недеља, 24.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:38

Последња биоскопска представа

Аутор: Предраг Перишићсубота, 25.02.2017. у 10:00
Пред биоскопом Јадран, некад (Фотодокументација „Политике“)

Велике ствари су пролазне, мале су вечне“. (А. Тарковски)

Недавно сам отишао да погледам филм у једном градском биоскопу. У центру милионског Београда постоји само један биоскоп са више дворана. Сала је удобна, пројекција беспрекорна. Проблем је само што сам у сали био сам. Једини гледалац. Добро, и то је нека врста комфора, као да се филм приказује само за вас. Онда су у салу ушли младић и девојка. Млади и лепи. Светла су се угасила и почела је пројекција филма. Филм је био одличан, овенчан низом међународних награда. Младић и девојка нису се ни загрлили ни пољубили, ни држали за руке. Извадили су своје мобилне телефоне и почели да куцкају поруке. Више су гледали у мобилне телефоне него у биоскопско платно. И тако, све време пројекције у тами су светлели њихови мобилни. Пројекција се завршила, упалила су се светла, младић и девојка су отишли са својим мобилним телефонима, а ја сам остао у дворани сам са својим успоменама и сећањима. Чудно је како се успомене јављају тамо где их нико не призива!

Време је после рата. Биоскоп „Дрина“ је пун. Биоскоп је за нас у то време био „прозор у свет“. Алибабина пећина чудеса. Очарани смо покретним сликама. Биоскоп је раскрсница између стварности и снова.

Највише гледамо руске ратне филмове. Гледамо исти филм по десет пута. Знамо све сцене напамет. После се играмо тих филмских сцена. Срећи нема краја. И млади и стари, обожавају руске филмове. „Пастир Костја“ је наш омиљени филм! Цела улица хорски пева песме из филма. „Камени цвет“ је први филм који смо гледали у боји. „Тимур и његова чета“ је филм за памћење. Тимур је у нашим играма једна висока, пегава девојчица, виша за главу од свих нас. Нико је не воли, али се она најбоље бије. Више је дечко, него девојчица. Све нас постројава и свима командује! Тера нас да је зовемо „Каћуша“. Тужан сам што нисам Тимур, вођа чете који жртвује свој млади живот за спас отаџбине. Дебео сам и низак. Ја сам само део чете и то онај увек на крају колоне.

Град је разрушен. На зградама је писало: „Проверено мин њет“. Јуримо по дворишту и тражимо замишљене непријатеље. Тражимо заостале Немце. И бесомучно пуцамо на њих. Омиљена игра нам је „Убиј Немца“! Немци су ђаволи, мрак, зло, несрећа. Једног дана кроз нашу улицу промарширала је група заробљених Немаца. Ишли су у колони по двојица окружени партизанима са упереним аутоматима. Били су у поцепаним шињелима, необријани, прљави. Једва су ишли. Неки су застајали. Партизани су их ударцима кундака подизали са земље. Ми смо стајали на тротоару уплашени и збуњени. Ти Немци нису били они Немци против којих смо се борили у нашим играма.

Тих година, више смо гладни него сити… Стижу америчке конзерве: сладак пасуљ, жути сир, „Труманова јаја“. Не знам ко је тај Труман, али јаја су одлична. То су јаја у праху која се помешају с водом и онда пеку на врућем зејтину. Чиста хемија, али суперукусна.

А онда, одједном, преко ноћи, нема у биоскопу руских филмова. Биоскоп је у мраку. Нема више шарених плаката у стакленом излогу. Само натпис: „Представе у 1, 3, 5, 7, 9… отказују се до даљег“

Пошто више није било руских филмова, игре су се промениле. Ми дечаци се играмо клиса, а девојчице школице. Заједно се играмо „жмурки“. Омиљено место за игру нам је двориште Цркве Ружице на Калемегдану.

А онда једне вечери биоскоп поново блиста у светлу. На репертоару филм „Барба Жване“, у режији Вјекослава Афрића. Веома је популаран, скоро као филм „Славица“, истог редитеља. У Београду настаје узречица: „Прешао сам те као Барба Жване пругу“. Барба Жване је духовити Далматинац, помаже партизане, прелази ноћу пругу да им дотури храну, и то све Немцима испред носа. Драгомир Фелба је као „Барба Жване“ фантастичан. Поносни смо што и ми знамо да снимамо филмове.

Имамо у кући радио-апарат „космај“ . Нисмо га купили, то је изнад наших могућности. Ујак га је позајмио од једног свог колеге који је отишао у Немачку да ради. Увече, цела породица се окупља око радио-апарата. Слушају се вести, преноси фудбалских утакмица. „Весело вече“ је омиљена емисија.

Сви смо у то време сањали да имамо бицикл… И тихо смо у биоскопу плакали када сиромашном раднику Антонију Рицу украду бицикл у филму „Крадљивци бицикла“.

Ноћима сањам груди Силване Мангано из филма „Горки пиринач“.

Када су се појавили на филмском платну Џони Вајсмилер, као Тарзан, и Морин О’ Саливен, као Џејн, било је дефинитивно готово са ратом, револуцијом, партизанима и Немцима. Тарзан је наш нови јунак. Сви увежбавамо његов чувени крик. Цела улица одјекује. Девојчице облаче кратке сукњице као Џејн. Трчимо у зоолошки врт на Калемегдану до кавеза с мајмунима. Имитирамо Читу. Мајмуни су збуњени толиком пажњом! Да знају да говоре сигурно би питали: „Шта се то догађа“?

Сећам се батина које смо добили јер смо прекопали цело двориште тражећи закопано благо после гледања филма „Благо Сијера Мадре“. Ако сте хтели да освојите девојку у то време, водили сте је у биоскоп да гледате филм „Један дан живота“ (Мама Хуанита). То је био филм уз кога је плакала цела Југославија.

А онда, одједном, као гром из ведра неба, бљесак лепоте, ватромет музике, филм „Бал на води“ и Естер Вилијамс. Боже, како је лепа! Ксавијер Кугат, његов оркестар и труба Харија Џејмса. Сви се њишу у ритму музике. Тада сам први пут чуо ту чаробну реч „џез“. Стојимо у дугачком реду испред биоскопа,,20. октобар“. Ред је од биоскопа преко Теразија, па низ Призренску улицу, скроз до Зеленог венца. Предраг Ј. Марковић је написао: „Гледање овог филма било је заправо плебисцитарно изјашњавање Београђана за радост и богатство свакодневице, а против система који жртвује свакодневицу у име светле будућности“.

На обали Дунава покушавамо скокове у воду а ла Естер Вилијамс. Лица и леђа су нам црвени од удараца у таласе.

Те 1951. године за шест месеци приказивања филма „Бал на води“ у биоскопу,,20. октобар“ продато је 332.000 карата. Београд је те 1951. имао 426.000 становника…

Онда смо одрасли. С годинама су дошли филмови: „До последњег даха“, ,,400 удараца“, „Вртоглавица“, „Прошле године у Маријенбаду“, „Кратак сусрет“, „Казабланка“... У Београду је било све више бутика и кафића, а све мање биоскопа… Дошла је телевизија, компјутери, мобилни телефони…И онда више нисмо ишли у биоскоп. Једнога јутра на месту нашег драгог биоскопа осванула је коцкарница...

У салу је ушла чистачица с кофом и метлом и рекла: „Господине, морате да изађете, данас нема више филмова“.

Изашао сам у хладну зимску ноћ и лаганим кораком кренуо према свом стану. Филм се и даље вртео у мојој глави...

Професор ФДУ


Коментари14
325d9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bojan Blagojevic
Повела се распррава како смо доспели ту где јесмо, како то да је у САД биоскоп и даље озбиљан вид забаве а код нас итд итд. Моје мишљење је да интернет. У САД-у не можеш тек тако да скинеш филм са интернета јер се врло лако деси да ћеш бити судски гоњен тако да је једини вид или изнајмљивање филма у видео клубу (од чега продукцијске куће убирају зараду) или одлазак у биоскоп. Код нас то није случај јер са торента можемо да скинемо који год филм пожелимо и када год пожелимо. Одлазак у биоскоп је постао луксуз за већину грађана јер трошак скидања филма са торента је нула динара (ако изузмемо плаћање трошка имања интернета у кући). Моје мишљење је исто да се у данашњим биоскопима (част изузецима попут Фонтане ако и даље ради и Кинотеке) углавном врте блокбастери који су ту да зараде новац у првој недељи приказивања и то је то. У суштини су ђубре.
Beogradjanin Schwabenländle
Пропадање и затварање биоскопа почело је и пре доласка видео апарата, бар је тако било у Немачкој. Увели су рекламе пре приказивања фила, дуже паузе и то је народу досадило. Онда су од великих биоскопа направили 2-3 мања да би имали већи избор. Филмови рађени у синемаскопу за велик дворане и са јакимм озбучењем су били приказивани у малим салама где се од трештања музике реч није чула. И народ је престао да долази.
Sokol od Orlju
Mislim 1953, bioskop u dubini stadiona JNA Prvo ime filma koga se secam je Gorki Pirinac. Bio sam mali da se secam grudi ali se i danas secam kako Mangano kliza niz tobogan za dzakove u podrumsko skladiste pirinca. Onda Kraljica Kristina, pa Zemlja Smeska, Lili. 1956 se selimo u centar. Prvo siroko platno u Kozari, film Kapetan Stroganov. U Domu Sindikata nedeljom u 10 bioskop za decu, razni filmovi ali godinama i pre i posle predstave Hari Belafonte peva "Hej Mister Taliman". U Slaviji Zabranjena Planeta. 1962, zavrsavam osnovnu. U Domu Pionira gimnazijalci Djidja Karanovic i Zo su instruktori za film. Djidja pravi svoju filmsku reportazu sa posete kanskom festivalu. Jedanput nam prica da je bio u poseti kod nekoga ko je jos pre rata imao svoj studio za snimanje filma. Kaze nam "To ti je kao kada bi sada imao svoju sopstvenu televiziju" Pod njihovim nadzorom mi mladji snimamo film po dvoristima u Jevremovoj, na 8 mm. Kasnih 60tih BITEF. Toliko uspomena o bioskopima i filmovima.
Max Reinhardt
Odličan članak.
Vesna
Divan clanak, citali smo sa izivanjem i nostalgijom. Hvala g. Perisicu

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља