среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 26.02.2017. у 08:00 Срђан Шљукић

Купујте земљу, више је не праве

Фото Анђелко Васиљевић

Реченица из наслова приписује се америчком књижевнику Самјуелу Ленгхорну Клеменсу, познатијем као Марк Твен.

Јасно је да је он њоме хтео да нагласи да земљиште има особине ограниченог добра, тј. да му је вредност већа од других добара која могу имати сличну или чак већу цену. Акције, обвезнице, па чак и зграде, могу „испарити“, бити срушене и сл., а земљиште ће остати.

У последњих десетак година, након избијања економске кризе (2008), велике корпорације (али и неке владе) као да су одлучиле да следе упутство Марка Твена. Наиме, у овом су периоду десетине милиона хектара пољопривредног земљишта у свету промениле власнике.

Очигледно, моћне западне (и неке друге) компаније су увиделе да је улагање искључиво „у папире“ недовољно сигурно и окренуле су се куповини пољопривредног земљишта, пре свега у Африци, Азији, Латинској Америци и источној Европи. За овај процес смишљен је и одговарајући назив: „грабеж земље“, или „отимачина земље“ (енг. land grabbing).

Ово се, још како, тиче и Србије, као дела света и дела (југо)источне Европе.

Наиме, ближи се 1. септембар 2017, датум до којег је Србија преузела обавезу да изједначи своје грађане са грађанима земаља – чланица Европске уније у погледу права на власништво над непокретностима, укључујући ту и пољопривредно земљиште. Од тог момента, страна физичка и правна лица имаће право да купују пољопривредно земљиште у Србији, што данас није могуће.

Зашто је страно власништво над пољопривредним земљиштем (у већем обиму) непожељно?

Зато што може да произведе озбиљне тешкоће локалним пољопривредницима; зато што може да угрози прехрамбену сигурност земље; зато што може да створи геополитичке и безбедносне проблеме, ако је концентрисано у појединим подручјима; зато што земља може да има и културни, а не само економски значај; зато што када једном земљу продате, тешко ју је повратити.

Наравно, не треба очекивати да ће сви српски земљорадници похитати да продају своја имања страним инвеститорима. Они који су земљу наследили од својих дедова и очева, који од њеног обрађивања живе, о продаји (највероватније) неће размишљати. Међутим, с друге стране, они за које је земља пуки капитал, као и сваки други, стечен углавном у процесу приватизације, свакако ће бити на великом искушењу да своја имања, или пак њихове делове, продају по далекој вишој цени него што су за њих платили.

Ближи се 1. септембар 2017, датум до којег је Србија преузела обавезу да изједначи своје грађане с грађанима земаља чланица ЕУ у погледу права на власништво над непокретностима

Овде се ради о десетинама хиљада хектара, претежно у северној српској покрајини Војводини, који су у власништву нових, домаћих латифундиста.

Ако овоме додамо и чињеницу да је више хиљада хектара на реченом подручју већ у власништву странаца, који су их купили тако што су основали домаћа правна лица (што закон дозвољава), онда се врло лако и брзо можемо наћи у ситуацији да нам огромне површине на северу земље буду заправо у страним рукама и, на одређени начин, ван контроле.

Шта нам је поводом овога чинити? Некадашње земље – кандидати за ЕУ тражиле су и избориле се за одлагање одлуке о изједначавању права власништва домаћих и страних физичких и правних лица над непокретностима од седам, па затим још од три (неке и шест) година од дана пуноправног чланства, да би затим настојале да процедуру куповине пољопривредног земљишта максимално закомпликују.

Наши преговарачи „изборили“ су се само за четири године одлагања, и то од дана верификације Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП).

Истовремено, најмоћније земље ЕУ (Француска, Немачка, Холандија), трговину пољопривредним земљиштем доводе у везу са циљевима своје аграрне политике, чиме заправо чине исто што и ове претходне. Једноставно речено, са овим се питањем нико „не игра“.

С обзиром на оријентацију већине српских парламентарних политичких странака, тешко би било очекивати неко радикално решење попут раскидања ССП, али је свакако могуће одређеним законским процедурама, по узору на друге (Мађарска, Чешка итд) заштити српско пољопривредно земљиште.

Или ћемо можда да останемо, на сопствену штету, „последња оаза“ неолиберализма којег сви напуштају?

Не заборавимо, земљу више не праве.

Редовни професор социологије Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду

Коментари40
52366
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

NIKOLA ZIVKOVIC KRAGUJVAC
Sve ce to jednog dana kada dodju na vlast pametni mladi Srbi biti vraceno drzavi Srbiji,isto kao i 1945 kada je svo zemljiste vraceno drzavi i obicnom narodu doduse i limitirano na 10 hektara sto je sasvim dovoljno za normalnu porodicu i domacinstvo.Izumrecemo mi budale koji smo ovo prihvatili i usvojili Evropine zakone ona je to i napravila da bi nas opljackala,evropski lopovi da nam pokupuju zemlju.Ali radjaju se nasi potomci unuci ili praunuci koji ce ispraviti budalastine svojih predaka.Evropa je najvce zlo svim normalnim drzavama na tom kontinentu,grupa kriminalaca je stvorila EU da bi pljackala ostali normalni svet.Zato mrzim EU,I sve ove budale Srpske koji je zdusno prihvataju,a ostadosmo bez zemlje i drzave postasmo sluge Evropskim lopovima pocrkali dabogda.
Goran Peric
Vec sada Hrvat Todoric preko svojih firmi u Srbiji (Frikom, Dijamant) ima vlasnistvo nad 8500 hektara poljoprivrednog zemljista. Ova povrsina je 30 puta veca od cele teritorije Vracara. To dakle vec ima samo jedan jedini Hrvat u Vojvodini.
Dragan Pik-lon
Srbija ,da je ozbiljna drzava ,ona bi preko noci napravila uslove da se zemlja u Srbiji obradjuje.Ovako kupuje jabuke sa Novog Zelanda preko raznih evropskih tajkuna,dok svoje bioloske "djule""ostavlja na zemlji da trunu!?Jerbo se seljacima neisplati da ih kupe i sabiraju.Nije problem neobradjena zemlja.Problem je sto nam je Vlada delvavirala.Sa njom i gradjani, koji vise vole da kupe tudje, nego da odu u selo i uberu svoje.Sve dok imamo takav odnos prema sebi,svom selu i roditeljima- oticicemo svi ubrzo u robovlasnicki balkanski Vilajet.To ce biti duplo brze nego sto su moja predvidjanja.Ne samo zato sto volimo tudje,nego se usput i zajmimo!Imamo dupli peh:Narod veruje Vladi,no ona neveruje Narodu!!!
Samir
Ponovo se širi panika, kako će neko sa strane kupiti srpsku zemlju u bescenje i kako će to izazvati haos. Prvo pitanje je da li stranac može zemlju da odnese, naravno NE. Drugo pitanje da li će u slučaju nestašice hrane Vlada poštovati privatno vlasništvo i dozvoliti strancima da izvoze hranu dok se u Srbiji gladuje, naravno NE. I na kraju Vlada uvek može da nacionalizuje zemlju ukoliko to zahteva javni interes. Pitanje koje se forsira ovakvim tekstovima je jasno - veća potražnja za zemljom će imati za posledicu i veću cenu a lokalnim tajkunima to smeta jer njihov cilj je i bio da jeftino kupe i skupo prodaju, ali su rokovi kratki tako da neće stići dobro da zarade.
nikola andric
Sve strucnjaci jedan do drugoga bez ikakvog pojma o predmetu rasprave. Sta su prihodi od drzavnog ( ''narodnog'') zemjlista koje se ne obradjuje niti izadaje u zakup? Sve moderne drzave zadrzavaju pravo da nacionalizuju nekretnine od vlasnika za javne svrhe. Naravno sa ostetom vlasniku po trzisnoj ceni. Vlasnik moze biti fizicko ili pravno lice. ''I jare i pare'' neki od ovih strucnjaka zamisljaju u obliku ''zakupa''. Svojina ostaje kod vlasnika (drzave) dok dohodovni tok svake godine donosi prihod u obliku ''zemljisne rente''. Zemljisna renta se placa svake godine kao porez na svojinu zemljista. Ko bi kupovao zemljiste u Srbiji sa namerom da placa porez ? Jedina smislena namena bi bila proizvodna upotreba cije uslove odredjuje drzava. Posto je zemljiste ograniceno ( ne proizvodi se po Mark Twenu) svaka drzava (treba da)ima odredjenu ''zemljisnu politiku'' uskladjenu sa sopstvenom situacijom. Situacija u Srbiji je da se zemljiste ne obradjuje. Dakle bez ikakvog prinosa.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља