недеља, 25.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:23
ИНТЕРВЈУ: Андраш Урбан, редитељ

Страх ме од осредњости која нас гуши

Када су почеле најаве да ћу радити у СНП-у Кишов „Час анатомије”, у чаршији се од стране страначких представника појавила одређена бојазан да ће можда Урбан ту направити политички памфлет
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинуторак, 28.02.2017. у 19:30
(Фото: А. Радмановић)

„Час анатомије”, ауторски пројекат Андраша Урбана, по мотивима дела Данила Киша, биће премијерно изведен сутра у 19.30 сати на сцени „Пера Добриновић” новосадског Српског народног позоришта. Дело је проистекло из велике Кишове полемике коју је водио крајем седамдесетих година прошлог века поводом своје књиге „Гробница за Бориса Давидовича”. Композитор је Ирена Поповић, сценограф Жељко Пишкорић, костимограф Марина Сремац. У глумачкој екипи су: Радоје Чупић, Југослав Крајнов, Марија Меденица, Сања Ристић Крајнов, Игор Павловић и други.

„Час анатомије” је Кишова одбрана. Шта ћете нам после „Коштане”, „Бановић Страхиње”, „Родољубаца” кроз овај свој сценски израз поручити?

„Час анатомије” значајно се разликује од поменутих наслова мојих представа, у највећој мери, у естетском смислу. Књижевну грађу у овом случају није представљала драма нити драматизација, него само полемичко дело и други одломци из Кишовог опуса: поезија и документарна грађа везана за скандал његовог оспоравања. Представа није реализована у дијалошкој конструкцији. Но, будући да је основна одредница стваралачког процеса са глумцима и са драматургом Сузаном Вуковић био однос ствараоца, уметника, интелектуалца према друштвено-политичком окружењу, представа се бави оним елементима друштва који јесу присутни и у поменутим драмама: однос према другачијима, према другима, однос према страдањима, жртвама… Национализам, идеологија, кишовско учење о здравом односу према стварању и свету....

Сцене и дијалоге за представу „Час анатомије” стварали сте кроз импровизацију са глумцима. Шта је у фокусу ваше представе, будући да сте најавили да се нећете бавити политичким памфлетом?

Оно што зовемо импровизацијом у овом случају углавном су били домаћи задаци глумцима који су те задатке припремали код куће. Тачније, на пробама су извели перформансе, акције, импровизације на задате теме које су били инспирисане Кишовим мотивима, а то се све преплитало кроз литерарну грађу коју је Сузана Вуковић припремала унапред или поводом глумачке артикулације одређеног задатка. На тај начин су и Кишови мотиви и цитати улазили у процес као својеврсни учесник. Када су почеле најаве да ћу радити у СНП-у Кишов „Час анатомије”, у чаршији се од стране страначких представника појавила одређена бојазан да ће можда Урбан ту направити политички памфлет, да ће можда доћи до тога да представа јавно прозива политичаре и сличне будалаштине. У том контексту сам изјавио да се не бавим тим сегментом. Претпостављам да је ова бојазан била мотивисана сценом „Има право” из представе „Родољупци”, коју сам режирао у Народном позоришту у Београду, где се набрајају имена председника влада и државе од 1988. године до данас. Ми углавном не водимо полемику о оним сценама које постоје у нашим представама, него трпимо етикете. Оспоравани смо због апсолутно погрешних тумaчења тих сцена јер предрасуде, идеолошки активизам ослепљује човека и чује само оно од чега страхује. То је везано и за причу о провокацији. Зашто је нешто провокативно? Јер ви не можете поднети одређену субјективну истину или видите непријатељство и опасност у рушењу ваше идеологије, и углавном тумачите по павловљевским асоцијацијама.

Свако време је добро за ново читање полемичког списа „Час анатомије” који је и основ заоставштине Данила Киша. Дело је објављено 1978. године и донело је политички тон оног времена. Политичка нота, чини се, незаобилазни је сегмент ваших представа?

Оно што у мојим представама називате политичким за мене углавном представља театролошка питања о позоришту. Ако ме питате како сам, који је мој однос према стварности, онда могу да кажем: бојажљив. Да ме је страх. Нисам уплашен, али ме је страх од свега што се дешава и свега надолазећег. И оне осредњости који нас гуши сваки дан. И у животу и у уметности. Ако морам да причам о жртвама онда мислим да су жртве жртве, без обзира на припадност, све жртве су наше жртве, па и одговорности. И нису предмет трговине. Саосећање не треба да буде мотивисано припадношћу или подобним идеологијама. Не занима ме множина, демагошко прављење заједница, ентитета, колективности, али ме занима човек. Сам човек: индивидуа, која мисли о себи у релацији с другим човеком. А лагати о свету и уметности нема смисла. Антиидеологија пре свега! У духу цитата: „... Кад буду сви роктали својим свињским срцима, последњи који ће још гледати људским очима и осећати људским срцем биће они којима не бејаше страно искуство уметности…”(Данило Киш: „Горки талог искуства”)

Позориште је поезија стварности. Провокативност коју обилато користите у свом сценском исказу је средство да се публика разбуди. Која је цена искрености на којој почива ваш редитељски искорак?

Кад погледате у којим позориштима сам радио или у којима нисам, претпостављам да имате одговор. Или погледајте однос разних нивоа власти према мојој матичној кући, или позоришту које предводим, према позоришту „Деже Костолањи” у Суботици. Понекад за етикете које добијамо плаћамо скупу цену. Није величанствено бити уметник на маргини или човек који није добродошао. А тиранија глупана боли. А самоцензура и цензура нису херојски чинови.

Рођени сте и одрасли у мирној Сенти, надомак родног места Данила Киша. Шта је то особено у том поднебљу које је расадник уметничког потенцијала?

Били смо градски клинци, урбано оријентисани, а ипак тако близу природе. Заштићени, односно одрасли смо у сигурним, безбедним условима. Сента је град поред реке Тисе. Људи из мог суседства када су имали проблем, били фрустрирани, револтирани нечим… буквално су силазили до реке као свом уточишту. Тај разговор са реком, са Тисом, био је заправо сусрет са самим собом. Нисам био оптерећен мржњом. Свет сам могао да упознам, упркос понављањима историјских чињеница из ближе прошлости нисам васпитаван да осуђујем или да мрзим. Ипак, та младост се завршава негде 1988. године и онда нам улази у живот на велика врата све оно што сада зовемо деведесетима.


Коментари5
eecac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Branko Jerinić
Kao i uvek u sličnim situacijama, vrhovni sudija je presudio. Na vreme mislim, da ne bude zabune. Dakle, veliki Kiš je i danas sveprisutan i vrlo uvažavan, dočim se o njegovim tužiteljima slabo zna( izuzetak, Miodrag Bulatović ). Baš kao što se ne zna ime sudije koji je pisca '' Dva raba'' poslao u haps. Što se osrednjosti tiče, nigde Urban nije rekao da je srpsko društvo osrednje. Mada jeste, svakako. Osrednjost i neznalaštvo su , nažalost, prevladali i guše. Guše bezočno i sa ubedjenjem. Guše znalce i vrhunce pokušavaju da svuku u svoj ambis, u svoj kal. I naravno da se iole misleći čovek mora opredeliti ako takvu pojavu secira i tumači. A ako još i trunke morala ima, nije teško pogoditi pravu stranu.
radovan jankovic
Na koju "osrednjost" je reziser mislio? Ako ga muci osrednjost slovenacke sredine, zasto predstavu nije pravio za tamosnju publiku? Ako ga muci osrednost srpske sredine, sta je do sada cekao da nam otvori oci?
Sasa Trajkovic
Velika sreca za sve ljubitelje Teatra i magije pozorisne umetnosti da imamo ovakve poklonike boginje Talije koji iz zivota crpu i snagu i inspiraciju da nam u jednom van vremenskom prostoru scene ispricaju pricu, pokrenu emocije i otrgnu nas iz letargije svakodnevnice. Teror prosecnosti u drustvu osrednjosti nas je i doveo u shizofreniju 90 ih. a Novo vreme tranzicije donelo nam je samo sund , kic... glupost i osrednjost ,Tres kulturu potrosackog drustva bez potrebe za osecanjima, istinom ili misljenjem. Reditelj mora da ima pozorisnu estetiku- viziju ali i jasni cilj, da svoju miso ili ideju artikulise a to je zanat.
Sinisa
Andrase,nemoj da skrnavis velike pisce.Video sam sta si uradio sa Kostanom.Ostavi se novih citanja.Napisi tekst,pa cini sa njim sto ti je volja
Драгана Димитријевић
Од наслова па на даље јавила се знатижеља да ли ће г-дин Урбан узети у обзир целу полемику и књигу Бора Кривокапића "Треба ли спалити Киша", као и Драгана Јеремића "Нарцис без лица". Но, не лези враже, редитељ се већ навијачки сврстао само на једну страну. Ипак, то није највећа невоља, најгоре је од свега што ће у овоме комаду преовладати оптужбе против српске културне и националне сцене јер се каже: "... представа се бави оним елементима друштва који јесу присутни и у поменутим драмама: однос према другачијима, према другима, однос према страдањима, жртвама… Национализам, идеологија, кишовско учење о здравом односу према стварању и свету...." Полемика око "Гробнице за Бориса Давидовича" није проистекла ни из чега сличног, премда су Киш и друштво, у одсуству бољих аргумената, знали да потегну и такве разлоге. Она је чисто књижевне и, у Кишовом случају, афективне природе. Наравно, позориште је уметност симулације, а књижевност је ипак нешто конзистентније. На концу, Киш у позоришту.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља