уторак, 26.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:44

Вукови Срби, сви и свуда

Сви велики слависти од којих је Вук у првој половини 19. века учио полазили су од идеје да су сви штокавци говорници српског језика
Аутор: Др Александар Милановић*понедељак, 13.02.2017. у 08:05
Илустрација Јозеф Крихубер

Текстом „Срби сви у свуда”, објављеном у Ковчежићу 1849. године Вук заправо није рекао ништа ново ни ништа другачије у односу на све што је мислио и писао од Писменице српског језика из 1814. надаље. Само је – вођен сјајним осећајем за језик, а данас бисмо рекли и за маркетинг – више него атрактивним насловом привукао посебну пажњу тадашњих језикословаца, као што је ова звучна конструкција о Србима, налик савременоме политичком слогану, привлачном и данас. Многи су овај наслов тумачили, неки су га у суседству чак и карикирали, а да сâм текст никада нису ни прочитали. Шта је Вук хтео рећи трима речима које почињу струјним гласом [с]?

Сада већ као филолог од европског формата, хтео је рећи како сматра да су сви Срби штокавци, и да су сви штокавци Срби. У српски језички корпус Вук, дакле, није рачунао чакавце и кајкавце. Пошао је, очигледно, од лингвистичког критеријума – да се границе међу народима заправо поклапају са границама међу језицима, одбацујући истовремено верски критеријум као релевантан за ову поделу. Већ 1814. Вук је у Писменици, првој граматици српског народног језика, зато и писао о „Србљима греческога, мухамеданскога и римокатолическог вјероисповједања”, тј. о Србима православцима, Србима муслиманима и Србима католицима. Само четири године касније, теоријско-методолошка поставка је иста, али је именовање делимично измењено, па Вук у Српском рјечнику (1818) пише о „Србљима грчкога и турскога закона”. Критеријум који је припаднике трију различитих вера обједињавао био је штокавско наречје, тј. српски језик, по Вуку.

И не само по Вуку. Вођен инспиративним Хумболтовим идејама, читав европски романтизам полазио је од идеје да се читава духовна и материјална култура једног народа остварују у језику, тј. да је језик најзначајнија одлика народа и његово најособеније испољавање, као и од идеје да један народ по правилу говори једним језиком. Сви велики слависти од којих је Вук у првој половини 19. века учио полазили су од идеје да су сви штокавци говорници српског језика, а у тој идеји посебно га је учврстио директни учитељ, прослављени словеначки филолог Јернеј Копитар. Касније ће исти критеријум при диференцирању језика и народа на Балкану применити и утицајни Фрањо Миклошич, Павел Јозеф Шафарик и многи други страни чувени слависти.

И не само страни. Велики број Вукових следбеника, али и његових неистомишљеника, веровао је да су сви штокавци Срби. Било је и оних који су, напуштајући чврст критеријум егзистенције трију наречја, проширивали српски језички простор и ван штокавских терена, чак и терена будућег српскохрватског језика, али су такви интелектуалци били изузеци. Тако је, на пример, за српску културу знамените 1847. године на конкурсу за српску граматику у организацији Матице српске, најстарије српске научне, просветне и културне институције, победио књижевник, научник, публициста и политичар Јован Суботић, а у рукопису његове Српске граматике писало је да српским језиком у ширем смислу говоре – Срби, Хрвати и Словенци! Занимљиво је да је рецензент ове граматике, који је од њој написао веома похвалну рецензију, био нико други до П. Ј. Шафарик.

Но, вратимо се Вуку, и његовоме тексту. Иако у њему, како смо рекли, није било ничега новог у односу на опис српског језика који налазимо у Писменици српског језика (1814), Српском рјечнику (1818) и у другим Вуковим радовима, веома је битно рад „Срби сви и свуда” сместити и у контекст догађаја који су следили непосредно после објављивања. Наиме, овде мислимо на чувени Бечки књижевни договор, постигнут 1850. године на неформалном скупу српских и хрватских интелектуалаца, међу којима је био и Словенац Фрањо Миклошич. Са српске стране учесници су били Вук Караџић и Ђуро Даничић, а са хрватске Иван Мажуранић, Димитрија Деметер, Иван Кукуљевић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић.

Учесници овога скупа нису били делегати било које националне институције, а на састанку су потписали документ који је у сербокроатистици и србистици различито тумачен до данас, будући да је кључни закључак био како „један народ треба једну књижевност да има”, а да ту „књижевност” (тј. културу у данашњем значењу) и њен „књижевни језик” (тј. стандардни језик у данашњем значењу) ваља засновати на „јужном наречју”. Који је то народ, тј. како се он назива, чија је то књижевност и чије је јужно наречје питања су на која се у потписаном документу не одговара, и вероватно је сваки од учесника имао своје одговоре на ова питања. У контексту Вуковог рада објављеног непосредно пре састанка у Бечу, мислимо да се могу наслутити Вукови одговори на наведена питања, иако су на њих баш у Вуково име многи одговарали супротно од оног што у тексту „Срби сви и свуда” пише. Посебно од стварања Југославије до данас. Уосталом, сâм Вук у време о којем пишемо хвалио је, пишући о загребачкој језичкој пракси, само језик илираца Димитрија Деметера и Станка Враза, „који нијесу рођени Срби, па српски тако пишу, да им међу нашијем списатељима није ласно једнаке наћи”.

Даљи развој мисли у хуманистичким и друштвеним наукама у другој половини 19. и нарочито у 20. веку утицали су да се критеријум за разграничење народа и нација измени: место лингвистичког победио је конфесионални, па данас говоримо о Србима тј. православцима, Хрватима тј. католицима и Бошњацима тј. муслиманима. То је у време романтизма било незамисливо, а многи тадашњи штокавци не би се могли чудом начудити како смо их данас национално „класификовали”. Сетимо се, на пример, само највећег тумача дубровачке књижевности, Милана Решетара, који се у 20. веку изјашњавао као Србин католик.

У време у којем смо сведоци настајања нових нација и нових политичких језика из српског етничког и језичког корпуса – што су процеси за које се не сме тврдити нити да су заустављени нити да су завршени – ваља се вратити великим данима када је српска нација стварана и анализирати критеријуме на којима је тај процес извршен. Вуков рад „Срби сви и свуда” у том смислу може бити више него подстицајан.

* професор Филолошког факултета Универзитета у Београду


Коментари81
3ca0c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

serbian secret cod *
Jedan srbski velikan Vuk Stefanovic Karadzic kada je srbski jezik u pitanju da je mogao da sanja koje zlo ce pociniti latinica po srbski jezik i srbsku naciju on bi sve svoje spise pocepao i nikad ih nebi objavio.Nezaboravimo Vuk je srbe u srbiji odredio i nazivao srbijanci kao maticu srbskog naroda koji je ne samo od divljih srbskih plemena djosa kroz komunizam potpuno urusen nego i jezicno kroz nasilno naturanje latinice nacionalno izgubljen.
Деда Ђоле
Поздрав аутору овога чланка и коментаторима, посебно онима који се не осећају Србима. Ова размена мишљења и аргумената помаже нам да боље спознамо свој идентитет, који је кроз историју био често нападан и кривотворен.
Dragan Banjanin
Dodao bih nešto vrlo važno što mnogi ne znaju. Čak mislim da hrvatska istorija to namerno prešućuje jer se ne uklapa u Historiju u Hrvata. Može se naći na internetu o Barskoj nadbiskupiji. Osnovana je 1.089. godine posle raskola i velike šizme tj. definitivne podele na pravoslavne i katolike. Godine 1.054. se Rimska patrijaršija do tada jedine hrišćanske crkve odvojila i proglasila sebe sabornom (katolikus) crkvom. Do nedavno je papa imao titulu Patrijarha Zapada. Barska nadbiskupija je pod svojom jurisdikcijom imala zemlje: Serbiu, Zahumlje, Travuniju, Dubrovnik, Zetu, Dalmaciju (Split), Bosniu. Titula Barskog nadbiskupa je bila Primas Serbski. U to vreme je bila potreba za takvom institucijom jer su Srbi bili značajan narod i po brojnosti i po vojničkoj snazi, a podele još nisu bile toliko značajne i duboke. Podsećam vas da je Stefan Prvovenčani primio kraljevske insignije od Rimskog Pape. Barska nadbiskupija i danas postoji i nadležna je samo za Šiptare katolike u CG. Nema višeSrba.
kasper
@MilosNS: naravno iz sela Rvati kraj (H) Raške podno Kopaonika.
Препоручујем 1
MilosNS
@kasper, Ne nego Srbin. I nemojte nam svojatati ljude. Ko vam kriv što nemate svoje.
Препоручујем 12
Прикажи још одговора
Хајдук Солин
Други део: Председник Хајдука од 1913. године био је Будислав Грга Анђелиновић, који је иначе 5. децембра 1918. угушио побуну хрватских војника на Тргу бана Јосипа Јелачића, те је касније интензивно сарађивао са четницима током ратних година. Такође је занимљиво да је Хајдук првих година играо у црвено-плаво-белим дресовима али је то Аустро-угарска забранила, па су прешли на беле дресове, а шаховница је накнадно додата са настанком НДХ.
Хајдук Солин
Први део: На данашњи дан основан је Фудбалски клуб Хајдук Сплит. Клуб је основан у Сплиту 13. фебруара 1911. године. Добио је име у част српских хајдука и ускока. Да напоменемо да Хрвати нису имали хајдуке, а да су хајдуци по Далмацији и Истри били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар и др. Хајдук су основали Фабијан и Лука Калитерна, Луцијан Стела, Вјекослав Иванишевић, Иван Шакић. Пре Другог светског рата све Калитерне су се сматрале Србима. Луцијан има презиме италијанског порекла, али је био Србин католик, док су Шакићи и Иванишевићи пре Другог светског рата били Срби, неки католици, неки православци, али националност им је била српска. Што се тиче браће Калитерне имамо необориве доказе њиховог порекла и осећања што је најбитње у књигама Аустро-угарске где пише да су оба брата затварани због србофилије и ширење великосрпске пропаганде током рата.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља