среда, 18.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:40

На Чакору не заборављају српског војника

Житељи села Велика уредиће и обележити гроб непознатог српског ратника, настрадалог приликом повлачења 1915. године
Аутор: Бранко Пејовићсреда, 01.03.2017. у 15:00
Прелазак српске војске преко Чакора (Фото:: из књиге о селу Велика)

Ужице – Запуштени гроб непознатог српског војника, палог у Великом рату на планини Чакор где му је тело тада покопано, ускоро ће бити уређен и обележен. То најављује Ужичанин Драгољуб Пауновић, родом из села Велика с Чакора, један од иницијатора низа садржаја за јачање српско-црногорских веза, па и овог подухвата.

Тај војник, казује Пауновић, подлегао је суровој зими, глади и силним напорима на превоју Чакора приликом повлачења српске војске децембра 1915. године од Пећи уз Руговску клисуру ка албанским гудурама. Главнина наше војске успела је потом да преброди албанску голготу и стигне до Крфа, али том борцу овде је ратни и животни пут завршен. Све донедавно о овоме је сведочило живо сећање једног дуговечног становника Велике.

– Деценијама је причао у нашем селу стари Милутин Бака Вуковић, који је цео 20. век поживео, да су тог несрећног српског војника његови саборци тада покопали на чакорском превоју, у близини катуна. Једва су у метрима високим снежним сметовима ту спазили кровове катунских станова. Али, средином шездесетих, кад се катун проширио, крупнија стока на испаши изровала је гроб и указале су се кости ратника. Будући да се народ села Велика дичи јунацима и српско-црногорским братством, реше жене планинке на катуну (мушкараца је ту било мање, код кућа су обављали теже послове) да гроб прекопају, кости војника пренесу недалеко одатле, сахране у дрвени сандук и боље заштите. Кад су остатке ископавали нашли су и војничку чутурицу и некакве бројеве. Ставили су по један камен са обе стране гроба, као обележје – прича Пауновић (70), кога у Ужицу зову Паун, а у завичају Дашо.

Али, временом су катуни напуштени, многи људи са ових планина сишли у градове, а тај нови гроб је у густиш зарастао. Једва да знају где је и некадашње планинке Радмила Бошковић и Радмила Кнежевић које су пре пола века у том пресељењу учествовале. Заједно с њима, у иницијативу да се поново уреди и обележи у време кад се обележава век Великог рата, укључени су Момо Пауновић из Велике, Радослав и Милован Бошковић из Београда родом Величани, као и Драгољуб Пауновић који из Ужица често долази у завичај.

– Кости војника још самују у камену високог Чакора, али ми намеравамо да гроб поново прекопамо и остатке пренесемо на погодније и приступачније место, да га на прави начин обележимо. И то на самом превоју Чакора где је и издахнуо, или на сеоском гробљу. Чим гране пролеће почињемо с тим. Хоћемо да дамо пример учвршћивања српско-црногорских веза, а трагаћемо и за идентитетом тог српског војника – најављује Пауновић, који пола века живи у Ужицу, економиста је по струци. Био је на руководећим местима у ужичком СДК и Народној банци, а сада у пензији. Увек је активан кад треба повезати црногорска брда и овај брдски део Србије, спојити Чакор и Златибор, развијати братске и духовне везе: пун аутобус Ужичана ишао је његовом заслугом на обележавање важних годишњица у селу Велика, ту је градњу две цркве помагао, намерава и да се спомен-дом српске војске на чакорском превоју направи.

А сурови Чакор, најкраћа веза Црне Горе са Метохијом и Србијом, доминира широм околином, с њега се, кажу, поглед пружа у бескрај. Село Велика је на 1.900 метара надморске висине. Поносни Величани су, писао је новинар и песник Дарко Јововић, знали да крв ратних добровољаца, којом су током балканских и Првог светског рата исписивали светле странице наше историје, тече венама њихових бројних потомака и поштовалаца. И данас, овде под облацима и код државне међе, ови људи вековне вредности још увек поштују.


Коментари9
e6a92
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Šumadinac
Trebala bi "Politika" da pošalje novinara da napravi reportažu sa Kajmakčalana i srbskih grobalja rasutih po Makedoniji. Ubila bi nas sramota, dok bi čitali reportaže.
Обрен Марковић
Предиван текст, хвала пуно на овом подсећању да стално морамо да оживљавамо вековне братске везе Срба из Србије и Срба из Црне Горе. Пуно поздрава.
robovi iluzija o brastvu
Ja sam negde čitao da su crnogorci iz zasede napadali srpske vojnike u povlačenju . Pa i danas najviše što vole crngorski mladići, je da premlate srpske turiste na primorju.Ista je to pamet. a ovaj dole dobro reče da su ruje pustile Bugare na nas.
Препоручујем 3
Перча Контраш
Прокапре 3 сата Лако је данас бити паметан, али се ипак треба питати да ли би боље било да је Краљ сачувао свој народ уместо своје краљевство? И Краљ се господине Проко повлачио са народом, мало пешице, мало на воловским колима, сачувао је колико се могло у рату са неколико царевина, победио вишеструко надмоћнијег непријатеља, вратио народ и војску у Србију. Да није тако било ти не би постојао или би слао коментаре као Ханц у Зидојче цајтунг или као Тута Бугарин.
stari doktor
У току повлачења српске војске и регрута преко врлети Црне Горе и Албаније и скоро двоипомесечног задржавања на негостољубивом тлу умрло је до укрцавања у Драчу и Валони према проценама најмање 70.000-80.000 гладних, исцрпљених, необучених и необувених војника. Помор се наставио и на Крфу и у Бизерти, на Крфу је умрло око 9-10.000 и у Бизерти до 2.000. Укупно око 10.000, све је у оквиру "око", тачан број остао је вечита тајна. Да је савезничка помоћ, пре свега у храни, била благовремено организована, број умрлих не би био већи од неколико хиљада, глад и ослабљени организам учинили су своје. Ове свете жртве за будућу слободу никада не смеју бити заборављене, умрли су верни својој заклетви да ће остати верни својој Отаџбини до краја.
Miodrag
Da nas nije Bugar, uz dozvolu brata Rusa udario s'ledja, povukli bi se glatko preko juzne Srbije do Grcke. Ali vi zaboravljate kako su nas rusi u svakom odsutnom trenutku pustali niz vodu.
Препоручујем 13
Боривоје Банковић
@ Прока: Пријатељ Проко, сами кажете да је сада лако бити паметан. Ја ћу вас питати само једно: да ли бисте ви хтели и смели да станете пред синове и унуке који оних који су крварили цео XIX век, пред јунаке из два Балканска рата, и да им саопштите да ће сада мало бити под аустријском влашћу? Ја не бих. Срби су некада били поносан народ, знате.
Препоручујем 74
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља