понедељак, 10.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 19.02.2017. у 12:39 Александра Куртеш
БРАК НА ПРЕКРЕТНИЦИ

​Време мења свадбене обичаје

Прошло је време када се млада фотографисала с миразом у дворишту родне куће. Сватови данас дају коверте с новцем или им се понуди списак онога што могу да за младенце купе да се не би дуплирале пегле, тостери, тањири...
Дочек сватова на сеоској свадби (Фото Јован Миљковић)

Мираз је поклон који млада уноси у брак као допринос заједничкој породици. Сматра се и да на ован начин младина породица „ублажава” трошкове који настају њеним усељењем у младожењин дом.

У патријархалном друштву, уколико млада има браће, мираз који добије приликом удаје био је све што она прима у наследство од родитеља. У Србији је ово прекинуто законском регулативом после Другог светског рата када су и мушка и женска деца добила једнака права на наследство. У многим сеоским срединама задржало се „правило” према коме се ћерка добровољно одриче наследства у корист браће.

„На нашем поднебљу доношење мираза задржало се до средине седамдесетих година прошлог века, а данас се ретко среће. У источној Србији био је обичај да се дарује комплетан намештај за собу – дневну или спаваћу с постељином”, објашњава етнолог Весна Душковић, музејски саветник у Етнографском музеју.

Постојала је, како каже, и нека врста договора између младине и младожењине породице о томе како да опреме собу. Према речима етнолога, младожења је од таста и таште добијао одећу, углавном кошуљу, а млада је доносила и „сингерицу” на којој је пре удаје научила да шије. Тиме је потврђивала да је спремна да брине о деци, па ако затреба да од кројења и зарађује.

„Млада се обично фотографисала са миразом у дворишту родне куће. Мираз се мерио и дукатима. Нанизане око врата девојка их је показивала шетајући се по сеоском вашару у пратњи старијих чланова породице, представљајући заправо њихово богатство. Овај обичај до данашњих дана задржао се у Санџаку”, истиче музејска саветница и додаје да како су се младенци издвајали из окриља родитељске бриге тако је и мираз губио своју функцију.

Весна Душковић се присећа да је забележила, код Словака у Војводини, пример где родитељи младожење зидају кућу, а младини је опремају. То служи на оглед и локалној заједници. Позову се комшије и родбина, уочи свадбе, па се широм отвори домаћинство и ормани у њему како би се видело чим ће будући супружници да располажу, какве су им шерпе, шоље, јоргани...

Земља и стока се сада ретко дају у мираз јер се према оцени етнолога мали број школованих момака и девојака враћа на село. У граду будуће невесте саме припремају шта ће понети у нови дом. То је економско размишљање према коме сватови дају коверте с новцем или им се у одређеним ситуацијама понуди списак онога што могу да за младенце купе да се не би дуплирале пегле, тостери, тањири...

„Традиција је налагала и да млада дарива свекра, свекрву, девера... Поклоне им је уручивала током просидбе”, каже Весна Душковић и напомиње да су то били неки од ручних радова које је невеста сама урадила, на пример плетене чарапе, ткана, па везом украшена кошуља, марамица... После је то замењено куповином кошуље и кравате.

Међу лепим обичајима музејска саветница наводи и онај везан за свекрву. У низу задужења „стара” мајка прави погачу. Када гост узме парче, у знак захвалности, оставља новац којим је награђује за уложени труд. „У Смедереву сам пре двадесетак година видела да младенци примајући свадбени коверат с новцем, госта часте кесицом бомбона или ушећереним бадемима”, прича Весна.

И кићење сватова је ритуал без кога је тешко замислити свадбу, јер се тиме наглашавају одређене улоге у оквиру весеља. Рузмарин на реверу датира још од средњег века. Његова гранчица симболизује верност и штити брачну срећу. Кићење сватова је и прилика да младенци захвале гостима што су увеличали њихово славље. Млада је некада носила букет само у градској средини, али како се мода развијала тако су се мењала и правила од каранфила у целофану до бидермајера.

Венчанице се, напомиње наша саговорница, појављују после Првог светског рата, а пре тога се пред олтар излазило у свечаној народној ношњи. Свадбе су углавном биле с јесени кад је ракија печена, а плодови са њиве убрани, али и почетком лета.

Коментари1
666ee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Enzo
Lep tekst!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља