недеља, 26.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02
Погледи

Тамна страна Месеца

Понекад је то стварно чудно. То, што толико људи верује у нешто што је сасвим супротно од онога што им се заправо догађа
Аутор: Горан Марковићсубота, 04.03.2017. у 08:00

Писати о суштини ствари која нема везе с чињеницама исто је као да покушаваш с неким да се нађеш на тамној страни Месеца.

Харуки Мураками

Оксфордски речник је недавно за своју реч године предложио израз „пост-истина”. Тамошњи угледни филолози очигледно нису имали у виду само ту чудну, рекао бих апсурдну комбинацију две речи, већ су сматрали да овај израз има много шири друштвени и политички значај. Идеја накнадне, промењене истине не делује само занимљиво, већ на неки начин и узнемирујуће.

Али, пре него што се вратимо овом чудном појму, поменуо бих један други, који у себи такође садржи одредницу пост. Реч је о појави такозваног постдрамског позоришта, која у последњих десетак година привлачи пажњу театарске публике и критике. Не бих трошио ваше време на претерано детаљну анализу, рећи ћу нешто што је поједностављена дефиниција овог модерног тренда (уз све бојазни да ће ме због упрошћавања театролози критиковати). То је позориште без унапред одређеног (написаног) текста. Разним уметничким поступцима долази се до крајњег резултата, позоришне представе, али оно што у класичном смислу сматрамо драмом, ту не постоји. Ово помињем зато што изгледа да, као што у постдрамском позоришту нема драме (бар не оне на коју смо навикли), тако у постистинском погледу на ствари нема истине (бар не оне на коју смо навикли).

Сада ћу се опет мало удаљити да бих поменуо један други, одавно познати израз – дистопија. У два­де­сетом ­ве­ку појављују се нове врсте утопија, такозване негативне утопије, односно дистопије. Најпознатији аутори дистопија су писци Замјатин, Хаксли и Орвел. У својим делима, они на песимистички начин осликавају будућност човечанства, пишући како је све контролисано, забрањено и манипулисано. У таквим, будућим друштвима владају загађење, сиромаштво, политичка репресија и ­тоталита­ризам (да ли вас ово подсећа на нешто?). Најпознатији приказ дистопијског друштва је Орвелов роман „1984”.

Експлоатација дистопије затим се проширила на филм. Овог пута у виду забаве, често оне сасвим јефтине, па разни модели негативних утопија постају садржаји многих филмова. Аутори тих дистопијских дела поигравају се фрустрацијама гледалишта и на магичан начин иживљавају његове страхове, очај и безнађе. Кад уживате у „Побеснелом Максу” ви у ствари урањате у сопствени мрачни свет, филм почиње да се дотиче ваших болних тачака, отвара ваше потиснуте ужасе и ви их, за тих два сата, приписујући све то измишљеним јунацима у непостојећем свету, некако иживљавате, макар привидно их се ослобађате. Рекао бих, што је стварност суровија и мрачнија, негативна утопија је све лековитија.

Вратимо се на почетак. За разлику од уметности, која подразумева измишљени свет, ми у Србији живимо у правој, стварној дистопији. У ситуацији у којој се тренутно налазимо, појам пост-истине подразумева напуштање очигледних чињеница и њихово кривотворење, од прекрајања историје, што се дешава сваког дана, до извртања онога што видимо голим оком. Лаж је постала легитимна, било да је реч о квази-науци или жутој штампи. Вести се, с једне стране, цензуришу, а с друге измишљају. Стварност се улепшава и то све иде до границе доброг укуса, који подразумева да су грађани идиоти и да је у циљу њиховог залуђивања дозвољено све. Сурова стварност потпуно је избачена из употребе а власт нас, лажући, убеђује да живимо јако добро. И да ће бити још боље. Треба само мало да сачекамо.

Понекад је то стварно чудно. То, што толико људи верује у нешто што је сасвим супротно од онога што им се заправо догађа. Што прихватају живот који нема везе са чињеницама и сматрају да је оно што им се нуди – а то је гола лаж – истина. У ствари, верују у пост-истину. За разлику од „1984”, у којој Орвел предвиђа једну строго уређену тоталитарну машинерију, сличну оној коју је визуализовао Фриц Ланг у „Метрополису”, овдашње околности више подсећају на „Животињску фарму”. И то не у симболичној форми, већ буквално. Као да смо сви сатерани у тор у којем дивља борба за опстанак представља једино правило понашања, а људскост и емпатија више не постоје. А тај тор налази се на тамној страни месеца.

*Редитељ


Коментари24
fa52e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Posmatrac
Gorane, odlican clanak ! Ostap Bender se najbolje snalazi na tamnoj strani meseca
Mladen
Vidim, vlast te laže, Markoviću, a tvoju su bili sveci i govorili ti golu istinu. Moglo bi ovo da ti prodje da mi nismo živeli i preživeli ovo lopovsko vreme od 2000-te do danas, i vidimo razliku. Mogao si, onako usput, da se osvrneš na Savamalu i po stoti put "zaboraviš" da se radilo o rušenju ilegalnih objekata u Hercegovačkoj. Ne bi te ništa koštalo.
Jelena Vidic
Tacno je sve sto je napisao! Ja sam jedva prezivela sa dvoje dece od 90.-2000. kada smo unisteni zbog ratova,sankcija i hiperinflacije a 2000. smo poceli da se vracamo u zivot. Sto se Savamale tice,iako su bili lokali nelegalni, a nisu svi, zasto policija nije izasla i razjasnila situaciju, nego je po nalogu vlasti igrala igrice,sto rece cuveni Ljuba Milanovic!
Препоручујем 9
Vladan Jovanović
Мало-мало, па редитељ Марковић - гле чуда - у својим колумнама помиње некакву ревизију историје! Очигледно је да тиме алудира на нова, дезидеологизована, тумачења о дешавањима у Југославији и Србији током Другог светског рата. Приказивање поменутих дешавања без гледања на њих коришћењем идеолошких (титоистичких) наочара није ревизија историје, већ одузимање монопола некадашњим прокомунистичким историчарима и њиховим следбеницима на интерпретацију догађаја из прошлости. Зачуђујуће је да врстан интелектуалац, какав је несумњиво Горан Марковић, то не разуме. Пре ће бити да он то не жели да прихвати из неких само њему познатих разлога. На тај начин, пишући против дистопије, Марковић остаје заробљеник једне од најрепресивијих утопија у историји.
Stevo
Gorane, imate pravo kad realni zivot poredite sa nerealnom slikom tog istog zivota. Ali, taj realni zivot se i prikazuje nerealno jer distopija nije odavno poznati izraz, i sto " utopija" nema negativni ili pozitivni predznak. Kako izgleda pozitivna utopija? Vas tekst takodje klacka izmedju realnog teksta i laznog realnog teksta, jer se vi obracate odredejenim delovima drustva, a samo drustvo ostaje gotovo netaknuto.
balzak
i pored toga sto je autor zapadnjak uvidecemo da svi putevi vode u rim. pocetak je na kraju i obratno. isto to mogu da izlozim navodeci par pisaca iz afrike, pa kine i rusije. umetnik je samo zapitan dok radi svoj posao, a kad prestane pocinje okrutnost i strah od samog sebe. puna je srbija ovakvih ringispil intelektualaca. da on vise rezira , da ja vise radim i djavo bi manje kopkao...
Milisav
Autor,intelektualac koji zna o cemu pise!
Препоручујем 13

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља