понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Ткање је као земљопис народне душе

Све ткаље ткају на истој нити јер је реч о древној вештини. Када ткам осећам се као да сам између неба и земље, каже костимографкиња и сценографкиња Загорка Стојановић, добитница Вукове награде
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинуторак, 07.02.2017. у 20:05
Загорка Стојановић (Фото: Р. Крстинић)

Вукова награда је значајна јер награђује оне који чувају част и чистоту нашег наслеђа. Награде су за мене они моји паметни избори који су се током живота показали као добри. У друштвеном смислу награде су добре јер ти помажу да испољиш то што носиш у себи, јер те тако другачије прима и околина. Чак и ови који деле милостињу за културу те другачије гледају– каже за „Политику” таписеристкиња, костимографкиња, сценографкиња Загорка Стојановић, овогодишња добитница Вукове награде, престижног признања за допринос култури које 53. пут додељује Културно-просветна заједница Србије. Овогодишњим лауреатима, међу којима су и композитор Мирољуб Аранђеловић Расински, театролог Драган Вукић, ОШ „Браћа Аксић” из Липљана, диригент Ђорђе Павловић, и други признање ће бити уручено сутра у 12 сати у Председништву Републике Србије.

Жири за доделу Вукових награда сачињавали су Момчило Антоновић, Светислав Божић, Милован Витезовић, Жарко Димић, Бора Дугић, Рада Ђуричин, Драган Мраовић, Селимир Радуловић и Љубивоје Ршумовић.

Иконоткаља Загорка Стојановић чува ткање од заборава. У уметничком животу Србије заузима јединствено место у сликарској техници таписерија, односно скулптурама изведеним ткањем. Недавно је отворила изложбу својих таписерија „Мандорла једне иконе” у Српском културном центру „Свети Сава” у Суботици. Поставку чини 28 таписерија, а бројни посетиоци из дана у дан одушевљавају се њеним аутентичним радовима. И поред тога што је дипломирала на Академији примењених уметности у Београду на Одсеку за текстил, Стојановићева се посветила ткању таписерија и одевних предмета. До сада је своје радове излагала на 60 колективних и преко 40 самосталних изложби у земљи и иностранству. Њене таписерија изложене су у „Сава центру” у Београду, али и у Панчеву, Јагодини, аутентичном простору на Светом Стефану. Оригиналне радове излагала је и у Лондону, Паризу, Букурешту, Њујорку... Усавршавала се и у Италији и Пољској. Своја уметничка искуства преносила је и као гостујући професор у Букурешту, Познању, Загребу.

– Преузимам лепоту духа безимених ткаље. Моја највећа љубав је ткање. Данас се ткани предмети се све више гледају, посматрају, али ретко ко тка. Зато је ткање као земљопис народне душе, вештина која полако изумире. Све ткаље ткају на истој нити јер је реч о древној вештини. Када ткам осећам се између неба и земље. Ткање представља унутрашње записе традиције у пуној верности, каже наша саговорница која је вештину ткања учила и од старих ткаља по селима Србије.

Поникла у грађанској породици Стојановић поред сестре Милке Стојановић, оперске певачице, Загорка у потрази за духовним миром отиснула се пре пет година у нови животни амбијент, у идилични простор, на имању у мионичком селу Ракари које је назвала „Ткачки двор” где своја ткачка искуства несебично дели на бројим курсевима, летњим школама и радионицама.

– Све се деси када дође време. Једноставно сам осетила потребу за променом у животу. Наравно, треба имати храбрости за такав искорак да оставиш ушушкани београдски стан и отиснеш се у сеоску авантуру. Мислим да је то имање на једном брду у Ракарима некако мене чекало. Имање је било прилично запуштено, онда сам продала стан у центру Београда и новац уложила у обнову мог новог дома. У дворишту сам установила „Позорницу под липом” непосредно поред стабла липе старог преко 150 година. Ту су за протеклих пет година гостовали бројни београдски уметници, каже Загорка Стојановић и додаје:

– На мене је највише утицала самоћа. У тој самоћи је осећај, стварање, музика. Самоћа је најживљи део моје душе. Ту се догађају чуда, открића, помаци у кретању ка светлости, непомућена радост живота и постојања. У самоћи човек боље види и разазнаје. У мојим областима свести доживљавам чудесну енергију природе, онога што се већ догодило и што расте јер како каже уметник: хоризонтално припада природи, а усправно човеку. У овим временима зла, неправде и будалаштина којима се људи поносе, постоји истовремено једна жила која се пробија напред својим квалитетом, правом вибрацијом. Покушавам увек да се ускладим са том вибрацијом. Вибрација културе је драгоцена за развој, она постоји у сваком човеку, треба јој се придружити како би свако био употпуњен у свом бићу.

Загорка Стојановић креирала је костиме за награђивану представу „Бунар”, радила костиме за бројне представе редитеља Егона Савина, Јовице Павића, Филипа Гринвалда и других, а позната је и као уметница која је обукла јунаке телевизијске серије „Салаш у Малом Риту”. Уједно је и велики хуманиста. За време рата радила је у избегличким центрима, држала радионице ткања јер је сматрала да је то важно за душу.


Коментари2
81dc0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sonja Djukanovic
Хвала на лепом чланку и уметници Загорки Стојановић . Овај чланак лечи наше душе , и да никада несмемо заборавити наше баке и њихово ткање , које је урезано у наша сећања , наше дечије радости и наше маште . Сећања оплемењена са радости .Хвала нашој уметници Загорки што нас преставља кроз културно наслеђе и незаборав ! Треба посетити Србију и као туриста обилазити дивна места која лече наше душе ! Поздрав из Ванкувера..
vesna
таписеристкиња, костимографкиња, сценографкиња ... kakav je ovo jezik nakaradan?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља