уторак, 27.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 16.02.2017. у 13:30 Дубравка Лакић
ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: БОЈАН ВУЛЕТИЋ, сценариста и редитељ

Много женске душе

Моје познавање женске психе, стања, осећања, бића, највероватније долази из чињенице да сам одрастао уз пуно жена – уз мајку, баку, тетку, њихове другарице, тако да у свему има и нечег личног
(Фото Д. Лакић)

 

67. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин – Последње време је дошло, не може човек ни самоубиство да изврши без оверене здравствене књижице! А ово је само један од животних парадокса овековечених у друштвено ангажованом филму „Реквијем за госпођу Ј” нашег сценаристе и редитеља Бојана Вулетића („Практичан водич кроз Београд са певањем и плакањем”), чија је светска премијера на 67. Берлиналу у оквиру програма „Панорама – Специјал” била дочекана и испраћена овацијама.

Бојан Вулетић (1977) је у естетском и у наративном смислу направио врло добар филм! Дубоку породичну драму са елементима хумора који извире из стварности. Из живота средовечне удовице, што је осим мужа и посла, и ауторитета у породици изгубила и тло под ногама, и вољу за животом. Њен лик је до перфекције отелотворила глумица Мирјана Карановић, у Берлину дочекана уз посебну медијску пажњу.

Вулетићев филм ће се ускоро наћи и на београдском Фесту и не треба га пропустити.

И у „Водичу” и сада у „Реквијему” уочљиво је ваше завидно познавање жена, откуд то?

Покушавао сам и сам себи да објасним то што су осим вас приметили и људи из мог окружења – моје познавање женске психе, стања, осећања, бића. Највероватније то долази из чињенице да сам одрастао уз пуно жена, уз мајку, баку, тетку, њихове другарице, тако да у свему томе има и нечег личног, али никада о томе нисам размишљао на тај начин. Волим да радим са женама и мислим да оне ипак у нашем друштву носе највећи терет. Главни филмски јунак, по дефиницији, јесте онај који највише пати, има највише проблема, а чини ми се да у послератном друштву када су мушкарци практично изгубили неку врсту трона, један део транзиције подразумева и да жене морају да преузму ствари у своје руке.

Баш као у вашем филму?

Да, у филму практично мушкараца и нема, али нисам то намерно урадио.

Где сте пронашли инспирацију за причу филма у којем је осиромашени друштвени миље један од кључних актера драме?

После свог првог филма и тог неког оптимизма који у њему постоји, врло брзо су се у годинама које су следиле накупиле фрустрације које се тичу и односа у друштву. Размишљао сам како да о томе нешто кажем, како да то прикажем, ситуацију коју видим у земљи у којој живим. Захваљујући познавању судбине жене која је мајка моје блиске пријатељице, схватио сам да средња класа дефинитивно не постоји. Та потпуна пропаст средње класе је део и мог живота и живота људи око мене. А за опстанак државе и за њен бољитак, за културу, за духовност, за лепо васпитање, неопходна је средња класа.

Једна од последица свега овог што сте навели јесу и испуштена деца, деца изгубљеног упоришта у породици, попут лика девојчице у „Реквијему”?

Да, сигурно. Ради се о томе да се систем вредности толико променио чак и на нивоу међусобног општења. Ми више не слушамо једни друге, бавимо се само собом и не примећујемо када је неком поред нас јако тешко, а на крају крајева то је можда и једино решење – да макар саслушамо другог ако већ не можемо да му помогнемо. У филму се бавим породицом јер ми се чини да одатле све почиње и да се ту све враћа. Када ту постоји проблем како онда да решавамо неке друге проблеме у колективу, у друштву?

У прилог женској снази иде и чињеница да значајни део ауторског тима филма чине управо жене?

Три жене су ту кључне за комплетан идентитет филма. Јелена Станковић као сниматељ – директор фотографије, Зорана Петров као сценограф и Лана Павловић као костимограф. Нас четворо је дуго разговарало о томе како овај филм треба да изгледа и због чега. Некада су ствари долазиле веома смишљено, некада веома интуитивно, јер су жене и дивна интуитивна бића. Зато волим да радим са истим тимом, а мислим и да оне воле да раде са мном, и да то није само професионалан однос. Ми делимо ставове и о животу и односима међу људима.

И ставове о естетици?

Наравно! Оно што је било изузетно у нашем заједничком раду јесте то да нисмо пуно разговарали о техничким стварима, већ о томе како приказати неку емоцију. Од Јелене Станковић сам то и научио, да треба да говоримо о томе како ћемо светлом и камером показати промене у стању главне филмске јунакиње. Не разумем се пуно у технику и зато је најважније било да причамо о томе како емоције и стање претворити у слику и у звук.

У свему томе је изузетан допринос дала Мирјана Карановић у улози госпође Ј, са том својом непогрешивом скалом унутрашњих промена?

Кључна ствар између редитеља и глумца је поверење. Тога ако нема потпуно смо онда на странпутици. Овде се радило о чистом поверењу пошто ја немам шта да кријем. Мирјана такође. Ми смо били на истом задатку, потпуно равноправни. Она је доносила своје идеје, ја своје и неке ствари смо заједно мењали, јер ми је помогла да се као писац дистанцирам како бисмо што боље оживели ликове и са хумором и парадоксима постигли што бољи баланс. Мирјана у настанку овог филма није била само глумица или сарадник, ја имам осећај да је ово наш заједнички филм.

„Реквијем” је настајао дуго и уз много продукцијских мука, да ли вам је сада пао камен са леђа?

Јесте, ово је најлепша могућа сатисфакција. Када филм изађе пред гледаоце и када представљаш своју земљу, и када имаш осећај да ниси сам.

 

„Холивуд рипортер” о „Реквијему”

Вучић Перовић, Бојан Вулетић, Даница Недељковић, Мирјана Карановић и Јована Гавриловић, после конференције за новинаре у Берлину (слева на десно) (Фото Оливер Валтершид)

Берлин „Дубоко депресивна удовица која живи у тихом очају у филму 'Реквијем за госпођу Ј', један је од најпријатнијих, необичних изненађења приказаних до сада на Берлиналу. Својим фаталистичким тоном, летаргичним темпом и избледелом палетом боја, тмурна комедија српског сценаристе и редитеља Бојана Вулетића, испод површине доноси нешто много разиграније и позитивније – пригушен врисак пркосног човечанства против немилосрдно окрутног универзума...” Ово је само један део филмске критике објављене поводом нашег филма у „Холивуд рипортеру” која је одјекнула на фестивалу.

За Вулетићев филм који је назван и „кафкијанском комедијом” влада велико интересовање, све су пројекције распродате. На званичној конференцији за новинаре посебна пажња била је усмерена и на Мирјану Карановић коју у Берлину називају и „највећом балканском звездом”, као и на њене глумачке партнере у филму, овде присутне: Јовану Гавриловић, малену Даницу Недељковић и Вучића Перовића...

Коментари1
dba5f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Isidora
Bravo!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља