Средином тридесетих година прошлог века један необичан човек започиње авантуру по Медитерану. Арсеније Мартиновић, Србин католик, Которанин и Београђанин, римски студент филозофије и трговац уметничким делима, ангажован је на прикупљању уметничких дела за Музеј кнеза Павла и касније на заштити тог блага. Ово је, најкраће садржај новог романа Миомира Петровића (1972), приповедача, романсијера, драматурга и театролога, под насловом „Кућа од соли”, који је објавила „Лагуна”.

Реч је о узбудљивом трилеру у којем једна Каравађова слика има значајну улогу. Како сте уметност уплели у трилер?

Продаја Каравађове слике једном италијанском грофу 1942. године, у вртлогу рата, само је почетни замајац овог романа. Ликовна уметност је, за разлику од неких других уметничких дисциплина, понајвише у домену трилера као жанровског обрасца. Наравно, не сам уметнички израз, колико трговина ликовним делима, крађа ремек-дела, манипулација колекцијама, фалсификовање, потреба моћних да поседују вредна дела... То је, наравно, адекватан одговор уколико је „Кућа од соли” заиста трилер. С друге стране, као и у неким претходним романима, користим елементе трилера као „метажанра” како би повести о усамљености појединца у вртлогу историје и незаштићености самог уметничког дела пред манипулаторима, динамичније комуницирале са читаоцима. Савремени читалац тражи бржи ритам приповедања, а нисам први који тврди да се и Софоклов „Краљ Едип” може читати и као врхунски трилер, са врхунским обртима.

Арсеније, главни јунак, човек је који воли лепо: од луксузних одела, преко уметничких слика, до барокних огледала и намештаја. Он, дакле, воли уметност?

Етика Арсенија Мартиновића, фикционалног јунака, кога смештам у тридесете године прошлог века, саздана је од естетике. Он преко естетског покушава да продре у нивое етичности, морала, „осећаја за исправно”. Успева у томе и изненађује себе као и, надам се, читаоца, што од бонвивана и опортунисте, у симболичком смислу, постаје последњи чувар разорене краљевине, њеног културног добра, чувар државе која више не постоји, али он, на северу Африке, 1942. године, чак и не зна да она више не постоји. Волети уметност не значи и разумети је. То је само прва и неопходна премиса понирања у уметност. Он почиње да је временом и разуме, управо зато што током Другог светског рата, доживљавајући ужас око себе, почиње да разуме прво сам живот, а потом и уметност.

Расправљате и о старој дилеми: да ли је уметничко дело имитација стварности, или је стварност лош имитатор уметности. До каквог сте закључка дошли?

Стицајем околности одрастао сам у атељеу свог оца, сликара и професора Градимира Петровића. О уметности и њеном смислу расправљало се у мојој породици још док сасвим нисам ни разумевао живот и уметност. Касније ћу се и сам упутити у ту дужност, и као уметник и педагог, наставити да ослушкујем танану нит која једина, чини се, жилаво и непопустљиво комуницира саму човекову душу у материјалном, окрутном свету.

Радња романа догађа се током Другог светског рата. У којој мери сте користили историјске чињенице?

Наравно, исписивању романа претходило је истраживање. За кнеза Павла и његов рафинирани осећај за модерну ликовну уметност сазнао сам још као мали од оца. Али, у литератури се држим Аристотелове мисли која каже да писац трагедија не обрађује догађаје који су се историјски десили, већ који су се могли десити, по вероватноћи, или нужности. Држећи се такве књижевне слободе правио сам делимично и вештачки заплет.

Многи јунаци су историјске личности. Милан Кашанин, историчар уметности, ради на оснивању Музеја кнеза Павла. Каква је функција стварних личности у роману?

Милан Кашанин, кнез Павле, делимично и Јосип Палавичини, измаштани рођени брат чувеног југословенског вајара Петра Палавичинија (састављен из психолошких елемената реалног Палавичинија), само доприносе илузији о веродостојности. Веродостојности поетског света, а не историјски потпуно прецизно пренетог. „Кућа од соли” је роман, то није историјски приручник. Њих пишу историчари, писци фикционалне књижевности служе се историјом из поетских разлога.

Шта се, заправо, догодило с колекцијом слика кнеза Павла?

Постоје индиције да Павле Карађорђевић, већ 1939. године, одређена дела измешта у Румунију, али то није документовано. Милан Кашанин је успео да деликатним дипломатским преговорима са Немцима и комунистима очува велики део колекције и мислим да је то његова невероватна заслуга. Не треба заборавити да су Херман Геринг и гроф Ћано, на сахрану краља Александра, у Београд повели неколико експерата за ликовну уметност. Користили су и тај тренутак за формирање брижљивог пописа онога што ће отети током окупације, само неколико година касније. Колекција се својим већим делом данас налази у већ петнаестак година затвореном Народном музеју у Београду. Део колекције јесте изнет из Краљевине Југославије за време Другог светског рата. И кнез Павле је мањи део уметнина понео са собом у егзил – прво у Атину, па у Каиро, а затим и у Кенију, Лондон, и на крају у Париз. Неким делима се траг неповратно изгубио.

Кнез Павле, као и Александар Карађорђевић, желео је државу свих словенских народа на Балкану?

Прича о кнезу Павлу прича је о покушају изградње пансловенске монархије, Краљевине Југославије, савремене монархије која је у својим теоријским, али и многим практичним дометима, била модернија од било какве данашње демократске државе. Та трагична творевина била је несрећна, колико и сам Павле Карађорђевић, са свим оним што му се у животу догађало.

Арсеније у једном тренутку каже да је „моћ трансформације суштина његовог постојања”. Кроз које је све трансформације прошао током живота?

Он је комбинација Србина, Бокеља и Сремца, православца и католика, елегантног џентлмена и моралног човека, италијански ђак, човек који за потребе обавештајне службе лако улази у улоге Италијана, Швајцарца... Он је, дакле, жртва шизофреног расцепа. То га чини Југословеном.

Он хоће да постане Италијан, да заборави своје српско порекло. Шта је то што човека тера да буде нешто друго него што стварно јесте?

Можда неутажива склоност човека да пронађе „свој идеални лик”.

Србима у Италији, тридесетих година прошлог века, који су се супротстављали фашизму, одузимају имовину и покрштавају их. Хрвати подржавају Мусолинија. Историја се, потом, поновила више пута?

Бојим се да је тако. Роман почиње трагичним закључком писца Клода Симона: „Иако се и сама понавља, историју треба да понови сваки појединац у свом поколењу”.