понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:02

Орден за златне руке наиваца из Ковачице

Слике самоуких сликара зраче искреношћу и спокојем, истовремено су „позитивне” и ведрог колорита
Аутор: Олга Јанковићпонедељак, 20.02.2017. у 15:00
Директорка Марија Распир и кустос Ана Жолнај Барца (Фото О.Јанковић)

Ковачица – У центру Ковачице окружене хектарима најплоднијих ораница јужног Баната није земљорадничка задруга већ светски позната Галерија наивне уметности. На Сретење, за Дан државности, за нарочите заслуге у представљању Републике Србије, њених грађана и постигнуте резултате у области сликарства галерија је одликована Орденом Карађорђеве звезде првог степена. Понос и задовољство не крије директорка ове институције, која је више од 60 година дом сликара – наиваца.

–Ово је потврда дугог истрајног рада ковачичких сликара наиве. Они су ти који деценијама граде овај бренд и предстваљају своју уметност у свету. Ми јесмо Словаци, али смо грађани Србије, поносни што можемо нечим лепим да представимо Србију– каже за „Политику” Марија Распир, директорка Галерије наивне уметности у Ковачици.

Изгледа да су Словаци пре више од два века када су населили ове крајеве у својим генима донели колективни уметнички дар, који је први пут избио на видело касних 30-тих година прошлог века на сликама машинбравара Мартина Палушке и земљорадника Јана Сокола, из хобија и без икаквог сликарског заната. Њих двојица су све започели.  У паузама пољских радова и за зимских вечери, копирајући познате сликаре и пресликавајући календаре и разгледнице егзотичних венецијанских гондола и тиролских пејзажа. Убрзо се овом двојцу придружују и други сељани, па сликајући за своју душу оснивају и ликовну секцију под окриљем Културно– просветног удружења „Покрок”, све до 1952. године када је Ковачица славила свој 150. рођендан, а радови 12 оснивача удружења сакупљени у прву изложбу. Тада добијају и прву стручну подршку, али и највреднији савет од панчевачког академског сликара Стојана Трумића, да се ману репродукција и окрену сликању своје живописне свакодневице и паорског живота: дворишта својих кућа, пољских радова, обичајима, народној ношњи, фолклору, коренима… И експлодирао је невероватни дар из људи. Недуго, уследиле су прве Октобарске свечаности „Ковачички октобар” и њихова изложба ауторских слика, па је отварена и Галерија сељака сликара при Дому културе „3. октобар”, прва у тадашњој Југославији.

 А када су се киста латили Мартин Јонаш са својим сељацима џиновских шака и стопала, и Зузана Халупова чији питорескни ликови деце постижу метеорски успех завршивши и на разгледницама УНИЦЕФ-а, у малену Ковачицу почињу да стижу новинари, дипломате, туристи…Прича о наивцима Ковачице незадрживо креће у свет.  Они су данас узори колонији сликара, који би сви желели да постану чланови Галерије, али их има само 26-оро.  О томе брине Уметнички савет, који сваке пете године вреднује биорафије, технику, посвећеност традицији, јер излагати у Галерији наивне уметности је питање престижа, баш као што ковачичка наива има своје место у свим енциклопедијама и светским музејима, краљевким палатама, дипломатским резиденцијама, али их купује и „обична” публика. Неретко славни, и високи гости долазе са породицама, инкогнито и ненајављени, да на миру разгледају. Они су међу 18.000 иностраних и домаћих туриста, школских екскурзија, који незадрживо и без престанка опседају галерију, у којој се од 1989. године и на садаршњој адреси могу видети осим уља на платну и остале технике, осликани украсни и употребни предмети уз исцрпно стручно вођење кустоса Ане Жолнај Барца.

–И даље није разјашњена магија наших сликара Оно што ми овде чујемо свакога дана је да слике зраче искреношћу и спокојем, истовремено су позитивне, ведрог колорита, чак и када сликају тежак рад на пољу, и исте такве тренутке који се десе у животу.Сликане су чистим срцем и то људе опчињава. Одавде одлазе са осмехом и враћају се, доводе пријатеље, открива Ана Жолнај Барца.

За Галеријом је хиљаде изложби, а као установа – музеј овом тренутку реализује осам изложи:  у Народном музеју Братиславе, Музеју Војводине и Заводу за културу војвођанских Словака у Новом Саду и музеју Бачког Петровца и под својим кровом још четири ауторске.

–Оно што су оснивачи покренули, не прекидамо. Друга генерација наставља традицију словачког села, али слика другачије, у складу с временом. Дух свега што су генерације учиниле преносимо радионицама, ликовним колонијама, на предавањима, у раду са децом и младима. Упућујемо их и пружамо им прилику да једном годишње да овде излажу, додаје Марија Распир, директорка Галерије наивне уметности у Ковачици.


Коментари0
58cc5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља