Шта год мислили о Томиславу Николићу, његово испуњено предизборно обећање да ће се повући са места председника СНС-а уколико буде изабран за председника Србије и да ће деловати само у оквиру својих уставних овлашћења, огроман је цивилизацијски напредак у односу на претходнике који не само што нису испуњавали предизборна обећања, већ су на све могуће начине власт централизовали у својим рукама. И као што је премијер Вучић рекао, ,,историјска улога’’ Томислава Николића је у томе што је његовом победом окончана недемократска владавина Бориса Тадића и Демократске странке. Иступивши с места председника СНС-а, Николић се одрекао огромне моћи коју је његов претходник Тадић поседовао захваљујући истовременом председавању и државом и најмоћнијом политичком партијом у земљи. Као председник Србије, Тадић је испуњавао протоколарне дужности, а као председник странке контролисао је премијера и владу а тиме и већину сфера друштвеног живота.
Међутим, уместо да дође до дисконтинуитета с начином на који је владала Демократска странка, СНС се увелико потрудио да задржи исте механизме владања. Иако ми је већина критика на рачун Александра Вучића, посебно оне које су занемаривале недемократичност саме парламентарне демократије и целокупног изборног процеса, одувек деловала претерано због олаких оцена о његовој ,,диктатури’’ и ,,контроли свих медија’’ (те критике су најчешће долазиле од оних који су ћутали за време сличне ,,диктатуре’’ ДС-а), ипак одлуком да се кандидује на председничким изборима Вучићу вероватно недостаје само победа на тим изборима да нас врати начину владавине Бориса Тадића и његових претходника. Или би, можда, ако победи, поступио као Николић?
Континуитет бахате власти и понижавања обичних грађана главна је одлика политичког живота у Србији већ деценијама. Том континуитету подједнако доприносе и тренутна владајућа партија и опозиција. Приступ политичком одлучивању и деловању у Србији имају само они који могу то себи да приуште захваљујући подршци финансијске олигархије, бриселске бирократије или светских моћника. У Србији и либерали и десничари доприносе миту да нам је неопходна чврста рука вође – за либерале идеалан вођа је ,,реформатор’’ који би нас Ататурковим методама одвео у бољу будућност, за десничаре – политичар налик Орбану или Трампу. Не видим шта би могло да се уради у овом тренутку да би се спасили оваквих малих и великих диктатора и диктатура, али надам се да би свест о томе да на предстојећим изборима суштински нема никаквог избора могла да буде полазна тачка за нов приступ политичком деловању у којем више не би гајили илузије о демократичности парламентарне демократије. И у којој од личне одлуке појединца зависи да ли ће деловати у оквиру уставних овлашћења или ће пак сам себи приграбити сва могућа овлашћења, још уз то говорећи како је то добро и за нас и за Србију.
Председник Покрета за слободу
