четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:17
ИНТЕРВЈУ: МАРКО АЛЕКСИЋ, археолог и историчар

Витешких турнира и двобоја било је и у Србији

Показало се да се у домаћим писаним изворима о Косовском боју не налазе само опште хришћанске поруке, као што се обично разумевало, већ и појмови као што су Христови војници и други, који јасно упућују на изворне витешке традиције
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 26.02.2017. у 16:00
(Фото Лагуна)

После прве интегралне биографије нашег највећег националног јунака „Марко Краљевић– човек који је постао легенда” (Лагуна), Марко Алексић написао је научно-популарну студију „Српски витешки код” (Лагуна). Ова књига не само да оживљава доба витешких турнира, изглед оружја и витешких оклопа, већ и чињеницу да је витештво и културни феномен. „Због тога сам се трудио да витештво осветлим кроз различите врсте и жанрове средњовековне уметности, као што су трубадурска поезија, витешка књижевност, артуријанска легенда и други тематски циклуси популарне културе тог времена. Ипак, највише пажње сам посветио нашој усменој епској традицији која представља одјек средњовековне народне културе”, каже Марко Алексић.

Овом књигом показујете да је средњовековно српско друштво делило европске вредности и културу присуством у Светој земљи, првим крсташким походима и витешким редовима?

Витештво представља један од кључних и најаутентичнијих мотива европске традиције, односно културе коју обично називамо западном, а која је данас постала и глобална. Због тога познавање овог важног средњовековног феномена помаже да боље разумемо однос наше традиције према наслеђу западне Европе...

Витештво је настало почетком 11. века у јужној Француској, а већ крајем тог столећа наш краљ Константин Бодин примио је на свом двору у Скадру крсташе из ове колевке западног витештва. Из тог времена (1080. године) потиче и најстарији помен израза витез (miles) на нашим просторима који је забележен у Неретљанској области, на крајњем југозападу тадашњих српских земаља. Још значајнија су недавна открића о присуству наших људи на тлу Свете земље, у време када је ту основано крсташко Јерусалимско краљевство 1099. године. Међу њима се издваја личност Димитрија Синаита који спада међу најзначајнија имена словенске културе тог времена. Поред нових сазнања из овог најранијег раздобља наше писане традиције, кључна сведочанства о присуству наших људи на тлу Свете земље, тог средишта европског витештва, везана су за боравак Светог Саве у Јерусалиму 1229. године. Тада се десио и један изузетан догађај када је основан српски манастир на брду Сиону у Јерусалиму.

Због чега је личност јунака или витеза од најранијих епоха кључна за најразличитије културе?

У покушају да реконструишу најстарију људску причу наше цивилизације, историјске науке су упоредиле древне митове широм света, Махабрарату, староиндијске веде, Еп о Гилгамешу, грчке митове, како би у њима препознали исте мотиве који су наслеђени из још старијег заједничког наративног корена. Показало се да се у средишту готово свих древних митова налази мотив јунака и његовог подвига који је преузет из те, данас изгубљене праприче чије порекло сеже у најдубљу прошлост. Занимљиво је да су и истраживања у психологији дошла до истог закључка: да је јунак један од архетипских мотива који је дубоко укорењен у људској свести. На основу ових сазнања настала је и теорија мономита, својеврсна модерна имитација древног прамита, на којој се данас темеље савремена популарна култура и индустрија забаве. Као јунак средњовековне епохе, витез је наследник античких и паганских хероја европске традиције. Али за разлику од грчког Херакла или Ахила, словенског Крака или германског Беовулфа, који су беспрекорни ратници, али немају посебне особине свог карактера, витез је стекао моралне и духовне врлине које су симболизоване његовим кодексом. Тиме је у себи спојио особине и ратника и свештеника што му је дало изузетну моћ. Тако је пред сам почетак епохе крсташких ратова, уз кључну улогу цркве али и на темељима византијских традиција, створен концепт ратника са моралним и духовним ауторитетом– Христов војник– miles Christi, који се нашао у језгру западног витештва.

О чему говоре витешки турнири који су одржавани у доба цара Душана?

Доба Немањића, посебно време цара Душана, представља епоху у којој су настала нека од најзначајнијих културних достигнућа на нашим просторима. У књизи сам покушао да на основу сачуваних докумената, археолошких и других налаза, оживим и сјај витешке културе која је тада постојала на двору Немањића и широм земље. Тај свет турнира, сјајних оклопа, грбова и двобоја за руку неке наше средњовековне даме откривају да је витештво у Србији било исто онако блиставо и колоритно као што га обично замишљамо у другим срединама. Иако се овде углавном ради о појавним манифестацијама витешке културе, оне помажу у бољем разумевању наше средњовековне традиције и превазилажењу стереотипа које понекад имамо према сопственој прошлости.

Чојство и јунаштво део су нашег витешког кодекса. Које вредности из Косовског епа постоје до данас као мерило вредности?

Покушао сам да упоредим особине западног витештва са традицијом Косовске битке која симболизује наше средњовековно ратништво и његову моралну поруку. Показало се да се у домаћим писаним изворима о Косовском боју не налазе само опште хришћанске поруке, као што се обично разумевало, већ и појмови као што су Христови војници и други, који јасно упућују на изворне витешке традиције. Занимљиво је да у ово време оне доспевају и у наше усмено наслеђе, што није био случај на Западу где је витештво остало елитно звање, доступно углавном само повлашћенима. То открива и једну важну особеност наше културе – највеће вредности и културна достигнућа били су доступни свима, од храмова и владарских задужбина са делима елитне уметности, до богатог усменог наслеђа које је чувало многе вредности средњег века, међу којима и витештво.


Коментари8
0f5ff
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan Knežević
Zašto stalno moramo iznova da otkrivamo našu istoriju, pogotovu onu srednjevekovnu? Zar uvek moramo da se delimo i po najmanjem osnovu, i ovde je skoro svaki komentar u polemici sa nekim drugim. Jasno je da nisu svi autentični i da su mnoge dileme izmišljene ili kreirane negde drugde, ali i mi sami ne možemo da se složimo oko nečega. Ovako ispada da jedino Srbi ne mogu da imaju istoriju koja ne izaziva buru, oko koje se svi slažu, ili barem oko najvećeg njenog dela. Ako su ovo zaista tačni podaci u šta lično ne sumnjam, onda bi trebalo da postanu opštepoznati i da se uvrste u istorijske knjige i udžbenike, a ne da se svaki put zapanjimo kada čujemo šta je sve postojalo u srednjovekovnoj Srbiji.
Vuk Beograd
Ovo je naravno poptuno naucan pogled na istoriju, cak sasvim odmeren i tolerantan. To sto mnogi danas zloupotrebljavaju istoriju u ime raznih politickih ili drugih interesa, samo pokazuje koliko nam je potreban bas ovakav pristup nasoj proslosti. Iznenadjujuce koliko je srednjovekovno vitestvio bilo bogato na nasim prostorima... i koliko ga danas nedostaje...
Deda Radovan i Kompanija
A o cijoj Srbiji vi govorite: Bugarskoj ili Keltskoj? Bugarska srbija je nastala u 6 veku i trajala sve do kraja 14 veka a Keltska Srbijea je nastala 1878 godine na Berlinskom Kongresu. Dakle, kada su viteske igre bile na Balkanu? Tacno se zna da u Keltskoj Srbiji nije bilo 'viteskih igara', jer nije bilo vitezova.
Igor
Kao što Konstantin Bodin nije bio Srbin, ova studija je deo "Nove" srpske istorije od kraja 90'tih koja je skroz neistinita i pokušava da prikaže istoriju koju današnja Crna Gora ima za svoju osnovu - srpskom. Inače Bodin je imao kraljevsku titulu koju je do bio od rims Kogan Pape. U Srpskim zemljam postoji prvovenačani ali sa nekih 120 godina kašnjenja. Po prvi put ova nova istorija pominje Duklju te Zetu kao i dinastije Crnojevića, Balšića i Vojislavljevića kao srpske krajem 1995 godine. Nego mnogo puta ponovljena laž postaje istina zar ne.
Константин Бодин
Када папа помиње краља Михаила Војислављевића нигде не спомиње да је он рекс монтенегрум јер то и не постоји. Не помиње ни рекс дуклиорум јер не постоји. Помиње да је он рекс скалворум а ко се под тим мисли погледај у архиву некадашње Дубровачке републике.
Препоручујем 0
Beogradjanin Schwabenländle
Константин Бодин, 1062 - 1106, је био син српског краља Михајла Војислављевића, који је примио круну од Папе Грегора 6-ог. Бодин је био краљ српске рашке, 1082 - 1106 и владао је огромном територијом., а кратко време је био под именом Петар 3. и бугарски краљ.
Препоручујем 20
Dragan Pik-lon
Onda su(posle evropske viteske kulture u Srbiji),narocito negovane za vreme Nemanjica i Cara Dusana,dosli nejaki Urosi.Za njima i Osmanlije.Zato, dan danas, vidimo u Bosni i Crnoj gori,proganjanje:Njegosa,Andrica,Crnjanskog,Copica,Ducica....kao i sve prosle,sadasnje i buduce evropsko-hriscanske Vitezove!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља