У српском правосуђу ради само 1.300 судијских и тужилачких помоћника, а 2014. године било их је око 1.800. Они годинама чекају да буду изабрани за судије и заменике тужилаца. Многи раде на одређено време, а плате су им више него дупло мање од судијских и тужилачких плата, иако имају положен правосудни испит и иза себе велики рад, искуство и стручност.
Млади правници одлазе из правосуђа у банке, у невладине организације, велике фирме и у адвокатуру, јер тамо имају бољу могућност за зараду и напредовање.
– Имамо ужасан проблем одлива кадрова из правосуђа, што судија и заменика јавних тужилаца, што судијских помоћника. За три године из правосуђа је отишло око 500 судијских и јавнотужилачких помоћника, који имају огромно искуство и знање. Стално су тражени од банака, адвокатских канцеларија и невладиних организација – каже Нина Ницовић, председник Асоцијације правосудних саветника Србије, која је већ више од шест година виши судијски сарадник у Вишем суду у Београду.
Многе њене колеге раде и по 15 година на основу уговора на одређено време, који се продужавају, али догађа се да се уговор не продужи па да судијски сарадник, са пуно искуства и са положеним правосудним испитом, остане без посла у петој деценији живота.
– Стално им се обећава да ће бити примљени на неодређено време, стално им се говори да се без њих не може. Зато они раде годинама и конкуришу за судијску или тужилачку функцију, али велики број њих не буде изабран – каже Ницовићева.
Само из Привредног суда у Београду отишло је 20 сарадника за последњих шест месеци, од укупно 40 колико их је било у том суду, наводи наша саговорница и напомиње да је реч о најбогатијем суду у Србији, који има најскупље судске таксе и највише доприноси државном буџету.
До масовног одласка људи из правосуђа дошло је услед сплета више околности – реформе правосуђа, реизбора судија и тужилаца, промене мреже судова и тужилаштава и на крају због забране запошљавања у јавном сектору.
– Велики број младих упао је у тај вир лоших околности из кога не могу да изађу. Држава је дужна да им обезбеди рад на неодређено време – каже Нина Ницовић.
Забрана запошљавања се строго поштује само у судовима и тужилаштвима, управо тамо где су нови радници преко потребни, а из медија се може сазнати да је у министарствима примљено више хиљада људи, упркос забрани запошљавања.
Нове генерације правника већином нису ни заинтересоване да уђу у судове и тужилаштва. Са друге стране, има оних који би хтели да раде, али их у томе спречава забрана запошљавања, јер је статус судског особља и даље регулисан Законом о државним службеницима.
До краја године планирано је да буде усвојен закон који би требало да на засебан начин уреди положај запослених у правосуђу, кажу у Министарству правде.
„Радна група министарства започела је рад на изради тог акта, а реч је о заједничкој радној групи са представницима синдиката – наведено је јуче за „Политику” из овог министарства.
У радној групи су представници Министарства правде, Високог савета судства и Синдиката запослених у правосуђу.
– Од тог закона ће зависити да ли ће правосуђе успети да задржи младе људе. Асоцијација правосудних саветника Србије тражила је од Министарства правде да има свог представника у радној групи – каже наша саговорница.
Реч је о закону који треба да издвоји запослене у правосуђу из државне администрације, тако да би сви, од стражара и дактилографа, до стручних сарадника, били у надлежности Високог савета судства, као највишег органа судске власти, уместо у надлежности извршне власти. Са тим је повезан и прелазак комплетног судског буџета у надлежност ВСС, што је одложено за 1. јануар 2018. године. Очигледно је да ће правосуђе имати проблем са младим кадровима докле год се буде чекало на ове промене, које зависе од закона.
– Судови и тужилаштва не могу директно да запошљавају сараднике, према својим потребама. У многим малим местима или не постоји ниједан сарадник, или само један. Осим тога, судови и тужилаштва се уопште не боре за свој кадар, а нове генерације не долазе, јер имају негативну перцепцију о својој будућности у суду – наводи Нина Ницовић.
Судијски и тужилачки сарадници не могу се назвати администрацијом, иако су њихове плате и њихов статус у надлежности Министарства правде. Сарадник је правник са положеним правосудним испитом и само је један степен испод судија и тужилаца. Следећи корак у његовој каријери је избор за судију или заменика тужиоца.
Конкурс за пријем нових сарадника није расписиван дуго. Осим тога, у правосуђу ради и један број људи са статусом приправник волонтер или волонтер сарадник, без икакве зараде. Многи се воде као приправници, а положили су правосудни испит и могли би да буду сарадници. Недовољно је особља у свим судским инстанцама у целој Србији.
– Не постоје нове генерације које уопште желе да постану судије и тужиоци. Асоцијација правосудних саветника предложиће да плате сарадника буду 80 одсто судијске или тужилачке плате, које су различите у различитим судским и тужилачким инстанцама. Приправничка плата је око 300 евра, а виши судијски сарадник има 450 евра, док је плата судије основног суда 90.000 динара – каже Нина Ницовић.
Упркос усвојеном стандарду да на једног судију долази један сарадник, Србија има 1.300 сарадника на 2.700 судија.
Постоји идеја да се законом регулише и статус каријерног сарадника, који ће моћи да напредује све до Врховног суда или Републичког тужилаштва, са платом која је адекватна његовој стручности, раду и одговорности. Такво решење је добар пут да се млади задрже у правосуђу, а не да из њега одлазе.
