петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:29
ИНТЕРВЈУ: Петар Пеца Поповић, рок критичар, лауреат награде „Тања Петровић”

Најгоре је када останете без сна

Само ме је једна ствар у животу бринула – да се не обрукам. Стално сам мислио да ништа не могу да урадим сам па сам увек налазио боље од себе
Аутор: субота, 04.03.2017. у 18:04
(Фото Анђелко Васиљевић)

Петар Пеца Поповић не престаје да сања. И када оствари један, већ увелико хрли у нови.

Након награде „Тања Петровић” која му је у душу унела нешто стида јер, каже, није радио у животу да би нешто добио, већ само не би ли отплатио одушевљење када је први пут чуо „Битлсе”, наш познати рок критичар креће у остварење новог сна.

– Најгоре је када останете без сна! А ја сам своје снове дошао да одсањам управо у овој згради, у „Политици”. Три пута сам долазио. И одлазио...

Први пут 1971. године на позив једног визионара, Жике Стојановића који је ме је позвао да радим у „Политикином забавнику”, у којем су сви новинари и сви уредници били живе енциклопедије. Па сам се потом запослио у часопису „Здраво”. Онда ме пут одвео у „Интервју”. Дошао тамо Пера Златар, мој велики узор, човек који је направио интервју са Робертом Редфордом, и довео и мене. И покренуо 1981. године фељтон о краљу Петру Првом Карађорђевићу, а мени запало да осмислим рекламу. И ја осмислио. „Последњи дани последњег нашег краља!”– гласила је реклама због које је страдао – Пера. Какав наш краљ?!

Осмишљавали сте и неке рекламе које су биле нешто сасвим ново за тадашњи Београд и Југославију...

 Раде Шошкић ми је поверио да радим „Рок 83” из којег је касније испала та бројка. Први број смо штампали у 80.000 примерака и продали већ прво јутро! Шта се десило? Ухватио сам Зорана Модлија и одвео га у Лисичји јарак. Авионом смо надлетали Београд са банером на којем је писало „Рок 83”. Касније смо уз један број тог месечника издали и албум „За милион година” и од зарађених пара уплатили 264.000 Уницефу.

Какао сте у оно време долазили на такве маркетиншке идеје?

 Одрастао сам у свету. Није постојала рупа у Европи у којој нисам био. И бос сам ушетао у Париз, и спавао на Пикадилију.... И није ме било срамота. Али, тада сам научио да је живот давање и враћање. И када сам у Хајд парку видео и чуо „Стонсе” знао сам да је и нама суђен бесплатан концерт. Да ћу то и овде код нас применити кад-тад. Десило се то код Хајдучке чесме с „Бијелим дугметом”. Веровао сам, и тада и сада, да новине морају да буду активан учесник догађаја, а не само медиј који нешто преноси.

Својевремено сте испричали како сте имали срећу да умрете у Ургентном центру, како имате осам бајпасова, седам стентова...

 Да, заиста сам имао срећу што ми се „смрт десила” у Ургентном и што су ту могли брзо да ме спасу. У мојој фамилији ја сам најстарији Поповић. Мој отац је умро у 56. години од првог инфаркта, а ја сам преживео шест. И две клиничке смрти. И, заиста, живим живот на продужетке. Човек може да има породицу, пријатеље, колеге... Али његово највећи пријатељ јесте његова болест. Ја моју болест прихватам, живим с њом и поштујем је. Сви моји су млади отишли. Однело их срце. Ја сам једини надживео. И желео бих да дочекам унуче. То у мојој породици нико није доживео.

У тој вашој непрестаној борби за остварење снова у великој мери је заслужна и породица која вас је подржавала...

 Нисам био праведан према својој деци. Моја жена их је одгајала, иако је и она имала пуно професионалних обавеза. Постала је најмлађи судија са 28 година. И увек била уз мене. Десило се тако, једне снежне ноћи, да сам „заглавио” у Крњачи на штампању новина и у три сата после поноћи позвао жену да ме превезе до куће. Она увије децу у ћебад, седне у кола па пут Крњаче... Они су жртве мог сна! Али, ако вас неко не разуме у вашем науму, за кога онда радите?! Мени је отац рекао: „Ми се женимо само једном. Ако си погрешио, има да испашташ!” И ја сам то исто рекао својој деци.

Када сте трећи пут дошли у „Политику”?

 Вратили су ме 1988. или 1989. Милан Влајчић и Радован Поповић. У Културни додатак. То је било Министарство образовања и културе у мом одрастању. То је било нешто што је било критеријум свега вредносног. Ето, примера ради, из тог Културног додатка изашла је идеја Милутина Чолића да се оснује Фест. Било је у та времена људи који су били истински градитељи. Било је људи који су у невреме имали слуха да мени и другима укажу шансу. У „Политици” су излазили и неки антитекстови, текстови против те рок музике. Али, величина се огледа управо у томе да се признају грешке. Ми смо одрастали у култури у којој су написане неке од најлепших песама и у којој су стварали аутори од Арсена Дедића до Милана Младеновића. Стваране су песме којима нисмо рушили свет, већ поручивали да треба бити бољи. Они су били градитељи једне нове осећајности и ја се пред тим клањам.

Шта радите када се сан оствари?

 Идете у нове снове. Зато сам ја хрлио из једног у други пројекат. Цео живот сам радио оно што волим. А то што волим, радио бих џабе. И само ме је једна ствар у животу бринула – да се не обрукам. Стално сам мислио да ништа не могу да урадим сам па сам увек налазио боље од себе.

Да нисте мало прескромни?

 Не! Дао сам више главних уредника него Факултет политичких наука. Из свих тих новина које сам радио, телевизијских емисија... изашли су најбољи људи. Бог ме је ускратио за штошта, али ми је дао дар да проценим друге. Дао ми је очи да видим.

Сањате нови сан?

Желим да обележим места која су важна за Београд. Хоћу Николи Караклајићу да направим плаву таблу да остане траг. Да остане нешто иза Зорана Мишчевића, Душана Прелевића. Да се у Новом Саду обележи простор Мике Антића. Дугујемо себи да покажемо како историја не почиње од нас, већ да смо ми последица нечега.

 

Мирис тамјана

Сећам се дана када је умро Тито. У то време, ја главни уредник листа „Здраво”. Враћам се са Дрине и кажем жени да ме вози у „Политику”. Сви већ стигли, сви добили задатке, ја не. Кажу ми: „Сви ће писати, осим тебе. Миришеш на тамјан.” Ја у чуду. Сетим се да сам дан раније, у селу Дрињача, срео Горана Бреговића и он ми дао неки мирис. „Мацо, ово је за тебе”, рече он и даде ми „азаро”. И ја се напрскао. Помислим да парфем вуче на тамјан, питам жену, а она се слатко насмеја.


Коментари0
82971
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља