субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54
ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: БОЈАН ВУЛЕТИЋ, сценариста и редитељ

Много женске душе

Моје познавање женске психе, стања, осећања, бића, највероватније долази из чињенице да сам одрастао уз пуно жена – уз мајку, баку, тетку, њихове другарице, тако да у свему има и нечег личног
Аутор: Дубравка Лакићчетвртак, 16.02.2017. у 13:30
(Фото Д. Лакић)

 

67. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин – Последње време је дошло, не може човек ни самоубиство да изврши без оверене здравствене књижице! А ово је само један од животних парадокса овековечених у друштвено ангажованом филму „Реквијем за госпођу Ј” нашег сценаристе и редитеља Бојана Вулетића („Практичан водич кроз Београд са певањем и плакањем”), чија је светска премијера на 67. Берлиналу у оквиру програма „Панорама – Специјал” била дочекана и испраћена овацијама.

Бојан Вулетић (1977) је у естетском и у наративном смислу направио врло добар филм! Дубоку породичну драму са елементима хумора који извире из стварности. Из живота средовечне удовице, што је осим мужа и посла, и ауторитета у породици изгубила и тло под ногама, и вољу за животом. Њен лик је до перфекције отелотворила глумица Мирјана Карановић, у Берлину дочекана уз посебну медијску пажњу.

Вулетићев филм ће се ускоро наћи и на београдском Фесту и не треба га пропустити.

И у „Водичу” и сада у „Реквијему” уочљиво је ваше завидно познавање жена, откуд то?

Покушавао сам и сам себи да објасним то што су осим вас приметили и људи из мог окружења – моје познавање женске психе, стања, осећања, бића. Највероватније то долази из чињенице да сам одрастао уз пуно жена, уз мајку, баку, тетку, њихове другарице, тако да у свему томе има и нечег личног, али никада о томе нисам размишљао на тај начин. Волим да радим са женама и мислим да оне ипак у нашем друштву носе највећи терет. Главни филмски јунак, по дефиницији, јесте онај који највише пати, има највише проблема, а чини ми се да у послератном друштву када су мушкарци практично изгубили неку врсту трона, један део транзиције подразумева и да жене морају да преузму ствари у своје руке.

Баш као у вашем филму?

Да, у филму практично мушкараца и нема, али нисам то намерно урадио.

Где сте пронашли инспирацију за причу филма у којем је осиромашени друштвени миље један од кључних актера драме?

После свог првог филма и тог неког оптимизма који у њему постоји, врло брзо су се у годинама које су следиле накупиле фрустрације које се тичу и односа у друштву. Размишљао сам како да о томе нешто кажем, како да то прикажем, ситуацију коју видим у земљи у којој живим. Захваљујући познавању судбине жене која је мајка моје блиске пријатељице, схватио сам да средња класа дефинитивно не постоји. Та потпуна пропаст средње класе је део и мог живота и живота људи око мене. А за опстанак државе и за њен бољитак, за културу, за духовност, за лепо васпитање, неопходна је средња класа.

Једна од последица свега овог што сте навели јесу и испуштена деца, деца изгубљеног упоришта у породици, попут лика девојчице у „Реквијему”?

Да, сигурно. Ради се о томе да се систем вредности толико променио чак и на нивоу међусобног општења. Ми више не слушамо једни друге, бавимо се само собом и не примећујемо када је неком поред нас јако тешко, а на крају крајева то је можда и једино решење – да макар саслушамо другог ако већ не можемо да му помогнемо. У филму се бавим породицом јер ми се чини да одатле све почиње и да се ту све враћа. Када ту постоји проблем како онда да решавамо неке друге проблеме у колективу, у друштву?

У прилог женској снази иде и чињеница да значајни део ауторског тима филма чине управо жене?

Три жене су ту кључне за комплетан идентитет филма. Јелена Станковић као сниматељ – директор фотографије, Зорана Петров као сценограф и Лана Павловић као костимограф. Нас четворо је дуго разговарало о томе како овај филм треба да изгледа и због чега. Некада су ствари долазиле веома смишљено, некада веома интуитивно, јер су жене и дивна интуитивна бића. Зато волим да радим са истим тимом, а мислим и да оне воле да раде са мном, и да то није само професионалан однос. Ми делимо ставове и о животу и односима међу људима.

И ставове о естетици?

Наравно! Оно што је било изузетно у нашем заједничком раду јесте то да нисмо пуно разговарали о техничким стварима, већ о томе како приказати неку емоцију. Од Јелене Станковић сам то и научио, да треба да говоримо о томе како ћемо светлом и камером показати промене у стању главне филмске јунакиње. Не разумем се пуно у технику и зато је најважније било да причамо о томе како емоције и стање претворити у слику и у звук.

У свему томе је изузетан допринос дала Мирјана Карановић у улози госпође Ј, са том својом непогрешивом скалом унутрашњих промена?

Кључна ствар између редитеља и глумца је поверење. Тога ако нема потпуно смо онда на странпутици. Овде се радило о чистом поверењу пошто ја немам шта да кријем. Мирјана такође. Ми смо били на истом задатку, потпуно равноправни. Она је доносила своје идеје, ја своје и неке ствари смо заједно мењали, јер ми је помогла да се као писац дистанцирам како бисмо што боље оживели ликове и са хумором и парадоксима постигли што бољи баланс. Мирјана у настанку овог филма није била само глумица или сарадник, ја имам осећај да је ово наш заједнички филм.

„Реквијем” је настајао дуго и уз много продукцијских мука, да ли вам је сада пао камен са леђа?

Јесте, ово је најлепша могућа сатисфакција. Када филм изађе пред гледаоце и када представљаш своју земљу, и када имаш осећај да ниси сам.

 

„Холивуд рипортер” о „Реквијему”

Вучић Перовић, Бојан Вулетић, Даница Недељковић, Мирјана Карановић и Јована Гавриловић, после конференције за новинаре у Берлину (слева на десно) (Фото Оливер Валтершид)

Берлин „Дубоко депресивна удовица која живи у тихом очају у филму 'Реквијем за госпођу Ј', један је од најпријатнијих, необичних изненађења приказаних до сада на Берлиналу. Својим фаталистичким тоном, летаргичним темпом и избледелом палетом боја, тмурна комедија српског сценаристе и редитеља Бојана Вулетића, испод површине доноси нешто много разиграније и позитивније – пригушен врисак пркосног човечанства против немилосрдно окрутног универзума...” Ово је само један део филмске критике објављене поводом нашег филма у „Холивуд рипортеру” која је одјекнула на фестивалу.

За Вулетићев филм који је назван и „кафкијанском комедијом” влада велико интересовање, све су пројекције распродате. На званичној конференцији за новинаре посебна пажња била је усмерена и на Мирјану Карановић коју у Берлину називају и „највећом балканском звездом”, као и на њене глумачке партнере у филму, овде присутне: Јовану Гавриловић, малену Даницу Недељковић и Вучића Перовића...


Коментари1
034fa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Isidora
Bravo!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља