „Иако се и сама понавља, историју треба да понови сваки појединац у свом поколењу”.


Коментари7
89f81
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Петар Ј акшић
Подржавам став Малог Ере ,да је национална припадност ствар личног опредељења,а не некакве лиценце(дозволе).Поред набројаних Срба католика додао бих и часна имена Јорја Тадића,Ива Андрића.Матије Змајевића,Руђера Бошковића,Ива Војновића,Ике Зеленике,као и Срба муслимана;Скендера Куленовића,Есада Ћимића,Мустафе Голубића,Авда Хума,а било је и Срба мојсијеве вере.Хрватска нација се рађала у реторти прозелитизма и резултат је геополитичке инсуфицијенције католичке цркве ,односно државе Ватикана на Балкану.
OBRAD VUČKOVIĆ
Zbunjen@ Nije mašta autora,već je to sušta realnost. Udijelovima nekadašnje SRPSKE države ostalo je dosta srpskog življa, pravoslavne vjeroispovijesti. Gubitkom srpske državnostina tim teritorijama, apod stalnim prinudamaod katoličke crkve i državne vlasti, a posebno od vremena Austriske okupacije, NDH te nove demokratske Hrvatske, Srbi su morali primiti katoličku vjeru. Srpsku nacionalnost koju su poistovećivali sa pravoslavljem, uporno i dugo su čuvali, a negdje i očuvali, kao i mnoge pravoslavne običaje.Tako su sačuvali krsne slave koje poštuje islavi samo Srpski narod. Srba katolika bilo je dosta u Dubrovniku, nekad više nego Hrvata. Naj više ih je bilo u konavlima, dubrovačkom zaleđu i u primorju dokle su sezale srpske zemlje. U novoj demokratskoj Hrvatskoj Katolička crkva vrši pokatoličavanje, prekrštavanje, adržava pritiska da srbi prime hrvatsku nacionalnost a kao da mogu da zadrže pravoslavlje.Više je sada u Hrvatskoj prekrštavanja i denacionalizovanja nego ikada do sada.
Слободан Јарчевић
Уклањана је у обе Југославије чињеница о томе да су представници Српске православне цркве истицали да су Срби они који исповедају православну веру. То је изрека из 19. столећа, о којој је писао Сима Лукин Лазић. Патријаршија је била приморана на такву изреку. Зашто? Зато што су Ватикан и Аустрија одлучили да у православље пребаце 30.000 Верника хрватске националности. Они би били православни Хрвати, а затим би се убеђивали и Срби православне вере, да су и они православни Хрвати - то је план брисања српског народносног имена. Патријаршија је поступила: 1) Свештеници су обавештени да не преводе у православље ниједног католика и 2) Свугде је истицано да су Срби православне вере - што је подразумевало, да нема православних Хрвата. Документ о овом ставу Патријаршије се налази у Митрополији у Карловцу. Ако није уништен.
kievskaya rusь
Srpstvo je s pravoslavljem bilo izjednačeno već u predturskom razdoblju, da bi i sam etnonim Srbin umjesto etničkog poprimio konfesionalno značenje. Otuda je i sva zbrka.
Препоручујем 0
Zbunjen
Прва реченица ме је тотално слудила. "Србин католик"! као да није опште познато да једино СПЦ издаје лиценце за српство. Срећом, друга реченица је све објаснила - то је само у машти аутора.
kievskaya rusь
Srbokatolici su postojali u Dalmaciji, Dubrovniku, Boki, u drugoj polovini, a posebno krajem 19. stoljeća, i to su bili pripadnici "više klase" (vlastele dubrovačke), obrazovaniji Dalmatinci, pisci, bilo je i svećenika, itd., njihovi se preci nisu izjašnjavali Srbima, kao ni njihovi potomci. U običnom puku taj srbokatolički pokret nikada nije stvarno zaživio.
Препоручујем 0
Замало Ера
Zbunjen: "Прва реченица ме је тотално слудила. 'Србин католик'! као да није опште познато [треба: општепознато] да једино СПЦ издаје лиценце за српство." Књижевници Иво Ћипико, Медо Пуцић, Матија Бан, Марко Цар били су Срби католици, као и филолог Милан Решетар, правник Валтазар Богишић и многи други. Узгред, мора да је то нека шала "да једино СПЦ издаје лиценце за српство."
Препоручујем 20

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља