Александар Чотрић, сатиричар и књижевник, рођен је 25. септембра 1966. у Лозници. Високо образовање је стекао на Правном факултету. Афоризме и хумористичко-сатиричне приче пише од 1984. Члан је Удружења књижевника Србије, Београдског афористичарског круга и Московског клуба афористике. Досад је написао 35 књига и 10.000 афоризама. Његова дела преведена су на 20 језика. Живи и ради у Београду.

Ваш колега Александар Баљак „тврди” да постоји „једанаест Чотрића” који пишу то што ви потписујете. Како то објашњавате?

Важно је да се нас „једанаесторица” разумемо и да делујемо као уигран тим. Баљак је то рекао недавно на промоцији две моје књиге: „Тешке мисли” и „Друге приче”.

Како сте кренули у тај посао...

Први афоризам у штампи објавио сам у листу Економске школе 1983: „Много нас је задужио – у иностранству”. А мој првенац у озбиљној штампи појавио се 1984. у београдском „Студенту”. Гласио је: „Оставио је дубоке трагове. Зато и пропадамо!”

...а како сте то развијали?

Александар Баљак ме је охрабрио. Пре четврт века је рекао да мисли да сам међу десет најбољих афористичара у Србији, па сам наставио да пишем у жељи да останем у том друштву. Био сам изузетно почаствован и кад ми је Матија Бећковић 1993. послао писмо, а изнад мог имена написао – књижевник. Тад сам знао да је то – то! И сада сам стигао до 35 објављених књига. Имам и три антологије и два зборника. Весели ме и што сам у Бугарској за кратку причу добио награду коју је добио и нобеловац Хајнрих Бел.

Колико у писању има личних догађања...

Све у писању је лично.

...а колико туђих?

Туђих догађања има онолико колико смо их претворили у доживљаје.

Борислав Пекић је био противник исповедања, а ви?

У конкуренцији са исповедањем учесника ријалити ТВ програма исповести писаца су потпуно незанимљиве.

Како доживљавате званичне истине...

Као нешто чему не би требало веровати ни кад се понове педесет пута.

... а како хипнозу народа?

Појединац се хипнотише гледањем у очи, а народ се хипнотише гледањем у ТВ екран.

Шта вам је у писању најважније...

Објавио сам 10.000 афоризама у нади да ће бар један афоризам бар један човек да запамти.

...а шта у животним плановима?

Да имам хлеб насушни и да опростим дужницима својим.

Које писце посебно поштујете...

Најбољи писац је српски народ који је створио најпотресније, најузбудљивије и најуметничкије епске и лирске песме на свету, које данашњи наследници ауторских права, нажалост, ретко читају. У том духу је и стваралаштво највећег српског песника Петра Петровића Његоша. А од светских стваралаца волим руске писце – Пушкина, Гогоља, Достојевског, Толстоја, Тургењева, Чехова, Јесењина, Булгакова и Солжењицина, јер не знам боље и не верујем да постоје бољи.

...а афористичаре?

Поштујем оне који с најмање речи кажу највише. На првом месту је Господ који је формулисао десет заповести које су кратке, прецизне и јасне и представљају истинске афоризме. Од правих афористичара највише уважавам Станислава Јежија Леца, јер је писао романе у једној реченици, и Александра Баљка који пише монументалне минијатуре. Иначе, Срби, па Руси имају најбоље афористичаре на свету, али неправедно би било да само неке наше истакнем, јер ће се живи с правом љутити. Зато ћу поменути оне који више нису међу нама: Радовића, Црнчевића, Виба, Рада Јовановића и Растка Закића.

Ко вам је најбољи узор?

Отац Љубомир, учитељ, који је покојни, и мајка Славка, наставница српског језика. Све значајно научио сам од њих, али признајем важну улогу су имали и „Политика” и њена издања: „Забавник”, „Илустрована” и „Темпо” из којих сам и научио да читам.

Шта вас посебно занима у писању?

Да не будем досадан читаоцима. Драгутин Минић Карло је лепо рекао да треба тежити једноставности и у писању и у животу. Пошто живот пише романе, афоризме мора неко духовитији.

Шта вам је дала Лозница...

Лозница је Србији и свету дала Вука Караџића, Јефту Савића Чотрића, члана Карађорђеве владе и човека у чијој кући је отворена Велика школа у Београду, Јована Цвијића и Мићу Поповића, а мени је дала извод из матичне књиге рођених, средњошколско образовање и најлепше године младости. Мислим да је Лозница један од најлепших, најчистијих и најурбанијих градова у нашој земљи и на Балкану, а њена непосредна околина је божанствена: Јадар, Бања Ковиљача, Тршић, Троноша, Дрина, Гучево, Цер...

...а шта Београд?

Београд је свакоме све дао и тако је постао богатији. Волим да путујем, али сам најрадоснији кад се враћам у Београд. Овај град обожавам, не због зграда, већ због Београђана.

За којим вредностима трагате?

Данас људи, углавном, трагају на „Гуглу”, а од свих вредности најтраженији је – евро. Покушавам да пронађем оне вредности које се не мењају по дневном курсу и које ће увек имати цену, иако сада не вреде много, а то су: љубав, поштовање, вредноћа, скромност, поштење, саосећање...

Шта све подразумева љубав?

Права љубав подразумева да волимо другог више него себе, да више дајемо него што добијамо и да све што радимо за вољену особу радимо без сопственог интереса. Љубав је кад знаш само то да не знаш шта те је снашло.

Којим писаним делима се поносите?

Што сам заступљен у антологијама светског афоризма у Америци и Русији и у укрштеници „Енигматике”, под питањем: наш познати афористичар, а поред је била моја фотографија.

Живот смета да се живи

Шта је за вас живот? Драган Великић каже: „Река коју заустављам писањем”, а ви?

Живот је умеће да живимо у миру са собом и са другима. А један руски афористичар поручује: Живот смета да се живи!