недеља, 28.05.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:14
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ЉУБОМИР СИМОВИЋ, песник

Библија као бедекер

Бојим се да је инвентивност оних који су спремни да чине зло много веће од инвентивности оних који се од зла бране
Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 26.02.2017. у 19:00
(Фото: А. Васиљевић)

Љубомир Симовић (1935), наш познати песник, драмски писац, романописац, есејиста, академик САНУ, овогодишњи је добитник награде „Доситеј Обрадовић” за животно дело.

У образложењу жирија се каже да Симовић уметничком висином својих стваралачких домета, жанровском и тематском разноликошћу свога дела, откривалачким сведочењем о нашем наслеђу и савремености, одјеком свог стваралаштва, посебно драмског у раздаљеним светским културним центрима, свагда живом, доситејевском бригом за опстанак, слободу и напредак српског народа у сложеним, и све неизвеснијим околностима савремене историје, представља данас, и поодавно, изразиту креативну индивидуалност и вазда критички будног посвећеника темељним питањима наше духовне и друштвене стварности.

Издавачка кућа „Танеси”, објавила је недавно две књиге Љубомира Симовића „До Оба и Хуангпуа” (путописи) и „Жабе у реду пред поткивачницом” (есеји).

 

Добили сте награду за животно дело која носи име Доситеја Обрадовића. Постоје и награде које носе име Вука Караџића. Често се различито гледа на улоге Доситеја и Вука. Чија је улога, по вама, била значајнија?

Никад ми није падало на памет да упоређујем и мерим оно што су урадили Доситеј и Вук. Нама и нашој култури су подједнако потребни и један и други. И без једног и без другог били бисмо много сиромашнији.

 

Недавно сте објавили књигу путописа о Кини и Русији. Ваше бележнице су пуне утисака и с других путовања. Посебно су биле занимљиве посете Ирану и Израелу?

За свако путовање сам се врло темељно припремао, како бих време којим располажем искористио што рационалније и како не бих пропустио ништа од онога што ми нуди земља у коју долазим.

Исто тако приљежно сам бележио све о ономе што сам на тим путовањима видео.

Нарочито су биле богате бележнице с путовања у Иран и Израел. У Иран сам путовао на један позоришни фестивал, с представом „Чудо у Шаргану” Атељеа 212, у режији Мире Траиловић.

Фестивал се одржавао у Ширазу – одакле сам, с Хафизовог гроба, донео неколико ловорових листова који су годинама стајали међу мојим књигама.

Тада смо искористили прилику да посетимо и стару персијску престоницу, Персеполис, и светилиште Накш-и-Рустам, с гробницама персијских царева и с импресивним џиновским скулптурама.

А кад сам ушао у техерански базар, осећао сам се као да сам се обрео у најфантастичнијем надреалистичком филму. Помињете Израел... Замислите како је путовати по земљи користећи Библију као бедекер!

 

У време прошлогодишњег Сајма књига изашла је и ваша књига „Жабе у реду пред поткивачницом”, која припада низу књига које говоре о последње четири бурне деценије наших живота.

„Жабе у реду пред поткивачницом” су седма у низу књига, који почиње књигом „Ковачница на Чаковини”, у којој сам објавио разговоре, писма, есеје и чланке из времена од 1981. до 1990. године.

Потом је кренуло све оно што је кренуло и у разговорима с новинарима све више су се наметале политичке теме.

Ни од таквих тема нисам бежао, поготову кад су почели ратови у којима се распадала Југославија. Наслови тих књига могу се читати и као дијагнозе: „Гапоп на пужевима”, „Нови гапоп на пужевима”, „Гуске у магли” (дневник из времена бомбардовања 1999. године), „Титаник у акваријуму” и, на крају, „Жабе у реду пред поткивачницом”.

Оно што је у том низу књига, бар за мене, посебно важно, то је што се у њима политичке и друштвене теме смењују са темама из области књижевности и позоришта.

Из тих књига бих могао да издвојим подебелу књигу с текстовима о нашим и страним писцима, о глумцима и редитељима, о историчарима књижевности, о сликарима, али ми је веома важно управо то: да сачувам цео тај контекст такав какав је. Те књиге није писао политичар, него писац и песник.

 

Спремате и ново издање књиге „Читање слика”. О којим сликарима и вајарима пишете?

Свако издање моје књиге о песницима, „Дупло дно”, било је допуњавано новим текстовима, не само о песницима него и о драмским писцима, све док та књига, у четвртом издању, није нарасла на више од 600 страна. И друго издање књиге „Читање слика” такође је обимније од првог.

Имам известан број нових есеја, неке тек намеравам да пишем, али с тим евентуалним трећим издањем не журим. Ипак највише времена, кога нажалост немам много, користим радећи на књизи песама „Риба с два репа”.

 

Свет је у великом превирању, ратови на све стране. Може ли ово зло да се заустави?

Зло стално налази нове поводе да се активира и стално открива нове и све ефикасније начине да убија и уништава. Бојим се да је инвентивност оних који су спремни да чине зло много веће од инвентивности оних који се од зла бране. Прошли смо кроз много страхота, a плашим се да нас највећа страдања тек очекују.

 

Све кључа и у читавом нашем региону, како се сада назива простор бивше Југославије. Може ли балканско буре барута опет да плане?

Много фитиља води ка том бурету.

 

Наша власт, и даље, тврди да Европска унија нема алтернативу?

Сећам се да сам вам y једном од наших ранијих разговора на ту тему рекао да Србија у Европску унију не улази зато да у њој изгуби него да у њој афирмише свој идентитет. Међутим, било Европске уније или не било, Србија је европска земља. To, наравно, не искључује што боље односе и с другим земљама. Али ми с тим земљама треба да комуницирамо и сарађујемо с наше европске адресе.

 

Приликом уручења награде „Доситеј Обрадовић” поменули сте да Доситеј, желећи да српски народ преобликује према узору просвећених европских народа тог доба, излаже и један свеобухватан просветитељски програм. И казали сте да нас Доситеју враћа „несмањена актуелност његових началних намјеренија, на којима се тај програм заснива”?

И рекао сам да та Доситејева „намјеренија” актуелним не чине само његово знање, мудрост и далековидост, него и наша инертност. Могао сам рећи: и наше незнање, глупост и кратковидост.

 

Ту нашу инертност доказујете позивајући се и на један текст Исидоре Секулић из 1928. године?

Те године, дакле десет година после стварања Југославије, пишући о жестоком рату између покрајина око уређења земље и око хијерархије, Исидора Секулић каже да смо ми „по много чему хетерогени и процес сређивања и хијерархисања је жесток, и чини се читав рат, a и јесте врста рата”.

Она каже да је „и у природи и васељени све хетерогено, а ипак се држи и траје. „Невоља je наша”, каже она, „што у том боју заповедна места заузимају искључиво политичари. И дају им се та места, и узурпирају их они сами.

А културни генерали дремају.” Ово што је Исидора Секулић написала 1928. године, могао би неко од нас да напише и данас. Проблем није само у томе што „заповедничка места заузимају само политичари”, који узурпацију виде као своје природно право.

Проблем је у томе што смо ми спремни да им то право признамо, и да им, препуштајући им да мере, да суде и да одлучују уместо институција, без резерве поверавамо своју судбину.

На питање које јој се намеће: како се бранити од тога, од тих амбиција, од тих претензија, од те узурпације, Исидора је одговорила: „Тражити о свему врло прецизне информације, и онда се повлачити и о стварима мислити сам”.

Она као да прихвата оно што је као своje основно „намјереније” видео, и оно што је свом читаоцу, на основу тог „намјеренија”, саветовао Доситеј: да његови „једноплемени усуде се сврх сваке ствари слободно мислити, и све што чују да суде и расуждавају”.

Он свом читаоцу непрекидно понавља: „словесни чловече, мисли, суди, расуждавај, познај!” Он наглашава да човек никога не сме слепо да слуша, и ничему слепо да верује, да мора да сумња и да проверава, да треба „да је кадар познати оно што мисли изабрати”.

 

Ви сте се, наводећи те Доситејеве поруке, упитали: Има ли актуелније поруке од ове, али сте се упитали и да ли ова порука може да допре до нас. Откуд та сумња?

Доситејев „Живот и прикљученија” штампан је, 1783. године, у 300 примерака. Недавно је Умберто Еко у једној прилици рекао: „Ако у Француској успете да продате две или три стотине хиљада примерака, то је већ рекорд.

У Немачкој морате да продате милион примерака да би вас схватили озбиљно”. Знајући колики су данас тиражи књига у Србији, чак и кад узмемо у обзир разлике у броју становника Француске или Немачке у односу на број становника у нашој земљи, ипак не можемо а да се не запитамо: ко ће озбиљно схватити књиге које се код нас, као и 1783, штампају у 300 примерака?

Постављајући у својој беседи ово питање, рекао сам да то питање још непријатнијим чини чињеница да је 300 примерака 2017. много мање него 300 примерака 1783. године.

 

Своју беседу завршили сте једном необичном посветом?

Гледајући и читајући шта се све код нас у последњим годинама говори, пише, шта се и емитује, недавно сам написао „Посвету на једном примерку „Живота и прикљученија” Доситеја Обрадовића, у којој сам имагинарном власнику тог примерка поручио: „Угаси радио, искључи телевизор,/ непрочитане новине баци у кош:/ седи под неко јесење дрво и читај/ књигу коју је написао Доситеј!


Коментари10
5d536
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirjana sa Dorcola iz Beograda
kako rece - Teodora Lektora - umesto prepotentno:"Biblija kao Bedeker" naslov artikla - da ga ceo svet razume - je:"Sveto pismo kao putuvodja". Arizona
Рудник
Чика Љубомире, реченицом "Никад ми није падало на памет да упоређујем и мерим оно што су урадили Доситеј и Вук.", непријатно сте ме изненадили. Ви сте, после Боре Пекића, мој омиљени списатељ. Вук је први српски, истовремено и, глобалиста-мондијалиста и русофил. Да ли знате још некога данас у Србији да има презиме према руском моделу ? На славенском западу га називају "најслабије плаћеним аустроугарским шпијуном". Доситеј је "платио" и протеран због своје далековидости да ће "срби влаји-номади" "појести" Србе - баштинаре". Још тада је тражио да се посебно пописују славеносерби а посебно срби влаји-власи. Доситеј је знао шта је држава и њен значај за (на)род. Вук је државу доживљавао као и већина становништва данас, као социјалну службу која мора да му задовољи лагодан живот док он "прича шта зна а не зна шта прича". Узгред, Вуков отац је код мојих предака радио као карајџија,данас кириџија-превозник воловским колима, на релацији Рудник - Жрново.
Vlade Simovic
Muka mi je od ovih uzurpatora fotelja drzavnih novaca,novina itd...i jos mi takvi pricaju o Dositeju!!!
Деда Ђоле
Оно што код Симовића непрестано откривамо и што га чини јединственим и драгоценим, то је спој бескрајне ерудиције и политичке ангажованости, баш као и код Доситеја.
Beogradjanin Schwabenländle
Karl Baedeker је био немачки издавач. Почео је први да штампа и издаје водиче за путовања, почетак су била путовања на Рајни. Књиге су имале велику популарност, до дана дана су круна тог жанра. Издавачка кућа и данс постоји и веома је омиљена нарочито код боље школованих особа. Ја имам неколико које сам и на послу користио.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља