субота, 22.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:48
БРАК НА ПРЕКРЕТНИЦИ

​Време мења свадбене обичаје

Прошло је време када се млада фотографисала с миразом у дворишту родне куће. Сватови данас дају коверте с новцем или им се понуди списак онога што могу да за младенце купе да се не би дуплирале пегле, тостери, тањири...
Аутор: Александра Куртешнедеља, 19.02.2017. у 12:39
Дочек сватова на сеоској свадби (Фото Јован Миљковић)

Мираз је поклон који млада уноси у брак као допринос заједничкој породици. Сматра се и да на ован начин младина породица „ублажава” трошкове који настају њеним усељењем у младожењин дом.

У патријархалном друштву, уколико млада има браће, мираз који добије приликом удаје био је све што она прима у наследство од родитеља. У Србији је ово прекинуто законском регулативом после Другог светског рата када су и мушка и женска деца добила једнака права на наследство. У многим сеоским срединама задржало се „правило” према коме се ћерка добровољно одриче наследства у корист браће.

„На нашем поднебљу доношење мираза задржало се до средине седамдесетих година прошлог века, а данас се ретко среће. У источној Србији био је обичај да се дарује комплетан намештај за собу – дневну или спаваћу с постељином”, објашњава етнолог Весна Душковић, музејски саветник у Етнографском музеју.

Постојала је, како каже, и нека врста договора између младине и младожењине породице о томе како да опреме собу. Према речима етнолога, младожења је од таста и таште добијао одећу, углавном кошуљу, а млада је доносила и „сингерицу” на којој је пре удаје научила да шије. Тиме је потврђивала да је спремна да брине о деци, па ако затреба да од кројења и зарађује.

„Млада се обично фотографисала са миразом у дворишту родне куће. Мираз се мерио и дукатима. Нанизане око врата девојка их је показивала шетајући се по сеоском вашару у пратњи старијих чланова породице, представљајући заправо њихово богатство. Овај обичај до данашњих дана задржао се у Санџаку”, истиче музејска саветница и додаје да како су се младенци издвајали из окриља родитељске бриге тако је и мираз губио своју функцију.

Весна Душковић се присећа да је забележила, код Словака у Војводини, пример где родитељи младожење зидају кућу, а младини је опремају. То служи на оглед и локалној заједници. Позову се комшије и родбина, уочи свадбе, па се широм отвори домаћинство и ормани у њему како би се видело чим ће будући супружници да располажу, какве су им шерпе, шоље, јоргани...

Земља и стока се сада ретко дају у мираз јер се према оцени етнолога мали број школованих момака и девојака враћа на село. У граду будуће невесте саме припремају шта ће понети у нови дом. То је економско размишљање према коме сватови дају коверте с новцем или им се у одређеним ситуацијама понуди списак онога што могу да за младенце купе да се не би дуплирале пегле, тостери, тањири...

„Традиција је налагала и да млада дарива свекра, свекрву, девера... Поклоне им је уручивала током просидбе”, каже Весна Душковић и напомиње да су то били неки од ручних радова које је невеста сама урадила, на пример плетене чарапе, ткана, па везом украшена кошуља, марамица... После је то замењено куповином кошуље и кравате.

Међу лепим обичајима музејска саветница наводи и онај везан за свекрву. У низу задужења „стара” мајка прави погачу. Када гост узме парче, у знак захвалности, оставља новац којим је награђује за уложени труд. „У Смедереву сам пре двадесетак година видела да младенци примајући свадбени коверат с новцем, госта часте кесицом бомбона или ушећереним бадемима”, прича Весна.

И кићење сватова је ритуал без кога је тешко замислити свадбу, јер се тиме наглашавају одређене улоге у оквиру весеља. Рузмарин на реверу датира још од средњег века. Његова гранчица симболизује верност и штити брачну срећу. Кићење сватова је и прилика да младенци захвале гостима што су увеличали њихово славље. Млада је некада носила букет само у градској средини, али како се мода развијала тако су се мењала и правила од каранфила у целофану до бидермајера.

Венчанице се, напомиње наша саговорница, појављују после Првог светског рата, а пре тога се пред олтар излазило у свечаној народној ношњи. Свадбе су углавном биле с јесени кад је ракија печена, а плодови са њиве убрани, али и почетком лета.


Коментари1
5d90d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Enzo
Lep tekst!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља