Берлин – Одавно се није догодила таква унисоност у одлукама званичног и независних фестивалских жирија као што је то био случај сада на 67. Берлиналу.
Током суботе обелодањено је прво да је мађарски филм „На телу и души“ сценаристкиње и редитељке Илдико Ењеди освојио награду деветочланог Међународног жирија критичара – Фипресци, у чијем је раду учествовала и потписница ових редова. Затим је стигла објава да је награђен и од стране петочланог Екуменског жирија, да би круна свега била и објава одлуке званичног, седмочланог берлинског жирија, на челу са холандским редитељем Полом Верховеном. И главни жири размишљао је потпуно истоветно. Резултат тога је награда „Златни медвед“ за најбољи филм 67. Берлинала који је Ењедијевој био уручен на свечаности у Берлинале паласту.
Чиме је овај продукцијски омањи мађарски филм нагнао 21 особу на истоветно размишљање у проценама његових вредности и на истоветну одлуку – ово је победник?
Пре свега, реч је о савременој причи о болу и лепоти живота и љубави. О идиосинкразијској љубавној причи пуној лирике и хумора, потпуно ослобођеној од друштвених конвенција. О филму који импресионира суптилношћу и елоквентношћу и који укључује гледаоца у радост живљења и вољења, тако ретке појаве и у животу и на филмском платну.
Овај фини, хуморан мађарски филм за дистрибуцију у Србији још унапред је откупила дистрибутерска кућа Мегаком филм (МЦФ), са намером да га сачува за отварање Палићког фестивала. Уколико би челника ове куће Игора Станковића гледаоци мало „притисли“, можда би могло да се изаранжира следеће – да се „На телу и души“ ипак прикаже и на 45. Фесту који само што није почео. Рецимо, као филм изненађења. То би био пун погодак. И за дистрибутера и за Фест, о радозналој публици да и не говоримо.
На срећу, Фестова публика ће бити у прилици да гледа добитника награде „Сребрни медвед“ за најбољу режију, црнохуморни филм „Друга страна наде“ култног финског аутора Акија Каурисмакија. И овај филм припада оној повећој групи најбољих филмова главног такмичарског програма 67. Берлинала о којима је писано на страницама „Политике“. Баш као и пољски „Покот“ („Траг звери“) Ањешке Холанд којој је у Берлину припала награда „Сребрни медвед – Алфред Бауер“ за играни филм који отвара нове перспективе или чилеански „Фантастична жена“ Себастијана Лилиа који је освојио „Сребрног медведа“ за најбољи сценарио, специјалну награду Екуменског жирија и „Теди“ награду.
Овогодишње издање Берлинског фестивала остаће запамћено по изненађујуће квалитетном главном програму (вишегодишње критике на рачун Дитера Кослика изгледа су уродиле плодом), по веома успешном наступу српског филма „Реквијем за госпођу Ј“ Бојана Вулетића у паралелном програму (ван конкуренције) „Панорама – Специјал“, по копродуцентској награди коју је за свој пројекат у настанку „Изгубљена земља“ („Lost Country“) освојио редитељ Владимир Перишић...
Међу чак 399 филмова (!), колико их је ове године било приказано на фестивалу, велики број потписале су жене редитељи. Рецимо, од филмова у „Панорами“ чак четрдесет посто било је са женским ауторским потписима. Слично је било и у „Форуму”.
Константно проширење преамбициозног Берлинала довело је и до увођења нове програмске целине посвећене премијерама најновијих блокбастерских телевизијских серија и телевизијских филмова. Уведена је и „Недеља критике“. Програм „Кулинарски филм“ одавно је постао традиционалан. Другим речима, за све и сваког се овде нашло место. И за блискоисточне мигранте којима је као „избегличко пријатељски“ фестивал Берлинале и ове године обезбедио приступ гледању филмова уз посебну акредитацију...
Берлин је и иначе један од најзначајнијих, ако не и најзначајнији културни центар Европе, па му је такав и филмски фестивал. Значајан.
Берлински домаћини су осим филмских одржали и безбедносну лекцију. На Потсдамер плацу где је централно фестивалско седиште, али и на свим другим фестивалским локацијама широм вишемилионског града, свега по који полицајац у униформи. Нема, као у Кану, патрола дугих цеви и детектора метала и претресања торби при уласку у сваку од фестивалских дворана. Максимална безбедност, уз максималну дискрецију. И отуда тај дивни осећај потпуне слободе кретања и на фестивалу и ван њега. И по томе ћу запамтити 67. Берлинале.
