субота, 19.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:21

Од Голготе до Васкрса Србије

У српску националну традицију најдубље су утиснути Први српски устанак, Балкански ратови и, нарочито, немачки ратови – Први и Други светски рат (1914–1945), каже Милош Ковић, аутор књиге „Једини пут”
Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 15.02.2017. у 22:05
Милош Ковић (Фото Д. Ћирков)

Одбрана Србије од удруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске, 1915. године, повлачење преко Црне Горе и Албаније, обнова на Крфу и победа на Солунском фронту, са пуно права су названи Голготом и Васкрсом. Пораз и егзодус из 1915–1916, догађаји који се убрајају у најтрагичније тренутке српске историје, добили су свој накнадни, дубински смисао пошто су у националној традицији и сећању спојени са потоњом обновом и победом.

Издавачка кућа „Филип Вишњић” из Београда објавила је књигу историчара Милоша Ковића „Једини пут” (Силе Антанте и одбрана Србије 1915. године). Када се проучава само година 1915, од напада на Србију првих дана октобра до напуштања отаџбине и успона српске војске и избеглица ка црногорским и албанским планинама почетком децембра, објашњава аутор, слика српског пораза постаје много стварнија и мрачнија. Шта се и зашто догодило? Ова књига не нуди једноставне и упрошћене одговоре. Њена кључна теза је, ипак, да су силе Антанте Србима помоћ прво обећале, потом су их спречиле да превентивним нападом на Бугарску сами себи помогну, да би их на крају препустиле милости и немилости непријатеља.

Историја одбране Србије 1915. сагледана је као целина која обухвата и војну и дипломатску историју, као и свакодневна искуства „обичних људи”. Приповедање о српском Великом рату не сме да изостави ни епско јунаштво, ни мученичка страдања. У књизи су, зато, са скоро подједнаком пажњом саслушани гласови краља Петра, његових официра и војника, српских и савезничких министара и дипломата, новинара, припадника медицинских мисија и заробљених непријатеља, жена и деце из избегличких колона.

Ратови су усуд српске историје. Срби су, понајвише због географских датости, објашњава Милош Ковић, ратовали више и дуже од многих нација. Ратови су доносили расуло и посрнућа, али су се у њима уобличавали српски култови и предања, са средиштем у Косовском завету. Ти култови, предања и завети учинили су Србе самосвеснијим и борбенијим у суочавању са искушењима.

Срби се, међутим, не разликују од осталих нација по томе што су сећање на ратна јунаштва и страдања уградили у темеље свог националног идентитета. Од британских до пацифичких острва, и од руских тајги до канадских прерија, нације памте и обележавају своје победе и своје патње. Још је Ернест Ренан у огледу „Шта је нација” (1882), који су Срби брзо превели и радо читали, утврдио да су нације, поред осталог, заједнице сећања на заједничка страдања. Историја и идентитет Срба то, заиста, могу да потврде. Постоје, наиме, ратови које су они пажљиво сачували у својој традицији, јер су им донели изузетно масовне погибије, смишљена затирања, поморе од болести и глади, сеобе и преверавања.

Такви су били турски ратови, од Маричке битке 1371. до пада Будима 1541. године. У ту врсту историјског искуства спадају и ратови између Османског царства, Хабзбуршког царства и Млетачке републике, који су обележили потоње векове српске историје. Међу њима је, по Србе, најпогубнији био Велики бечки рат 1683–1699. У времену ослободилачких ратова 1804–1945. у националну традицију најдубље су утиснути Први српски устанак, Балкански ратови и, нарочито, немачки ратови – Први и Други светски рат (1914–1945). Коначно, овом низу време ће додати и ратове који су пратили друго разбијање Југославије и уништавање српског становништва у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији (1991–1999).

Први светски рат, по много чему, наглашава Ковић, издваја се међу српским војевањима. Обележиле су га и највеће победе и највећа страдања. Он је велика раскрсница не само светске и европске, него и српске историје. Култура, привреда, политика – после њега ништа више није било као пре. Други светски рат био је само његов наставак. Последице Првог светског рата осећамо и данас, после пуних сто година. Садржаји и смисао српских сећања на Први светски рат мењали су се од 1918. до данас. Свако време, од доба Краљевине Југославије до данашње Републике Србије, имало је свој Велики рат. Срби су добар пример за то како предања мењају облике и како она, у исто време, могу да буду необично отпорна и трајна. Сећање на Велики рат одувек је подразумевало понос на претке, због јунаштва и победа на Церу, Колубари и Солунском фронту. Ту је и прича о поразу и страдању, о Албанској голготи, али се она увек везује за Крфски васкрс и Солунску победу. Хришћанство и патриотизам, који вековима чине основе европске културе, проналазе смисао голготе у неминовном васкрсу. Историјско искуство Срба то, уосталом, потврђује.

Тешко је, укратко, истиче Ковић, описати сву дубину пропасти из 1915. године. Србија коју је, почевши од 1804, у мукама и победама упорно градило неколико нараштаја, тада је избрисана са мапе Европе. Напале су је и разориле три државе – Немачка, Аустроугарска и Бугарска. Њена војска, прослављена у епским биткама на Куманову, Битољу, Брегалници, Церу и Колубари, била је побеђена. Држава и војска напустиле су територију Србије, да би наставиле борбу. Цивилно становништво, већ десетковано репресалијама и епидемијама, препуштено је на милост и немилост освајачима.


Коментари11
dd6b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Петар Ј акшић
Претпостављам да је Владан Јовановић добронамеран човек,без обзира да ли се представио псеудономом или не.Критичка историогравска мисао не искључује Косовски завет,који многи третирају као мит не водећи рачуна да мит нема утемељење у истријском догађању,већ је продукт маште исконструисан на одређеном степену дроштвене свести,Према томе Косовски пораз је релатизован величином жртве и у суштини чини цивилизацијску победу српског народа јер _поражени су они који признају пораз.Косовски завет је остварен 1912. уништењем Турске Вардарске армије и албанског башибозлука који је био њена подршка.Велика Британија је знатно допринела оспоравању резултата Балканских ратова 1912./13,спречила је превентивни напад Србије на Бугарску 1915. и омогућила Аустроугарској да се диверзионо убаци у Албанију,чијем је стварању допринела да спречи излаз Србије на море.Тек после катастрофе на Галипољу ВБ схвата да без Срба нема победе на Балкану.Милоше оправдај име.
ИСТОРИОГРАФИЈА ЈЕ ДРУШТВЕНА НАУКА
Историографија није евидентирање догађаја и датума из прошлости већ њихова ИНТЕРПРЕТАЦИЈА. То подразумева две ствари. Прво, историографија, као друштвена наука, је тесно повезана са другим друштвеним наукама – социологијом, психологијом, етнологијом ... што значи да култни, митолошки и религиозни моменти нису никакве „наслаге“ већ неопходан елеменат историографије без којих се она своди на евидентирање датума и догађаја, тј. престаје да буде наука. Друго, интерпретирање прошлости подразумева да се открије СМИСАО догађаја у прошлости.Тај смисао нам открива "како и зашто" збивања у садашњости - и обрнуто. Укратко, без косовског завета није могуће схватити ни историју Срба ни њихову садашњост.
Bazooka Joe
Svi ratovi koje je Srbija vodila u 20. veku (izuzev Drugog Svetskog) su bili osvajackog karaktera, a prikazivani su kao oslobodilacki ratovi. Prvi i Drugi Balkanski su uvecali Srbiju za 100%, Prvi Svetskim ratom je Srbija uvecana za danasnju Vojvodinu, a njen kralj je vladao i ostalim jugoslovenskim narodima. 90-tih se kao "preventivna mera"i u "ime jugoslovenstvana celu sa SKJ zatim SKS i Milosevicem" pojavio srpski separatizam, etnicki se cistila Bosna, Hrvatska i Kosovo od nesrpskog stanovnistva. Epilog znamo, danas se ni cirilicna tabla ne dozvoljava u Vukovaru, a vozovi bez voznog reda za Kosovo mogu samo preko minirane pruge.
savremenik
i gospod bog na krizu je raspet i to je vjerovatno jer je nemoguce,pisao je jedan sredjevjekovni filozof/parafraziram/.pa quo vadis domine kod napustanja rima od hriscana,pa milos ubi za lazu murata i.td. i tsl? drugim rijecima za ono sto nas je odrzalo kroz visevjekovne nesrece na tom prostoru treba brisati iz istorije i drugih podsjecanja sta se nasem rodu dogadjalo,moj vladane jovanovicu?moze misliti sta ko hoce;hilarion popovic ruvarac jeste nas prvi istoricar koji je primijenio metodologiju po uzoru na svjetske istoricare,ali o takvim nebulozama nije pisao niti govorio.najkrace receno,zar je preporucljivo da se barem za dogledno vrijeme,koji vijek,ne slavi ono sto nije "proizvod"istoricara,teoreticara i vajnih intelektualaca,nego naroda,nase slavnog roda poznatog i isticanog na svim univerzitetima u svijetu pa i kod osmanlija do dana danasnjeg.zato treba afirmativno pisati o takvim mladim naucnicima kao sto je milos kovic-svaka mu cast!
sta jes' jes'
"У српску националну традицију најдубље су утиснути Први српски устанак, Балкански ратови и, нарочито, немачки ратови – Први и Други светски рат ..." Sudeci po sajkaci Prvi svetski rat nadilazi sve ostale istorijske krivine... Pre toga Srbi su bili gologlavi i nedefinisani.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља