Бела Црква – Вишевековној банатској Белој Цркви, кажу, Бог је подарио природна богатства и лепоте, почев од Дунава, Нере, Караша, Делиблатске пешчаре, Белоцркванских језера, али је неоспорно да су и преци, изгледом својих домова, овој вароши поклањали изузетну пажњу.
Како су хроничари забележили, пре 130 година овде је било пет фабрика свиле, радиле су пуном паром фабрике цигле и црепа, ликера и коњака, стругара на парни погон, млинска индустрија, производња грожђа и вина (почетком 20. века било је око 7.000 хектара винограда и више од 50.000 хектолитара вина годишње), прерађивана је кожа, постојала је штампарија, сепарација шљунка... У то време регистровано је 349 занатских удружења у градићу који никада није имао много становника, али ни мање него сада (последњим пописом евидентирано је само 9.100 житеља). У новије време, Белоцрквани су најбоље живели седамдесетих и почетком осамдесетих година.
А сада, није шала, Бела Црква је на коленима, пре свега због пропуста и лошег чињења оних који су је годинама водили.
Економска снага је омогућавала становништву да се искаже и на плану градитељства приватних кућа. Фасаде и капије су биле „лична карта” домаћина и коштале су – право богатство. Некада је „лице” породичне куће коштало колико и изградња читаве грађевине.
Лепе фасаде са богато украшеним дрвеним и металним капијама сведоче и о социјалним разликама, које су удаљавањем од центра и данас све видљивије. Бар што се тиче архитектуре и лепоте неимарског рада у минулим временима. Додуше, примећује се и лепа савремена архитектура, али и грађевине којима се Белоцрквани не диче.
Стручњаци овде препознају бечку сецесију, којом се одликује, пре свега, ужи центар града. Објекти намењени свим житељима су грађени још пре три века: римокатоличка, српска, румунска и руска православна црква, зграда у којој је сада општинска администрација, дом војске, ватрогасни дом... И све их краси посебан градитељски стил.
Магистар архитектуре из Беле Цркве Војислав Стевановић каже да се не сматра овлашћеним за изјаву о капијама и фасадама, јер није то само мајсторски рад, већ свака капија има и своју причу о наручиоцу, творцу, цени, идеји... Има и капија које се не виде са улице, јер се налазе у дворишту, као што је капија у Дому за децу и омладину.
– Старе белоцркванске фасаде рађене су на прелазу из 19. у 20. век, и углавном носе обележја сецесије, што прати и капије, права ремек-дела која, рекли бисмо, припадају примењеној уметности. Поименце, не знају се мајстори. Готово је извесно да су их правили овдашњи или столари са стране, „по мустри”, као данас по каталогу. Такође, скромније куће по периферији имају и такве капије, без украса и резбарија, што указује на друштвени и економски статус домаћина у време градње. Ниједна капија, сама за себе, није споменик културе, а јесте као саставни део оних зграда које су под заштитом, и њих штити Завод за заштиту споменика – каже за „Политику” Жељко Комарица, из Градског музеја Беле Цркве.
Како каже наш саговорник, фасаде одржавају сами власници кућа, и у последње време све је више оних који се одлучују за модеран начин реновирања (уз примену термоизолације) и поправку фасада. Некадашњи тренд „удри глат – јефтиније је” више није у моди, као ни соцреалистички манир – облепљивање фасаде керамичким плочицама.
На питање да ли и данас постоје мајстори који би могли да понове ова права уметничка дела, наш саговорник одговара да би уз помоћ модерних машина то била „једноставна прича”.
– Питање је само ко би наручио и платио такву капију, и у какву фасаду после да је уклопи. Колико би данас коштала таква капија, не знам, али потребне су вам три понуде и јавна набавка – вели Комарица.
Инжењер Аурел Марила, искусни неимар, велики је заљубљеник у свој родни град, па осим највеће колекције разгледница, поседује и фотографије готово свих капија и фасада у овом граду, које заслужују пажњу.
– Некада је Бела Црква била и лепа и чиста. Имућни су улагали у изглед својих кућа, па су мајстори долазили и из других крајева тадашњих држава, јер их овде није било довољно. Дворишта су била пуна цвећа, па кад се лети капија отвори, пролазник не зна где ће пре да гледа: у капију, двориште или фасаду. У Белој Цркви међу старинама не постоје две исте фасаде или две исте капије. Све су оригиналне и различите, макар само по извесним додацима. Много је фасада са велелепним орнаментима, балконима... нестало због примитивизма и небриге. Металне ограде, димњаци, олуци, бунари, чесме... овековечио сам хиљадама фотографија, у чему ми је помогао Мића Поповић Флеш – каже Аурел Марила.
Наши саговорници се слажу да је изглед кућа, као својеврсних споменика културе, важан и за туризам, у чији развој се заклињу генерације белоцркванских изабраних вођа.
