петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:06
45. ФЕСТ

Када љуби црнка

Кустуричино освајање апсолутних ауторских слобода, Верховеново поигравање жанровима у филму „Она” и Озонова несвакидашња љубавна романса у филму „Франц”
Аутор: Дубравка Лакићнедеља, 26.02.2017. у 16:50
Слобода Мићаловић и Моника Белучи у филму „На млечном путу” (Фото: Ж. Јовановић)
Изабел Ипер у филму „Она” (Фото: 45. Фест)

Богами, Професор је баш уживао! Додуше, не знам за мушкарца који не би, у ситуацији да му њих две (а не зна се која је од које лепша), испробавајући венчаницe свака са свог прозора шаље искрене љубавне сигнале. Слатке су то муке.

Говорим, наравно, о оној антологијској филмској сцени када Милена и Млада своју љубав погледом шаљу Кости, централном филмском лику око којег се, када јој ни место ни време није, врти љубав ове две прелепе, дугокосе црнке. Због њега ће се нешто касније чак и побити! Милена је Слобода Мићаловић, Млада је Моника Белучи, а Коста је Емир Кустурица. Филм је „На млечном путу”.

Захваљујући српској премијери овог филма и сам свечани почетак 45. Феста деловао је баш светски. Моники Белучи, у препуној дворани Сава центра, ама баш нико није могао да одоли. Нарочито не хорде фоторепортера и новинара. Лепши почетак београдског фестивала тешко да је могао ико да замисли и зато Кустурица од Феста треба да добије медаљу.

 О најновијем Кустуричином филму из критичарског угла на страницама „Политике” било је већ писано у септембру, одмах после светске премијере на 73. Венецијанском фестивалу. Од јуче се филм „На млечном путу” налази и на редовном репертоару српских биоскопа, па ће тако и шира филмска популација бити у прилици да види Кустуричино дело, које је и у оном изворном смислу прави ауторски филм. Емир Кустурица је у њему и сценариста и редитељ и глумац и музичар и продуцент.

 Филм „На млечном путу” је најегзактнији могући пример освајања апсолутних ауторских слобода. Превише слободе, међутим, може да доведе и до губитка контроле, а то се редитељу Кустурици повремено у овом филму ипак догађало. Но, не мари. „На млечном путу” филм је стваралачке енергије и генијалности. Може он да прича о том свом узгајању органског поврћа уместо снимања филмова колико хоће, чињеница је да је он још увек потребан филмској уметности. Итекако!

 Другог Фестовог дана у термину од 22 сата, публика је могла да се поново суочи са готово нестварним глумачким могућностима Изабел Ипер, сада у главној улози филму „Она” због којег је освојила и овогодишњу номинацију за Оскара.

 „Она” је француски филм култног филмског летећег Холанђанина Пола Верховена, „оца” „Робокапа” и „Ниских страсти”. Редитеља са дугим и успешним стажом у Холивуду, који се управо са филмом „Она” прошле године  бомбастично вратио у Европу.

Овај дрски психолошки трилер, црна, смртоносна, наелектрисана и узнемирујућа комедија, која отвара питања сексуалног злостављања, узбуркао је и гледаоце и критичаре чим се премијерно појавио на прошлом Кану. Одмах су изазване контроверзе, отворена и питања да ли је морално теми бруталног силовања жене пришивати комичне елементе, а да се аутоматски не посеже и за мотивом освете, толико уобичајеном у америчким филмовима на ову тему, али изгледа не и у европском? Је ли ово све заправо једна велика сексуална фантазија усамљене жене? Да ли је Верховен у крајње веристичким сценама силовања имао у глави као узор и оне контроверзне сцене у филму „Последњи танго у Паризу” Бернарда Бертолучија, о чему се још увек распредају легенде...?

 И док се критика забавља одговарајући на ова питања, гледаоци пред собом имају врло добро осмишљен, паклени изазов у виду приче о наоко хладној, дистанцираној, пословно веома успешној, али и пословно немилосрдној Мишел Лебланк, која носи бреме мрачне прошлости свога оца. Уз то, на њену грбачу преоптерећену и свакодневном бригом о раштрканој породици, чији је стуб, навалио се још и тај силоватељ.

 И ту почиње та опасна, али и веома окретна игра између перверзног лика Мишел и самих гледалаца. Јер, Мишел – у тумачењу увек тако моћне Изабел Ипер – није жртва. Она више оставља утисак саучесника у злочину и тако себе стално тера из срца гледалаца. Ствара се тако стална жудња, без љубави. То може само Изабел Ипер. То може и Верховен, који вешто води филм од највишег до најнижег тонског опсега, ходајући на прстима кроз клизаве терене мрачног хорора, преко ђаволске сатире до лаке породичне комедије. И опет тако уназад. Занимљиво.

 Филм „Она” приказује се и данас у Сава центру, у репризном термину од 13. 30 сати. Одмах после њега (у 16.30) можете гледати и црно-бели филм „Франц” Франсоа Озона снимљен на немачком језику. Одлично наративно срочена, изврсно одглумљена и снимљена љубавна романса између дојучерашњих непријатеља – Немаца и Француза, тик по завршетку Првог светског рата и потписивања Версајског споразума.

 На изазован начин ту романсу, која је у почетку налик петпарачким „љубићима”, Озон претвара у озбиљну причу о ратним победницима и губитницима, о искупљењу и опросту и о наставку живота после великих трагедија. Ни овај Фестов филм није за пропуштање...


Коментари3
04824
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nebojša
"Na mlijecnom putu" je svetlosnu godinu ispred onoga sto se pravi u srpskoj kinemagtografijizadnjih 20 godina. I po idejama, i po fotografiji i po produkciji...Kusturica je covek koji izaziva konroverze - kao prvo medju kolegama je prokazan sto zbog "prevelikog broja nagrada" i zbog cinjenice da je od svoh zivota napravio bajku, a stranci, pre svega Anglosaksonci, ne shvataju njegovu estetiku i smatraju njegove filmove "previse bucnim". Ovaj film je - cista humana bajka, upakovna u pustolovni, ratni i melodramski zanr. Ko voli starinske filmove sa novom teghnologijom snimanja - taj ce da uziva. Ko se navikao na mobitel filmove, na kvazisocijalne price - taj ce da se dosadjuje i da nalazi hiljadu mana. Ali, filmovi ostaju.
jankovic vladimir
Ovaj Emirov film je lagan za gledanje,ali je cini mi se tezak za razumevanje.Glednjiv je zato sto je vizuelno prelep,od lepote hercegovackog sunca i kamena,do cedne zenske lepote,od lepote zivotinja i jedne karnevalske atmosfere.Ali ovaj film je ipak blizi jednim cistom filozofskom pogledu na ovo vreme,ljude i odnose medju njima. Cini mi se daje ovo vise cisto filozofsko delo nego film sam po sebi.Mozda bi interesantno bilo kad bi cisti filozofi,a usput i poznavaoci filma dali svoje utiske o ovom delu.Zato i ne cudi sto nema mnogo kritika.Vecina anglosaksonskih kriticara nije razumela ovaj film, bilo iz razloga sto su intelektualno nedorasli razumevanju ovog dela, bilo iz politicko-personalnh animoziteta prema autoru.Cak i oni koji su dali pozitivne kritike vise su ih dali pod utiskom te vizuelne fascinacije i bravuroznog trgicno katarzicno- antickog zavrsetka filma nego iz jedne mirne,posfilmske i stalozene analize. Vreme ce biti jedini tacan sudija ovom ostvarenju..
jankovic vladimir
Kada jeVudi Alen pogledao prvi put Odiseju 2001 Stenli Kjubrika nije mu se dopala,drugi put nije bila toliko los a kad je posle sest meseci pogledao Taj film treci put bio mu je senzacionalan.Tad je priznao da je shvatio da je neki umetnik otisao toliko daleko da ga nije razumeo. Ovaj film je prakticno odslikana poezija,kad gledate ovaj film kao da sanjate Majakovskog.Cak I kad nerazumevate svaku simboliku uzivate u cudu lepote.Umetnicki Emirov dar je sve teze pratiti,a samim Tim I ocenjivati.Tako da ni kriticarima nije lako.Na mlecnom putu je verovatno remek delo,Ali nam je potrebno vreme da bismo to spoznali,Kao sto je Arizona dream masterpeace Ali nam je trebalo dvadesetak godina da nam se to kaze.Ubedjen sam da ogromna vecina kriticara ne razumeju ovaj film.I ne treba ih optuzivati.Kako americki kriticar moze razuemeti scenu kad Kosta deli naranzdu sa medvedom,ne verujuci ocima da je medved zivi a ne CGI.Ovacije publike ovom filmu je verovatno jedina tacna kritika sa sad

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља