уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:55
ИНТЕРВЈУ: ЈОВАН ПЕЈЧИЋ, историчар књижевности

Творац најлепшег циклуса родољубивих стихова

Милан Ракић је дипломата европских погледа чији се политички ставови с једнаком озбиљношћу примају у српској престоници и на страним дворовима; моралист у чијем се поступању државно право и људска част никада не сукобљавају
Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 19.02.2017. у 17:00
(Фото: Раде Крстинић)

Јован Пејчић (1951), критичар, историчар књижевности, есејиста и антологичар, потписао је прошле године чак четири књиге – три ауторске и једну као приређивач. Ауторске су: „Српски песник – Милан Ракић и Косово” (Андрићев институт, Вишеград), „Критика као избор и разговор с Црњанским” („Албатрос плус”, Београд) и „Ти, међутим – књижевни Београд” („Catena mundi“, Београд), а приређена „Сабране песме” Милана Ракића (издавач: „Neopress desing&print”, Београд).

Две од књига које сте објавили 2016. године везане су за Милана Ракића, књига његових сабраних песама и монографија о Ракићевом животу и стварању на Косову и Метохији?

Прошле године навршило се 140 година од Ракићевог рођења, а ове 2017. је 80 година од настанка „Јасике”, Ракићеве последње, по мени најбоље његове песме. Ракићем, као песничком, и као човечанском појавом, усредсређено се бавим од деведесетих година минулог века. Окидач је, ако смем тако да се изразим, био Григорије Божовић, његове три приче у којима се Ракић, именом и презименом, појављује као главни јунак. На почетку истраживања затекао сам се на такорећи необрађеном пољу: нерасветљен живот, несистематисан поетски опус. Одлука је тада пала: прво монографија о Ракићевом животу и стварању на Косову и Метохији, а онда издање његовог целокупног песништва.

Објавили сте најпотпуније издање Ракићевих песама?

Опште је познато да Ракићев лирски опус није обиман. Па ипак, његово целокупно песништво досад нисмо имали – све сами избори. Додуше, пажње вредне изборе потписивали су врсни познаваоци Ракићевог стваралаштва: Исидора Секулић, Војислав Ђурић, Зоран Гавриловић, Бошко Петровић... За ову прилику прегледана су сва релевантна издања, разуме се и издање Леона Којена („Песме”, 2015), најшире и најтачније, но не и потпуно. Било је, све у свему, неопходно приредити сабране стихове Милана Ракића.

Како сте издање „Сабраних песама” уредили? И коначно, зна ли се сада колико песама Ракић заправо има?

У историји досадашњег објављивања Ракићеве поезије једно издање издваја се као канонско. Реч је о књизи „Песме”, штампаној 1936, у редовном „Колу” Српске књижевне задруге. Избору песама и њиховом распореду дат је ту облик коначности. Темељ мога издања Ракићевих „Сабраних песама” чине песме прештампане тачно у облику и поретку какве им је сам песник ту одредио. Избор ауторов настављају песме нађене међу Ракићевим рукописима, после његове смрти. На њих се наслањају песме што их је Ракић још при састављању првог (1924) и поменутог дефинитивног избора (1936) „искључио” из властитог опуса. За крај, остављена је прва Ракићева песма, настала у његовим гимназијским данима – „Он је био”. У критичким додацима све је реконструисано. А што се тиче броја поетских наслова, ако „Зимњу ноћ” и „Зимску ноћ” узмемо као две верзије истог лирског остварења, што оне јесу – Ракић је аутор укупно 65 песама.

Објављивање Ракићеве поезије незамисливо је без циклуса „На Косову”, који је настао у време песниковог службовања у такозваној „отоманској Турској”. То је доба које сте осветлили у књизи „Српски песник”.

Највећи део прве верзије монографије о Ракићу на Косову написао сам у време бомбардовања Србије 1999. Књига је имала три издања. Суштински предмет психобиографског, друштвено-историјског и литерарног истраживања у „Српском песнику” управо су Ракићеве косовске године. Ко је Милан Ракић на Косову 1905–1912. године – то је основни предмет студије. Мој одговор гласи: он је Србин непоткупљиве националне свести; ерудит пространога знања о прошлости свог народа и света; дипломата европских погледа чији се политички ставови с једнаком озбиљношћу примају у српској престоници и на страним дворовима; моралист у чијем се поступању државно право и људска част никада не сукобљавају; творац најлепшег циклуса родољубивих стихова у свеукупној српској поезији, добровољац у рату за ослобођење Старе Србије кога ће краљ Петар Први Карађорђевић одликовати Златном медаљом за храброст. Осим што је расправна, књига „Српски песник“ је истовремено животопис, национална повест и преиспитивање етнопсихологије Срба: нужно кретање по српској историји и кроз њу, али и скретање у карактер и биће Милана Ракића као песника, дипломате, борца, човека који својом дубоком и болном, меланхоличном природом, стварањем, етичношћу – боји, расветљава, сенчи прошлу и стварност свога доба. Показује се да је најинтензивније живео и радио у времену за које је с правом речено да је било „доба када су маленом Краљевином Србијом ходали велики људи”.

Када је избио Први балкански рат, Ракић се пријавио као добровољац. Забележили сте једну дивну анегдоту с Газиместана?

Тај догађај, уистину је изузетан. Октобар 1912: пала је Приштина, ослобођено је Косово. Пред Грачаницом је постројена војска: правац – Газиместан, на поклоњење Лазаревим косовским јунацима. Међу ослободиоцима је и Ракић. Он ће касније рећи: „То ми је био највећи дан у животу”. Опширно је његово казивање о догађају, а Ракића не треба препричавати. Навешћу стога други, не мање упечатљив запис: када је војска била на Газиместану један млади официр говорио је стихове Милана Ракића „Силни оклопници, без мане и страха...” Официр из комитског одреда трчи према команданту и рапортира: „Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове говори овај млади официр, налази се у одреду”. Пуковник заповеда: „Милан Ракић три корака напред”! Милан Ракић од силног узбуђења не може ни да коракне. Зато се чује нова команда: „Одред три корака назад, осим војника Милана Ракића”. Затим још једна команда: „Трипут ура за песника Милана Ракића”! Док се орио Газиместан, Ракићу су текле сузе...” Иначе, млади официр, који је изрецитовао Ракићеву песму „На Газиместану” био је Војислав Гарашанин, унук Илије Гарашанина, син Милутина Гарашанина.

 

Трагедије остају трајне

Где смо данас с Косовом и Метохијом?

Век и пет година од ослобођења и враћања Старе Србије у окриље земље-матице, гледамо Косово и Метохију под новом окупацијом. Исписују се друкчији чинови старе драме. Древни генолошки закон као да је са књижевности прешао на историју: комедије се показују једнократне и не понављају се, трагедије остају трајне, и враћају се.


Коментари1
2d449
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Витомир Сударски
Све наведене књиге су претходно објављене и прошле године су штампане као поновљена издања. Поштено би било да је то назначено у овом разговору. Овако испада да обмањујете књижевну и научну јавност. Представљени аутор, приређивач и антологичар је у науци о књижевности познат као мајстор за рестлове и упорно колажирање раније објављених књига. Поштено би било да је урадио нешто ново о Милану Ракићу, а онда све то објавио, а не да врти у круг већ публиковане наслове које можемо пронаћи у свакој библиотеци.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља