понедељак, 21.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:12
ИНТЕРВЈУ: ЈЕНС-МАРТИН ЕРИКСЕН, дански писац

Жртве мафије због Жуте куће

Роман „Бели конопац за Филипа Депреа” јесте фикција, али је и сазвучан са реалношћу и стварним личностима у канџама политичко-криминалне номенклатуре Косова
Аутор: Марина Вулићевићсубота, 18.02.2017. у 17:00
(Фото лична архива)

Као најузбудљивији политички трилер чита се роман данског прозног и драмског писца Јенса-Мартина Ериксена „Бели конопац за Филипа Депреа” (Албатрос плус”, превод Предраг Црнковић).

Ериксенов јунак, у својој опсесији Балканом, стиже у Албанију, у потрази за архаичном културом, а изнебуха среће албанску фоторепортерку, која од њега тражи помоћ.

Све због тога што је, не знајући шта чини, увучена у причу о злогласној Жутој кући...

Новинари нестају у мрежи мафије и криминала, а приповедач предочава њихов пут по Албанији и Косову, из преосталих дневничких бележака Филипа Депреа...

Јенс-Мартин Ериксен доћи ће у Београд и Нови Сад 8. и 9. марта, када ће још бити речи о овом роману.

 

Какав одјек је ваша књига имала у Данској?

Када је моја књига објављена и представљена на данској телевизији било је општепознато да се поменути злочини у Жутој кући приписују Ослободилачкој војсци Косова.

То је монструозни скандал у који су укључени државни апарат и државне институције, у земљи која тежи Европској унији. То је надреално.

 

Збивања делују прилично уверљиво, тако да је тешко одвојити документарност од фикције. Који део је производ вашег истраживања, а који је фикција?

Јунак романа је Филип Депре, новинар који среће албанску фоторепортерку Терезу Халили. Она живи у Француској, а од своје агенције добила је задатак да сними одређене локалитете у Албанији и на Косову и Метохији.

Заправо, нема појма шта значе та места, а као у филму „Блоу-ап”, неке тајне бивају откривене на фотографијама. Међу тим локацијама налази се и чувена Жута кућа, и само интересовање за њу доводи моју јунакињу у везу са „мрачним силама”.

Преко ноћи, Терезин послодавац, као и њена породица, одричу је се, негирају чак и њено постојање, јер им је албанска мафија запретила смрћу.

Фото-апарат и снимци које је направила бивају украдени, али оно што јој нису запленили јесте дневник, мала смеђа свеска.

Тереза је оспорена као личност, одбијена, избрисана из свог окружења.

Проблем је у томе што моја јунакиња не зна због чега је кажњена. Поступно, пошто мафија и њу киднапује, Филип Депре проналази њен дневник и схвата због чега су ови подаци тако опасни за мафију Косова.

Ја, као писац, никада нисам имао пријатеља Филипа Депреа.

Али, политички и криминални контекст књиге јесте стваран. Мафија је киднаповала Србе и оне Албанце који су у сукобу са режимом.

Прочитао сам оригинални извештај Савета Европе, којим је руководио швајцарски судија Дик Марти, о отмицама на Косову и Метохији.

Касније сам разговарао са српским јавним тужиоцем за ратне злочине Владимиром Вукчевићем, а сусрео сам се и са члановима Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији.

Имао сам доступне и друге изворе, тако да је контекст мог романа „Бели конопац за Филипа Депреа” врло реалан.

 

Ваш јунак заинтересовао се за злочине тек када је нестала његова пријатељица. Да ли је тако и у животу, да нас неправда највише боли када је лично осетимо?

Писао сам о злочинима према једној личности, преко које се открива читава мрежа насиља.

Судија у књизи објашњава Филипу Депреу да је такозвани ослободилачки рат, за који је оружје обезбедила Ослободилачка војска Косова, потпору добио од албанских војника којима је био потребан новац, од продаје украдених аутомобила, а касније и од отмица и трговине људским органима.

Мој роман јесте фикција, али је и сазвучан са реалношћу и стварним личностима у канџама политичко-криминалне номенклатуре Косова.

 

Да ли ова ваша књига може да помогне да се цела истина чује и у западним земљама, где „политички новинари”, како сте их описали, сведоче о патњама невиних, док су они сами у служби бирократа, генерала, председника...?

Роман не може више од тога осим да укаже на злочине. Може људе и медије да упозна са чињеницом да су та злодела почињена над људима остављеним без заштите, када је српска војска протерана са Косова и Метохије, а НАТО им није пружио подршку.

Међутим, роман не може ништа да докаже. Нисам политички писац у смислу да се залажем за одређене политичке циљеве или да промовишем неке политичаре, овде или било где.

Новинари у мојој књизи, приповедач и Филип Депре, забављали су се у Француској на књижевном фестивалу, исмевајући такозване „политичке писце”, људе који су политички ангажовани.

И ја сам присуствовао таквом једном фестивалу и делим мишљење својих јунака о „псеудо-католицима”, или „псеудо-хришћанима”, како су их назвали.

То су људи незаинтересовани за то да буду прави католици, или се не усуђују да буду прави хришћани, али ипак желе да задобију милост. Али, они ту милост не желе од Исуса Христа! Уместо тога, желе признање од медија и од гомиле!

А да би то постигли чине „добра дела”, како католици верују. Знате, ја сам из протестантске земље, где се не верује у то да човек може да спасе душу своју чинећи добра дела.

То води у корупцију цркве, а води и у подмитљивост псеудо-католичких писаца данашњице, због тога што су презаузети разметањем и самопродајом у замену за милост светине.

Ово се, такође, назива и политичком коректношћу. Псеудорелигијом. Упркос томе, милост долази од Бога, човек нема ништа с тим.

 

Да ли и ви верујете?

Не верујем стриктно, али лутеранске догме некада звуче освешћујуће, па чак и опасно, са својим подсмехом људској испразности, када би свако себе да прикаже бољим него што јесте.

Погледајте француског писца Бернара-Анрија Левија, који ми није несимпатичан, али који је потпуно смешан!

Он стално посећује једну револуцију за другом, увек позира у беспрекорном оделу, као да из дискотеке иде право на фронт! То је урнебесно! Дајте овом човеку награду!

У његовим причама све је подељено на добре и лоше момке.

То је тмурни аспект „политичких писаца”, од времена комунизма до данас: све што чине јесте да продају јефтине мелодраме.

Желе да буду поручници свог лидера и да испоручују свеже лажи светини. Данило Киш лепо је упозорио младе писце: „Чувајте се лажних богова!”.

Петнаест година путовао сам Србијом и Босном и упознао сам много људи који су били жртве лажних богова. Моји јунаци су такође такве жртве – завере ћутања!


Коментари2
01c4c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bojan Blagojevic
Mozda je i ovo jedna od knjiga koja je tu da se proda ali sam intervju upucuje da se radi o nekome ko nije bez mozga. Ne u smislu da eto neko je opleo po Albancima i Albanskoj mafiji ali svidja mi se kriticki stav.
dejan sakovic
Biznis ili dobar roman,ili i jedno i drugo.Zvuci zanimljivo.Pocitacu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља