субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39

Неподношљива лакоћа живота

Моји филмови су толико настајали јер су рађени из сумње. Ако приђеш филму као нечему што знаш, онда не мораш ни да га радиш, каже Емир Кустурица пред београдску премијеру филма На млечном путу
Аутор: Ана Оташевићпонедељак, 20.02.2017. у 17:34
Страст преведена на језик слике: Емир Кустурица (Фото Анђелко Васиљевић)

Сачекајте мало, седите у ресторан, сад ће Кустурица. На путу је из Андрићграда – упућивао ме је преко телефона глас његове асистенткиње Анђеле по доласку на Мећавник.

Емир Кустурица је стално у покрету, због чега није увек лако договорити с њим разговор који ће бити нешто више од интервјуа „у лету”, какве често даје. Али када пронађе времена, досадна размена са новинарима се претвори у истински сусрет са једним од најмаркантнијих савременика.

Кустурицу покреће неутажива жеља да мења свет око себе, попут каквог хомо фабера који се остварује кроз акцију. Културу види као непрекидну делатност, а баштину као жив материјал за обликовање. Мећавник и Андрићград су резултат потребе да промени животну средину и реконструише начин живота, а његови филмови су пример како уз помоћ камере обликује начин на који посматрамо свет.

Распон његових подухвата код неких изазива дивљење, код других зазор и неверицу, јер је мало примера да је неко толико успео да уради за живота. Свет који је стварао, од првог филма Сећаш ли се Доли Бел?, преко Оца на службеном путу, Дома за вешање, Андерграунда до најновијег, На млечном путу, сведочи о његовој љубави према поднебљу и људима које је уткао у своје филмске снове. Његова ониричка представа Балкана – у којој се рационалност губи у вртоглавим, опијајућим ритмовима, који попут магијског обреда одагнавају несреће и пошасти које су се надвиле над овдашњим човеком – нашла се на филмској траци света 20. века. Уђите у било коју светску кинотеку, у било који велики музеј на свету и наићи ћете на неки омаж његовим филмовима и музици (недавно је то била изложба у париском Гран палеу, на коме се нашао његов студентски рад Герника или пре тога изложба о филмској музици у музеју у парку Вилет, у коју су уврштени инсерти из његових филмова).

Аутентични филмски језик сврстао га је међу ауторе који су мењали токове филмске уметности стварајући независан филм који по дефиницији измиче жанровским одредницама. Још боље, међу ауторе који сами стварају свој жанр. Ова позиција није увек наилазила на разумевање. Ту није помогао ни његов став бунџије који дрско изазива свет извесности, упркос томе што се уздигао у сам врх филмског Пантеона. Или баш због тога. У његовим филмовима, као и у животу, ближи су му ликови аутсајдера.

– То сам наследио од Чехова, да је јунак увек неко коме је преостало да се избори да живи, а не да се распада у неподношљивој лакоћи живота – каже у разговору који водимо у кафеу Проклета авлија на Мокрој гори, где се настанио након што је већи део живота провео у метрополама, Прагу, Паризу, Лондону, Њујорку.

– Град је често понижавајуће место. Повратак природи је био неминован. Ја сам пантеиста, припадам природи, осећам се као неко ко удишући чист ваздух почиње да функционише као стварно људско биће.

Његова дрскост карактеристична је за људе са овог поднебља који верују да могу да се супротставе великима. То је она иста дрскост која је пре сто година подстакла групу завереника спремних да се жртвују за идеју ослобођења од Аустроугарске империје. Ова борба је добила ново рухо и нове актере на почетку 21. века, али је она снажан мотор Кустуричиних акција које, најблаже речено, неретко наилазе на критике.

– Када се неко оволико коцка као ја, када оволико говори оно што мисли и не жели да се уклопи у политичку коректност, врло мало треба да дође до његове сахране.

Упирање прстом у недоследности Запада, самозадовољног у сопственој слици света и поделе улога у њему, његова анализа ситуације у Босни, окренутост Русији и, у последње време, Кини, не пролази без злурадих коментара, што говори о заоштреним овдашњим и глобалним антагонизмима.

Упркос томе, понуда има више него раније.

– Имам понуду да радим серију Злочин и казна за енглеску телевизију, да у Португалији  правим играни филм по Љермонтовљевој књизи Јунак нашег доба, да режирам последњи сценарио Ериха Фонштрохајма, познатог холивудског глумца који је био и редитељ. Најважнија понуда је да радим Набокова у Кини. То је најближе оном што ме сада занима – да у неку другу цивилизацију убацим заплет који не проистиче из тамошњег живота.

Доследност сопственом филмском језику, упркос преокрету који се у међувремену догодио у начину на који се праве и гледају филмови, долази до изражаја у филму На млечном путу, који је дочекан као његов повратак. У овој савременој бајци о рату и љубави, која отвара овогодишњи Фест, Кустурица је иза и испред камере, у тандему са Моником Белучи, Слободом Мићаловић и Предрагом – Микијем Манојловићем, док је за оригиналну музику заслужан његов син Стрибор.

Шта је било полазиште овог филма?

Полазиште је био парадокс. Једно чудно стање у које сам упао паралелно радећи три ствари. Започињући и завршавајући Андрићград, довршавајући Мећавник, свирајући по свету покушавао сам да финансирам филм као што је то било уобичајено. Међутим, врло је тешко ишло. Завет је слабо прошао код француске критике, углавном из једне идеје политичког порекла. То је било брутално зато што је до тог момента било врло комерцијално. Када сам видео да је дошло време да морам да направим филм, онда сам рекао „е, сад ћу га направити сам“. Пола новца су дали Мексиканци, богати индустријалци који су хтели да уложе у филм. У то време сам већ издао другу књигу. Гајио сам врсту магичног реализма који не подлеже филмским модним трендовима. Ауторски филм је у међувремену постао огољена верзија оног што је некад код нас био црни талас, односно оног што је некад радио Бресон у Француској, минималистички израз, без превише вештачког светла, са темом која мора бити социјална да би била успешна, јер је тако свет избаждарен на Западу, као „савест света” која производи те филмове.

Друга страна те приче је Холивуд који не задире у идеју о човековом животу на истинској основи, него је претвара у заблуду, а ја сам остао у времену седамдесетих и осамдесетих када је филм врло успешно спајао памет и забаву. Тога сам ја жртва. И утолико је тај почетак био тежак, али све што је тешко, ако човек има и мало дара, мора да доведе до доброг завршетка.

Како се одвијао тај стваралачки период између филма Марадона и На млечном путу?

Било је врло тешко, зато што је било добрих сценарија. У времену када се свет преображава и технолошки и социјално, хтео сам да направим филм о Панчу Виљи, зато што је он био први социјални преобразитељ, он је повео прву социјалну револуцију. Али то је било прескупо, односно нисам могао да пристанем на то да филм о Панчу Виљи буде на енглеском. Имам органску дистанцу од тог преиначења у име тржишта, да нешто због тржишта мора да буде изговорено на енглеском.

Интересантан је тренутак када се уметник нађе на некој врсти раскрснице, када тражи у ком правцу ће се даље развијати. Неки су тај тренутак видели као тренутак кризе.

Није то била криза. Већ 20 година свирам у бенду који је тражен свуда у свету и било ми је тешко да између забаве коју доживљавам на сцени и мучења – изаберем мучење. То мучење је на крају било слатко јер је филм успео да узбуди људе. То су злуради језици. Када неко каже да је у кризи аутор који је изградио два града и одсвирао 150 концерата тај не уважава укупност живота, а сваки успешан филм долази из живота који такође може да подари град. Андрићград није дошао из кризе, него из активности. Ту је и угодност коју пружа живот музичара – одеш, тамбураш и живиш добро.

А та криза… Има у Рубљову, кад Рубљов упадне у кризу и више не проговара, из незадовољства оним што види и што осећа.

Овај филм је настајао из фрагмената?

Биле су заправо две приче, једна која се десила у Авганистану, за време руско-авганистанског рата коју су ми једном приликом испричали у Москви. Човек који је носио у касарну млеко из оближњег села приметио је како змија пије млеко. У тренутку када су се повлачили отишао је последњи пут по млеко. У међувремену је касарна нападнута и они који су се у њој затекли побијени су. Он је каснио јер га је змија задржала. Открио сам да загрљај змије може да буде не само смртоносан већ и спасилачки. Тема је готово библијска. Идеја у Старом завету, да је змија наговорила Адама и Еву на грех, преузета је из сумерског, односно из месопотамског епа, у коме је змија била бог.

Ова прича се уклопила у сегмент у коме готово аутистичан човек наиђе на жену са богатом биографијом, након што друга жена повуче погрешан потез. За женом у коју је заљубљен траје потера НАТО војника. Њихова љубав се рађа у потери, што је мотив како у каубојским филмовима тако, уосталом, и у филму Три Саше Петровића.

На почетку је био и кратки филм који сте претходно направили, у коме лик кога тумачите попут Сизифа у муци успиње уз брдо камењем на леђима, па онда почиње испочетка...

Сваки кратки филм може да истрпи и воли бизарност, метафорички језик у коме се не одговара на сва питања. У савременом филму гледаоци воле да знају све. На млечном путу је имао динамичан развој и промишљан је с краја, од кратког филма. Неопходно је било да се преради крај, да се тај камен не би просипао на жртвеном путу, јер је то и пут голготе, на коме уместо камења носи свој крст. Тако је настала идеја да се замонаши и живот посвети тој љубави, тако што ће простор смрти прекрити камењем.

Реч је о човеку који носи камен преко седам брда и седам долина да би покрио смрт, односно место где је она изгубила живот. Идеја потиче од моје жене, Маје, која је нашла мотив у Фокнеровом роману Дивље палме, у коме јунак не изврши самоубиство након смрти вољене жене јер не би имао ко да се сећа ни ње ни те љубави. То ми се јако допало. Пронашао сам подударност са оним што сам видео у Херцеговини, где постоје камене хумке, пречника сто метара, као мале пирамиде од камена, у које су, како се тврди, сахрањивали људе пре хиљаду година. Јавила се дилема да ли да прави камену хумку или да покрије то место. Ту је превладало искуство, јер када се камера диже хумка не може да изгледа тако колосално као читав терен прекривен камењем.

Како је у причу ушао лик који тумачи Моника Белучи?

Инспирација је била истинита прича из ових крајева, о жени из Книнске крајине, лепотици за којом су сви лудовали, која је после смрти оца отишла у Италију и вратила се пред рат због наслеђа. Када је рат почео није хтела да оде већ је постала преводилац у неком нашем тајном центру у Книну. У њу се драматично заљубио неки енглески шпијун из Кфора, тако да је због ње убио своју жену. Бежећи од његове освете, нашла се у избегличким центрима и тако је Моникин лик ушао у филм. Филм је склопљен из две приче које су се догодиле у стварном животу.

Како је текао рад на сценарију?

Прво је настала прича Змијски загрљај. Након тога сам сео и написао сценарио који није ништа ваљао, па сам написао други и на основу трећег, који такође није био добар, кренуо сам да снимам филм. Писао сам заправо нови сценарио док сам правио филм.

Да ли је ризично ући у филм без готовог сценарија?

Јесте, али читав живот је ризик, а филм је највећи ризик, то је као коцка. Кад погледаш већину оних који су правили преко десет филмова за живота, пола можеш да бациш низ воду. У мом случају баш и не можеш, зато што је снимано дуго и пажљиво.

Да ли је ово први пут да сте самостално радили на сценарију, у сарадњи са сценаристима Горданом Михићем и Срђаном Кољевићем?

Радио сам на сваком сценарију за моје филмове. Нисам потписао Оца на службеном путу, где сам био сарадник. Увек сам делио тај рад зато што идеалан сценарио често може да буде врло танак филм. Зато се тај текст тако добро сложи да остане боља литература него што се филмски обради. Филм је незгодан зато што тражи импулсе које аутор мора да оживи. У свакој секвенци мора да дође са неком сензацијом, било оптичком, било оном која проистиче из радње. Често се дешавало да све што је духовито написано – није смешно, кад дијалоге изговара неко ко није Павле Вујисић, јер је он могао да каже шта год хоћеш и да буде уверљиво. Али такав је био само један. То је зато што је филм временско-просторна уметност, иако данас живимо под тиранијом телевизије, где је све у резовима и где се инсистира на заплету који држи пажњу.

У америчким филмским школама учи се како да се сценарио кроји по минутажи, у ком минуту треба да се појави главни лик, у ком долази акциона сцена. Све је програмирано…

Још једна отежавајућа околност је што се филм све више гледа на телефону, па може да се прекине када стигне мејл или се појави реклама. Говоримо о новим условима испрекиданог филма. У једној анкети у Америци млади су одговорили да највише воле да гледају филм на интернету, зато што могу да телефонирају и гледају филм у исто време. Једини начин да се то програмирано прављење филма заустави јесте да аутор за време снимања своју страст преведе на језик слике. То онда тешко може да измакне у монтажи.

На млечном путу је набијен симболиком, метафорама, књижевним и филмским референцама. У почетној сцени се појављује главни лик кога тумачите, на магарцу, са сунцобраном, попут каквог Дон Кихота…

Дон Кихот је мој омиљени јунак најбоље књиге која је икада написана. Лудост овог јунака је донкихотовског типа. Он је неко ко је привржен истини, ко није у стању да производи уобразиљу, изузев ону која му се деси кад се сретне са том женом. Врло је аутистичан и нема ту донкихотовску димензију да од стварности направи лудост, него је фокусиран на једини извор који га претвара у човека са великом маштом. Екстеријери, пејзажи кроз које се креће одговарају његовом доживљају природе и света.

Ту је и снажна митолошка раван...

То је као и Србија, која је сва у митологији. Данас, нажалост, у погрешној. Али та митска слика је основа једног народа. Развијени умови у Србији који се боре против српске митологије праве велику грешку. То не постоји нигде на свету. Неки енглески писац високог ранга није се борио, као што је случај код нас, против њихове митологије, која није без потока крви. Шекспир је део те митологије. Наша митологија је везана за ломљиве тренутке наше историје, она је урезана у традицију народних прича, од тамног вилајета до паганских прича из претхришћанског периода и касније. Узмимо само ту идеју да када пронађе дијамант човек каже: „Ако га узмем кајаћу се, ако га не узмем кајаћу се“. Католици то уопште не доводе у питање, они га покупе и готово. Код нас још увек то постоји, чак и у овој фази историје, када се лоповлуцима и пљачкама решавају питања у Србији. Митологија је неопходна, без ње нема ни народа ни културе.

Протагониста се пита шта да ради ако се рат заврши...

Није прикопчан на тај рат нити родољубљем, нити потребом да зарађује. Доживео је трагедију, као типични представник овог поднебља. Андрић каже да ми у ратове улазимо не знајући зашто, са много питања, излазимо из њих не знајући зашто смо ратовали, а већ постављамо питања која ћемо решавати у новим ратовима. Зашто? Зато што је то ни Исток ни Запад, најплодоноснија идеја за ратовање. Али ратови нису измишљотина од прекјуче, то је структурни део људске личности. А да не говорим да је рат предузеће које подстиче Волстрит и да Волстрит заправо зависи од ратова. Психолошка вредност акција било које од јаких фирми од „Филипа Мориса“ до „Тојоте“ директно је повезана са тим да ли ће бити негде ратни вихор или неће. Сваки рат је обнова исте идеје: „Срушићемо, па ћемо да градимо“. Ко? Исти они који су и рушили.

„Нисам више онај који сам некад био“ каже главни протагониста, у чему се препознају многи који живе на овом поднебљу…

Он долази до нечега што није логично, да један човек у годинама крене за женом. Али то јесте везано за суштину човека, да иде на ону страну која је тајанственија, а не на ону која је привлачнија. Неко ко данас има избор између жене која има преко педесет година и оне којој је испод 30, дилеме готово да нема, зна се да се иде за млађом. Карактеристика тог лика је управо у поистовећивању са неким ко је за њега већа тајна. Утолико је та љубав узбудљивија и рекао бих темељнија.

Женски ликови код вас увек имају неку тајанственог, неку симболичку димензију…

То је тачно. Оптуживали су ме раније да нисам познавао жене. Ни сад не мислим да их познајем превише, али сам у периоду Оца на службеном путу, кад сам описивао мајку, или мајке, дошао до тога да мушкарац увек стоји између два типа жена и да је то његово полигамно искуство. С друге стране је неопходно да се жена ослобађа. Чомски каже да смо за 2000 година успели да стекнемо свест о угрожености жена и свест о угрожености планете. То некако иде заједно, јер је жена заправо та планета.

Моника Белучи носи дух великих италијанских филмских икона, попут Софије Лорен…

Има један амерички филм који се зове Река без повратка, то је та врста филма. То су те јунакиње из шездесетих година, жене-мајке, жене-љубавнице, све што су отеловљавале. Моника је ушла у филм из те иконографије, али је тај језик претворила у језик мизансцена, који је једнако важан као и то како она изгледа.

Замислили сте је као такву икону...

…коју треба ставити у простор, у један јако покретан мизансцен, у коме није могла да мирује више од три, четири секунде, непрестано је била у покрету. То је та главна тајна, главно оруђе редитеља, да глумце упосли и да, усклађујући њихов покрет, усклађује њихову саигру са другима, да од сваког глумца праве бољег него што јесте. Крајолик овде игра пресудну улогу.

Глумци имају способност или да воде или да следе. Која је она врста глумице?

Она је та која следи, али пошто има ту јаку телесну дефиницију углавном су је користили за сликање, а не да рони, скаче у воду, учествује у рушењу, пење се уз брдо. Овде је она искорачила из те шеме пасивне лепоте у нешто врло активно. Зато је то велики ризик, али то нисам то знао у почетку, само сам се питао колико ће нерава да кошта идеја да неко мора да буде у сталном покрету.

Како се уклопила у вашу филмску мануфактуру у којој често влада нека врста креативног хаоса?

Да, прекида се снимање, одлази, али није било свађе, осим моје свађе са самим собом. Моника се дивно уклопила. Било је изненађујуће колико је желела да ради на филму који није личио на оно што је раније радила. То је дало плод.

Она се углавном борила са српским језиком, а ја сам њу у тим покретним мизансценима будио. Има сцена кад она дође да ми саопшти своју животну истину док траје прослава, на крају рата, да ми каже да је прогоне и да она бежи, и онај тренутак кад крене да се пољубимо, ту се види нека нова зрелост у њеној глуми.

У филму се посебно истиче глума Слободе Мићаловић?

Одиграла је веома добро улогу која је врло тешка. Овај филм има доста античких елемената. Слобода Мићаловић игра лик који као у античкој драми повуче погрешну одлуку и онда се све суноврати у праву класичну трагедију. Изражава се лакоћом Црногорке, брђанке, лаковерне, заљубљене, чији потез води у смрт.

Одлука да играте у филму се наметнула?

Наметнула се због кратког филма. Али и то је могло да се пресними, да глуми неко други. Сматрао сам да у себи носим врење тих контроверзи и сумњи и добар део тога сам унео у филм, не као глумац већ као лик из живота. И та одлука је била ризик, сумњао сам све до краја. Моја опсесивна везаност за простор и слику је умањена због те присутности, што је био извор незадовољства. Некако сам то савладавао мишљу да је глума звана Славко Штимац најбоља. То значи да се минималном интервенцијом и гестикулацијом препустиш камери и постанеш део тога.

Да ли је ту било неког да вам каже радите овако, немојте онако?

Није, то ми је најтеже падало. Нису смели, само су климали главом.

Како изгледа бити испред и иза камере у истом филму...

Гледаш монитор... Није био проблем у томе да ли сам фалш, него да ли имам довољно интензитета. Најлакше ми је било са Микијем јер је био врло забаван. Кад смо стали један наспрам другог доживео сам то као неку игру, јер га дуго знам. Глума је била не у томе да ли ја лажем, него да ли је спектар људских емоција довољно велики, односно да ли та моја маска, која најчешће крије осећања која су бурна, може да спадне.

Када долазите на снимање, да ли имате јасну идеју шта ће се снимати и како ће се тај процес одвијати?

Уочи снимања имам јасну идеју, али када оно почне на мене утиче расположење и блага депресија која настаје због незадовољства на нечијем лицу. Некад снимам два дана и онда схватим да ништа нисам урадио и да морам томе да се вратим. Као код писања. Написао сам две књиге, сад пишем трећу, четврту, то је посао попут глазбеног складатеља, што би рекли Хрвати, у коме усклађујеш мелодијске линије које су повезане неким смислом. Неки дан кад је овде био диригент Гергијев, мој пријатељ, гледао сам о чему се ту ради. То је исто оно што редитељ мора да измонтира. Он диригује малим прстима, отвореним рукама, поломљеним рукама, ништа не говори да је тај пут линеаран. Мири планове, појачава, а још има партитуру. У филму нема партитуре, кад кренеш да делујеш у простору, све се мења. Завидим људима који су уверени у то што ураде први или десети пут. Моји филмови су толико трајали јер су рађени из сумње. Као онај мали што у Рубљову, кад отац умре и дође војска па га питају зна ли да направи звоно а он каже – знам, и онда упадне у невоље, јер у ствари не зна како се то ради и креће кроз ту муку, читав процес прође до краја. И кад звоно крене да звони најјачом снагом он се нађе у загрљају Рубљова и каже да отац није хтео да ми ода тајну како се звоно прави. Тако је то у ствари, то је ситуација у којој се налазим кад снимам филм. Ако приђеш филму као нечему што знаш, онда не мораш ни да га радиш, то може неки асистент. А у том мом ткању сваки сегмент се одвијао обрнуто од онога што сам 1989. читао у Њујоркеру. Они су тад говорили да је Енди Ворхол већи уметник од Микеланђела, а да је Достојевски пасе јер се мучио, да је тајна нове уметности да буде удобна, као и тај живот, који у случају великог уметника мора да буде потпомогнут неким супстанцама, хероином, које су могле да га увере да је довољно да наслика патике и да то буде уметност. Он је био манекен пролазности и завршио је у пролазности, а азијски редитељи данас узимају заплете Достојевског и побеђују на светским фестивалима, док Европа избегава да се суочи са нечим што је изван политичке коректности. Кроз уметност се то најбоље види. Кан је био најбољи када су побеђивали Турци, Иранци. Зашто? Зато што је свет постао мали и тематски је преузео оно што је најбоље из Европе и Русије и присвојио. Ким Ки Дук прави најбоље филмове у последњих десет година јер се бави оним што је с краја 19. века била тема у Русији, и што је поново постало актуелно. А те патике, то је заборављено.

 На млечном путу  је прожет филмским цитатима, попут великог сата који призива Модерна времена Чарлија Чаплина...

То је стари аустроугарски сат какви постоје по нашим напуштеним станицама, где још увек зврје остаци старе Аустроугарске. Ако бисмо то преводили на језик политике, политика која се води према овој територији је преузета из обрасца Хабзбурга, начин на који се третира наш народ. Неки Кисинџер је објаснио у Америци да према нама морају да се понашају као што су то радили Аустроугари. Утолико је тај мотив врло савремен.

Ту је и омаж филму Михајла Калатозова „Ждралови лете“ који је 1958. године у Кану освојио Златну палму.

То је најбољи ратни филм који је икада направљен, о трагици и о љубави жене која је изгубила човека на фронту и остала сама. Такав визуелни језик никада више није досегнут. Исти аутор је то поновио у филму Soy Cuba. Скорсезе је рекао – да је овај филм био дистрибуиран када је направљен светска кинематографија била би другачија. Совјетски филм је једна од најсветлијих фаза светске кинематографије. Језик тих филмова, од немих до пропагандних, био је бриљантан. Пропаганда је саму себе негирала својим естетским дометима, што Холивуду не успева – у ово време када је пропаганда највећа не достиже до таквих висина и до такве естетике.

Овај филм има неки романтични лиризам...

Везан сам за озбиљну музику, верујем да су највећи домети у музици и верујем да је крајње исходиште сваког филма његова музикалност. Не оно што се свира, него оно што тај филм произведе. А највећи домети озбиљне класичне музике достигнути су у време романтизма. Романтизми су заводљиви нарочито због националних заноса у које су народи упадали, али су резултати били огромни. Романтизам овог филма одговара мојој личности. Кад слушам Малера или кад слушам било коју симфонију која је настала из неког великог узбуђења, као да видим себе и те филмове које сам одгледао.

Спаја вас и судбина коју је овај филм имао у Кану. У то време је било још необичније за једног редитеља са истока Европе, нарочито из Совјетског Савеза, да добије Златну палму, него онда када је вама уручена...

То је време почетка еврокомунизма. Као што сам  ја у Кану добио прву награду када је било време да се уништи комунизам, а ја сам дошао као украс том периоду. Изненађење је била награда за режију за Дом за вешање, а још веће је била друга Палма за Андерграунд, који није био само прича о комунизму већ се може схватити као метафора света, што је и постао.

У одлуци ко ће добити Златну палму постоји и доза политичке калкулације?

И то је митологија. Отац на службеном путу је могао да буде исти филм направљен десет година касније и можда би био оцењен као добар, али сигурно не би био део тог узбуђења и тог украсног дела кинематографије која се уклопила у митологију рушења комунизма. Када сам касније то схватио било ми је жао, зато што нисам имао ништа против комунизма. Правио сам филм са љубављу која је била окренута не само према мом оцу него према тим генерацијама које су страдале, а не зато што су били комунисти.

У филмском сазвежђу које чине ваши филмови има неких сценариста, глумаца који се стално враћају, попут Микија Манојловића или Гордана Михића. Ова мала филмска заједница до које вам је стало личи на мануфактуру, супротно моделу филмске индустрије.

То је супротно моделу по којем су у Београду школоване генерације да буду против мене. Не говорим да мене Београд не воли, јер та љубав је узајамна и узвраћена. Али на београдској академији су учили студенте да оно што радим није жанровски одређено, а знамо ко је промовисао жанр и ко је покушавао да амерички Б филм наметне као српску тему, исти онај који је прекинуо везу између савременог филма и црног таласа.

Сваки филм који није имао посебност попут оне која је зачета у црном таласу, остао је у сфери, како су га једном назвали, нешкодљивог филма. То су филмови који се лако заборављају. А Михић и Душко Ковачевић су најбоља спона са нечим што је у себи имало довољно побуњеничког и довољно одступа од онога што је текућа политика. Проблем је што сад текућа политика у Србији није домаћа политика, него политика фондова, немачких, француских фондова који одређују карактер тих филмова и убијају оно за шта смо се изборили. Већина филмова наших младих редитеља је или успешна верзија Дошло доба да се љубав проба, или је доказ да је постмилошевићска Србија црна, мрачна, безизлазна, глупа. Нема наслеђа велике драмске литературе и великих филмова који су нас формирали.

Настављате традицију црног таласа?

То је једина традиција која вреди да се одржи. Филм Три је савремен филм. Александар Петровић је узео у обзир три приче Антонија Исаковића и настао је по мом мишљењу најбољи српски филм. Хрватски филм Бреза је узорни филм какав нико није овде поново направио. То су све филмови који су се бавили аутентичним проблемима, заплетима и ликовима, а ово је све наметнуто. Идеја је да смо ми безвредни и да треба да осветлимо мрачну страну у вези са нашом геноцидношћу и свим глупостима које су наметнуте, јер је то био циљ, да се жртва претвори у џелата. Испаде на крају 20. и почетком 21. века да наш народ, који је највише трпео, именују оним што није био. А ти филмови само служе да помогну тој причи.

Да ли сте до сазнања да вам је ово исходиште важније од неких других култура дошли након свог животног, редитељског искуства у различитим срединама?

Радио сам свуда, и свуда уз муку задржавао веру да је прича коју желим да испричам, о јунаку или антијунаку, аутентична. У Аризони дрим она се тиче краја америчког сна који је из лебдеће дошао у фазу самоубиства. Двадесет година касније показало се да је амерички сан поцепан, да више не постоји.


Коментари6
8a261
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

миран
Kusto, saberi sve svoje intervjue, ili odredi nekog da to sve sabere i sredi, i izdaj knjigu u njima je veća filosofija života nego u svim knjigama novih evropskih filozofa od prokaaaaaaaaaaaženih francuskih do sa ovih naših prostora od Žižeka pa na dalje!
branko Grbić
Имао сам срећу да пре пет година седим у Андрићграду у кафићу поред Емира Кустурице, где сам чекао прву премијеру филма Шешир професора Вујића, ( а у кафићу седе великани нашег глумишта Здравко Шотра, Александар Берчек, Зоран Цвијановић..) где Господин Емир Кустурица пита конобарицу у кафићу, Винка је ли стигао онај сок од рибизле и боровнице који је јуче фалио. Замислите такву интелектуалну и светску громаду која зна да ли има и сока у кафићу Андрићграда. Фантастично и непоновљиво. Такав је наш Емир!
tri korne penal
"Najbolja" knjiga bi nastala kada bi se svi intervjui koje je Kusturica dao sabrali, čito sam delove njegovog dnevnika i zaista se vidi jedna velika lepota, sloboda, iskustvo, mudrost...nije mi jasno kako ga nisu pozvali na ADU u Beogradu, predavao je u Sarajevu, osvojio nagrade, višestruko je talentovan i dokazan. Imao bi šta da kaže mlađim naraštajima.
Marijana
Meni je zanimljivo da se posle ovog razgovora jasno vidi da se povecava svest o tome ko je zapravo ugrozen politicki korektnim filmovima, vestima, filozofijom, na kraju i zivotom koji sledi. Nemaju problem oni koje najvise napadaju, medju njima svakako Kusturica zauzima visoko mesto na listi svakodnevno napadanih. Najveci problem imaju oni koji sve to prate, to je rati protiv njih, rat protiv onih koji jos uvek mogu da razmisljaju i imaju neku svest o tome sta se desava. Cilj je da se svi ljudi pretvore u amorfnu masu koja ce slepo prihvatati politicki korektnu "istinu" koja im se servira te nedelje, bez obzira sto to moze da se potpuno promeni od nedelje do nedelje. Sjajan razgovor sa Kusturicom.
Zoya T
Divan intervju sa covekom koji se izdigao iznad vremena i odbio da bude stavljen u kalup.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља