субота, 22.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:42

Однос сведока и писца историје

Књигу др Душана Т. Батаковића „Дешифровање прошлости” (Сведоци, писци, појаве), објавила „Чигоја штампа” из Београда
Аутор: З. Радисављевићнедеља, 05.03.2017. у 19:00
Душан Т. Батаковић (Из личне архиве)

„Чигоја штампа” из Београда објавила је књигу нашег угледног историчара др Душана Т. Батаковића, директора Балканолошког института САНУ, под необичним насловом: „Дешифровање прошлости” (Сведоци, писци, појаве). У књизи су историографски огледи о нашим и страним, великим и малим историчарима који су се, на разне начине, бавили балканским простором. За Батаковића, на трагу истраживања Радована Самарџића, посебно је било занимљиво да се испита однос сведока и писца историје, где се најчешће преплићу и допуњавају лична сазнања и историографски метод у настојању да се подробније и прецизније реконструишу и протумаче крупни, често прекретни историјски догађаји. 

У уводном, програмском тексту о балканском имагинаријуму испитује се утицај појединих историјских школа из Европе на балканске писце историје, школа и праваца који су из историцизма црпли легитимизам, из барокног словинства, уз мање ослонце на просвећеност, водиле ка романтичном покрету где је геније нације био у средишту састављања националних историја. У методолошком смислу, Батаковић је јасно дешифровао растуће злоупотребе: како су једнострано, селективно читање, тенденциозна тумачења и идеолошке условљености, створиле нови тип искривљене историјске свести којим су се у ХХ веку мање или више успешно легитимисале нове нације, одбацујући, као змијску кошуљицу, властиту историјску традицију и стварајући трагичне поделе унутар једног етничког корпуса. Прекрајање историје зарад уподобљавања прошлости са савременим реалностима, један је од заједничких феномена на Балкану, а оспоравања се из модерне историје враћају у дубине ранога средњег века, негде чак све до неолита.

Добру илустрацију овог забрињавајућег тренда Батаковић је разложио критичким приказима појединих утицајних књига које су, садржајно, често на ивици параисторије попут „Националног питања у Југославији”, хрватског повјесничара Иве Банца, „Историје Србије” берлинског професора Холма Зундхаусена или „Месечара” кембриџког професора суперстара Кристофера Кларка. Ове књиге озбиљно су довеле у питање сва досадашња тумачења историје Србије и српског народа, приписујући скоро сваком локалном феномену, националној тежњи или културним пројектима, обавезно негативна својства и једну поједностављену, нимало научну, дијаболичку црно-белу слику наше скорије прошлости.

Батаковић је, разумљиво, указао и на позитивне примере из страних историографија где се историја наших простора сагледава без предрасуда и стереотипа, понекад са благом наклоношћу (Роберт Лафан, Жан-Кристоф Буисон), или хладном критичком дистанцом (Петер Бартл), али није пропустио да обради и неке од заборављених великана српске историографије (Јован Хаџи Васиљевић), или неке од вредних мемоариста, драгоцених сведока на истакнутим положајима у српском друштву (Бартоломео Куниберт, Димитрије Поповић, Панта Драшкић).

У низу свеобухватних портрета наших великана, од Јована Цвијића, Владимира Ћоровића и Слободана Јовановића (којем су посвећена три посебна, заиста надахнута огледа), па све до Димитрија Ђорђевића са Универзитета Санта Барбара у Калифорнији и Радована Самарџића, професора и академика, Батаковић прати континуитет у прибирању поузданих знања која су се временом гранала у рукавце друштвене и историје менталитета, сасвим у току са преовлађујућим светским трендовима.

Издвајајући громадне научне појаве Батаковић их сврстава у сам врх европске науке: Цвијића (антропогеографа светског значаја, кога данас многи овдашњи „експерти” сасвим неоправдано означавају као наводног „расисту”), Ћоровића (последњег великог полихистора чији је историјски замах обухватио читаву прошлост нашег народа), до недостижног Слободана Јовановића који је упоредним тананим анализама, уз познавање нарави свога доба, а с много успелих књижевних слика и портрета, бриљантно реконструисао и суверено растумачио све важне појаве у Србији ХIХ века.

Писана однегованим стилом београдске школе, ова књига провешће заинтересоване читаоце кроз разне епохе наше модерне историје, не остављајући скоро ниједно од крупних националних, идеолошких и политичких питања недореченим.


Коментари8
95477
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar V. Terzic
Akteri istorijskih dogadjaja i njihove ideoloske apologete cesto ih jednostrano-totalitaristicki shvataju i tumace , pa "pobednik pise istoriju" koja ne reflektuje objektivnu istorijsku realnost. Otuda poplava memoara tih ucesnika koji svojom subjektivnoscu i hiperbolisanjem vise zamagljuju nego sto rasvetljavaju te istorijske dogadjaje. Uloga istoricari je da se kriticki osvrce na take jednostrane pristupe i da analizira reziltate istrazivanja i zakljucke neutralnih svedoka tih istorijskih dogadjaja.U tako sirem kontekstu sagledani istorijski dogadjaji istrazivaca dovode do objektivne istorijske realnosti.I takva istorijska istina ima relativno znacenje, jer svaka apsolutizacija i monopol nad istinom uskracuje pravo istoricaru da koristi nove istorijske cinjenice i saznanja,koja poticu iz sireg konteksta,u kojem se u kontinuitetu suocavaju proslost i sadasnjost.Neki istoricari ne postuju "istorijsku distancu" pa u svrhu dnevnopolitickih potreba vrse "ambicijozno" prekrajanje istorije.
Stari Znanac
... I pored toga, Batakovic je verovatno jedan od nasih najvecih istoricara.
Stari Znanac
@Deda Djole, dr Batakovic, kad je objasnjavao raspad Jugoslavije, onda kad se izjasnjavao, svrstao se sa zapadnim istoricarima koje sada kritikuje i nikad nije dao neposredno objasnjenje tog raspada, stalno krijuci se iza "istorijske distance". Ovo njegoivo moralisanje je zato nekonsekventno.
Deda Djole
Pozdrav autoru clanka koji je izuzetno lepo predstavio naseg vrsnog istoricara i priblizio nam njegovu knjigu.
Ilic Momcilo
Moja neuka malenkost se uvek pitala o odnosu "...svedoka i pisca istorije...",ma da sam ja to drugacije nazivao,ali to je nebitno. Ono sto sam uocio je, slicnost sa pravosudnim procesima,gde imate zaklete svedoke koji svedoce,neki lazno,neki istinito,zatim sudije, tuzioce,branioce,koji su se obavezali ispravnom obavljanju svog posla, ali se deo njh ne drzi obaveze,ili zbog "nagrade" ili iz karijernih razloga i isti ti sluzbeni organi ne mogu sluzbeno ucestvovati u postupcima ljudima sa kojima su blisko vezani. I tako dalje. Sve to se moze povremeno uociti i kod svedoka i pisaca istorije,tako da u konacnu sudsku odluku i napisanu istorijsku rec,cesto ne mozete sa dovoljnom sigurnoscu verovati. Jedina razlika izmedju pravosudja i pisaca istorije je u tome, sto pisci u svedocenju ucesnika u dogadjajima i nihovim prezivelim rodjacima ili potomcima koji nemaju ucesca u tim dogadjajima,pridaju vaznost prebliske istine.Svedok sam,kao i vecina ljudi dogadjajima,koje neki pisci"lazno" tumace.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља