среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
ИНТЕРВЈУ: ЈОСИПА ЛИСАЦ

Нисам летела па нисам ни падала

Не идем тамо где сви иду, не радим оно што други раде. И то није хир, није каприц. Немам због чега да жалим, каже певачица која ће 50 година каријере обележити концертима, а први ће бити 14. фебруара у београдском „Сава центру”, на њен рођендан
Аутор: Снежана Чикарићуторак, 07.02.2017. у 13:00
(Фото: Анђелко Васиљевић )

Већ са десет година знали је да ће јој музика бити животни позив. И тако је и било. Тада, ипак, ни слутила није да ће бити истинска музичка дива и да ће доћи дан када ће обележити пет деценија каријере. Да ће, на неки начин, то педесет година дуго музичко путовање бити везано за Београд. Када је са 17 година Јосипа Лисац први пут наступила пред београдском публиком, а било је то 1967. у Дому омладине, ни сањала није да ће пола века касније управо у Београду започети обележавање педесет година вере у себе. У разговору за „Политику” признаје да није знала шта је чека у будућности, али да и није била претерано оптерећена тиме.

– Нисам тада размишљала „Јао, једног дана...” Захвална сам свим дивним људима који су препознали оно што имам у себи, заволели ме. Сећам се те 1967. године. Било је фантастично! Био је снег. Неки новембар, децембар. И ја у групи „О Хара”. „Џубокс” је писао о томе. А ја сам тада имала 17 година. Имали смо три, четири, пет песама. Певали смо и „Самертајм”, нешто од „Би Џиза”. Све ми је то деловало као сан. Додуше, већ сам на позорници била са 12 година када сам учествовала на светском фестивалу дечјих хорова у Лилу. И ево, поново ћу бити у Београду. И није то некаква турнеја, већ неколико концерата. После Београда идем у Сарајево 25. фебруара, па 26. марта у Нови Сад. Мало лакши темпо. А на крају Загреб, 10. децембра. Да обележим и рођендански концерт, тих пет деценија, и концерт посвећен Карлу Метикошу. То не може једно без другог.

Мислим да сам још увек она девојка која је са 17 година дошла у Београд. Ружна, грдна, али талентована

Лако се мењате на сцени, умете да маштате и сањарите и за време концерата. Сачували сте дете су себи, признали сте једном приликом. Шта ћете публици „Сава центра” представити током тог музичког сањарења?

Не знам. Видећу шта ће тренутак донети. Биће ту импровизација. Не волим да планирам. Мора да буде разоноде.

А када кажем дете, то је нешто духовно. Ја мислим да сам још увек она девојка која је са 17 година дошла у Београд. Ружна, грдна, али талентована. И сви су ме слушали. Ја сам се мењала, стално се мењала. Неки кажу да провоцирам, а то није тачно. Човек не сме на старој слави да живи. Треба радити на себи, бити у времену. Срећна сам због свих тих људи који су ме прихватили. Не могу исту песму исто да певам 40, 50 година. Мењам се, мењају се и моје песме. Мора тако. Ускоро ћу да напуним 67 година. Није то исто као када напуните 37, 47, ... Све се мења. Ништа више није исто. Па, и клима се мења. Не знам зашто људи не воле промене.

Вероватно због тога што се плаше...

Да, плаше се. Ја не. Музика је језик људских емоција. Сваки дан се мењамо. Ето, ја сам сада у јоги. Због здравља. Ниједан тренутак није исти.

Постоје људи који се не предају. Музика им је страст, али и егзистенција. Као и мени

Верујете у чуда, рекли сте током једног интервјуа. Шта вам интуиција каже, каква нас чуда очекују у догледно време?

Биће горе! То је одговор какав нам стварност сугерише. А онда се у човеку јавља нада у боље без чега не бисмо могли да живимо. Сутра је нови дан и надамо се да ће бити боље. И јесте. Сутра дођу добре вести, дођу и лоше. То је живот. Ми као борци морамо да се носимо са тим. Ја сам на свом путу и морам да се борим да на њему останем. Одавно знамо да добро и лоше иду паралелно. Из свега треба узети добро. Човек мора да верује да ће бити боље. А може и горе, али живети се мора и даље. Волела бих да сви будемо борци, али не могу да оцењујем туђе животе. Живот је тежак.

Да ли је истина да се осећате несхваћено? Чак и од публике која вас толико воли и цени?

То сам ја заправо доживела тренутке када сам мислила да морам спорије и да ће ме дугорочније схватити за 10, 15 година. Међутим, нисам посустала. Нити сам одустала. Ишло је мало теже јер сам мало другачија у једном друштву. Сви смо другачији и треба то потенцирати, а ја то јесам била. Али, схватили су ме. Ти људи су били у мањини, у опозицији и они су ми дали снагу да идем даље. Заправо, ја не славим педесет година, већ сам поносна што нисам одустала од себе.

Како бисте описали хрватску музичку сцену. Да ли бисте некога посебно издвојили? Видите ли на њој своју наследницу?

Зашто би неко мене наследио?! Зашто да буду поређења? Има младих дама које имају лепе каријере. У Опатији сам недавно позвала Нину Бадрић, Ивану Киндл и Луцију Ћустић Луце да певају моје евергрин песме, а ја сам певала нову песму. Позвала сам их јер свака од њих гради свој свет. Са инструменталним триом CHUI направили смо једну песму. То су млади људи, џезери. Све је заправо заступљено, џез, поп, фјужн... Много ми је драго што су ме прихватили. Постоје људи који се не предају. Музика им је страст, али и егзистенција. Као и мени. Како то може? Може, али тешко. Васил Хаџиманов ми се свиђа. Код вас постоји одлична група „Земља Грува”. „Дарквуд даб” је сјајан.

Када бисте могли, да ли бисте нешто мењали у свом животу?

Не! О, не! Ништа. Нисам имала неких тренутака за које бих рекла: „Ово нисам смела да направим”. Било је тренутака за које сам рекла „Па, то ми баш и није требало”, али, то је небитно. Ја сам направила лепе тренутке. Нисам правила кардиналне потезе због којих ми је било жао. Нисам летела па нисам ни падала. Ја сам се у нормали држала. И опет су ме разумели они који су ме разумели. Бојала сам се еуфорије. Не идем тамо где сви иду, не радим оно што други раде. И то није хир, није каприц. Немам због чега да жалим. Појавила се и смрт у мом животу, али и то сам покушала да разумем јер сам схватила шта сам имала. Научила сам да славим живот а не да тугујем због смрти. Радујем се животу. Мислим да сам особа која је у некој нормали. И нисам престрашена. То је мој избор и поносна сам због тога.

 

Борба непрестана

Играте ли и даље голф?

Прошла година ми је била цунами због концерата. Није ми било лако. Одем на голф и... убијем се. Нисам могла ни да ходам, али била сам задовољна. Почела сам почетком 2000. године.

Па, ви сте голф мајстор!

Нисам. Ту је исто борба непрестана. Када одем на голф један дан буде дивно, сутрадан – не иде никако. Питам се „Шта је сад ово?!” Голф је то!


Коментари7
45086
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pismo iz Pariza : JOSIPA MOJE MLADOSTI
Eto, i po treci put me natjera velika Josipa Lisac, pjevacica moje mladosti, da se ovdje javim svojim postom, a u povodu njenog super albuma "Dnevnik jedne ljubavi". E, sad, recite mi otvoreno : kako je moguce da ovaj njen LP ne bude "najbolji album ikad napravljen u yu" kad je osim svoga fascinantnog glasa u pravljenju ovog albuma okupila oko sebe najbolje muzicare iz tadasnje Jugoslavije! Na ovom albumu solo-gitaru je svirao fenomenalni Slobodan "Bodo" Kovacevic iz nenadmasne sarajevske grupe "Indexi" (svirao je solo gitaru i u revijskom orkestru na festivalima zabavne muzike u Opatiji). A sta tek reci o "strava flauti" Branimira Lamberta Zivkovica u meni najdrazoj pjesmi s ovog albuma "Lezaj od suza"... Kad se uz sve te super muzicare koji su ucestovali u stvaranju ovog albuma doda i ucesce prateceg Josipinog vokala, pjevacice famoznog "slomljenog glasa" Zdenke Kovacicek, koji bas "rusi zidove", ostaje samo da nakon slusanja ostanes - zabezeknut i "paff"! Josipi, pozdrav iz Pariza!
Josipa na engleskom
Poslusajte na YouTube fantasticni glas Josipe Lisac, vec na pocetku njene karijere sjajne karijere. Na engleskom pjeva veliki hit "When a man loves a woman (1968), a takodje pogledajte i snimak gdje pjeva sa zagrebackom pop-grupom "O'Hara" - You'll Lose a Precious Love (1967). Ne da vjerujem, nego sam siguran da su karte za njen beogradski koncert vec rasprodate. Kakva privilegija gledati je i slusati njene pjesme, sad kad joj je 67. godina...
kakva vremena
"Dnevnik jedne ljubavi" spada u antologijsku muziku 20. veka, to su najbolji aranzmani i izvodjenje u istoriji nase pop muzike, mozda i sire. Ovaj glas je neponovljiv, a tek muzikalnost, zaboravila sam koliko je ovo bilo odlicno, sad slusam na Youtubu, uzivam, nista nije izgubilo vremenom, naprotiv.
Nenad
Neponovljiva !! Predivna i istinita, kroz muziku, reči, govor, izgled, uvek isto iskrena. Savremena u viđenju promena, ali meni se ona nikad ne menja ! Imam i dan danas vinil "Dnevnik jedne ljubavi" i smatram ga biserom u svojoj kolekciji. Veću i istinitiju posvetu ljubavi i voljenoj osobi nisam osetio ni kroz neke druge vrste medija, kao što to teče iz svake pesme na ovom albumu. Preteča vremena u kojem je nastao, a večan za budućnost. Josipu vredi slušati i gledati kad god se za to ukaže prilika. Pozdrav za ženu koja nam je ulepšavala mladost, činila nas posebnim zato što smo je već tada voleli, a ulepšava zrele dane i osvežava sećanja na mladost. Voleo bih da je vidim i u Banja Luci.
Josipa i "Dnevnik jedne ljubavi"
Ova pop-rock diva je ono najbolje sto je ikad imala yu pop-rock scena. Imao sam njen najbolji LP "Dnevnik jedne ljubavi" u vinilu u mom sarajevskom stanu. Neki lopov-ratni profiter iskoristivsi ratni vihor kako takvim "pacovima iz podzemlja gradskog vodovoda i prilici" provalio je u moj sarajevski stan odnijevsi sve sto je u njemu bilo, bas sve, pa tako i LP u vinilu medju kojima je bio i taj "Dnevnik jedne ljubavi". Ipak uspio sam ga nabaviti u jednoj pariskoj prodavnici koja prodaje iskljucivo prehrambene proizvode sa nasih prostora samo u - CD izdanju. Siguran sam da Josipa mnogo bolje zvuci na "vinilu" 33 okretaja, nego li na CD-u.
C.
i moju lp Dnevnik odneli lopovi branitelji 95e kad su se ukasarnili u mojoj kuci negde u hrvatskoj. i jos puno toga.
Препоручујем 5

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља