Омнибус представа „Трамвај звани самоћа” редитеља Стевана Бодроже настала је према текстовима младих списатељица: Мине Ћирић, Маше Радић, Неде Гојковић и Галине Максимовић. Премијерно изведено у трамвају на линији шест, ово амбијентално сценско дело донело је четири приповести о драматичним породичним односима, конфликтима између мушкараца и жена, родитеља и деце, као и о успостављеним релацијама између путника који се случајно срећу.
Позоришни трамвај је кренуо са почетне станице код Цркве Светог Марка, а представа је почела унезвереним упадом Михајла (Иван Томић) у очајничкој потрази за несталом сенилном мајком Анком (Марија Опсеница), праћен ћерком Дејаном (Милица Стефановић). Након породичних трзавица и неуспеле акције проналажења мајке и баке, они излазе из трамваја на следећој станици, где улазе ликови друге драме – Урош (Ђорђе Марковић) и Брана (Тијана Чуровић), брачни пар са брдом кеса препуњених намирницама. Њихову брачну рутину нарушава случајан сусрет с Љиљом (Ивана Николић), Урошевом некадашњом љубављу, скрећући ток догађаја у неочекиваном правцу. Ликови треће приче су Милован (Стефан Радоњић) из Београда и Ана, његова полусестра из Сплита (Јасмина Вечански), у привременом боравку у Београду због свадбе њиховог оца, сударена са непријатностима на националним основама. Актери четвртог дела су Снежана (Јасмина Аврамовић), препознатљиво гунђало нашег окружења које паметује младој непознатој девојци Марији (Анђела Јовановић) близу које стоји у трамвају, због њеног облачења, раскопавајући обострано драме са бурним исходима.
Бодрожин „Трамвај звани самоћа” доследно је, одмерено и суптилно остварен у целини. Глумци су психолошки танано и сасвим упечатљиво представили ликове који су у градски превоз упали са личним драмама и (ин)директним потребама за растерећењем. Сценски простор, трамвај у покрету на Булевару краља Александра, несумњиво је главни састојак, основа ове представе која нам је због измештања из „сцене кутије” донела истинско узбуђење и ексклузивност доживљаја, преиспитујући при томе и позоришне конвенције.
Овај облик амбијенталног театра помера перспективу посматрања и традиционалног разумевања односа између глумаца и гледалаца, глумаца и ликова, као и театра и театарског уопште. Снажније се освешћује идеја о представљању у свакодневном животу, систематичном разумевању света као позорнице, које су после Шекспира развили теоретичари укрштеног поља студија социологије, антропологије и театрологије – Тарнер, Гофман, Карлсон, Шекнер. Њихова размишљања о проширеној, друштвеној театралности, важна су за целину значења ове представе у којој смо сви глумци. Једни су професионалци који играју ликове драма младих ауторки, док други, публика представе, истовремено игра путнике у трамвају, са којима ликови драма повремено дискретно комуницирају, увлачећи нас у поље игре. Овде нарочито нисмо пасивни гледаоци, пуки воајери породичних расправа, већ смо учесници, глумци који играју ликове другог реда, буквално и симболички стварајући од целог света позорницу.
Осим сценског простора, трамваја, лик Јуродивог (Жељко Максимовић) је везивно ткиво свих приповести, стални је путник, просјак и сведок. Теши Љиљу када остане опет сама, пијући са њом јефтино вино, изиграва откачењака будаласто певајући „Ана воли Милована”, проси. Он је метафоричан лик, шекспировска луда која помно прати свет окрећући га наглавачке, мењајући угао његовог посматрања. Шара га поетским коментарима, загонетним стиховима који отварају свест о постојању неких других светова, паралелних космоса који овом нашем дају онај прави смисао.
