понедељак, 01.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 05.03.2017. у 19:25 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Недостигнуте вредности драме

Из представе „Детроит” (Фото: Атеље 212)

За савремени драмски текст „Детроит” Лисе Д`Амур (2012) може се рећи да је близак традицији америчке драме која се коренито разрачунава са илузијама о америчком сну, делима Мемета, Шепарда, Кушнера. Радња „Детроита” дешава се у предграђу неког америчког града средње величине, између два пара ликова тридесетогодишњака, различитих друштвених положаја. Бен који је недавно остао без посла и Мери, службеница у адвокатској канцеларији, представници су средње класе, типични зупчаници капиталистичке машинерије.

Њихови нови суседи су друштвени отпадници Кени и Шерон, обоје скоро отпуштени из центра за одвикавање од зависности – они су наличје те друштвене машинерије, његов очекивани баласт, колатерална штета. Ова драма са зачинима сатирично обојене комедије је метафорички инспиративан одраз крхотина западног света, рефлексија отуђених живота, људи самлевених у врлом новом свету хипертехнолошког капитализма који производи све веће хорде сиромашних, друштвено саплетених, изгнаних.

Текст је највреднији елеменат представе редитеља Олега Новковића. Представа није остварила његове веће могућности зато што је сценски рукопис неизбрушен, превише је очигледан, па извођењу недостају упечатљивије атмосфере и уверљивости ликова. Дејан Дедић игра Кени као удаљеног џејмсдиновског типа бунтовника, а Јована Стојиљковић је његова блиско дисфункционална Шерон. Иако знатно углађенијег имиџа, често прекомерно театрализована Мери (Ивана Вуковић) и упадљиво наивни Бен (Урош Јаковљевић), суштински нису нимало сређенији од првог пара, обоје су такође несрећни, изгубљени у савременом свету урушених вредности, угушених слобода. Ови ликови на сцени нису аутентичнији зато што глумци наступају махом пластично, на пољу карикатуре која није доведена до краја, није делотворна, па нас животи тих људи слабо дотичу.

Сценска решења су најчешће лења, немаштовита, почевши од избора костима два пара, превише очигледних у показивању контраста између њих. Једни су упадљиво дотерани, док су други одрпанци панкерског имиџа (костимографкиња Драгица Лаушевић, сценографкиња Марија Јевтић). Крај такође „боде очи” својом симболиком, када се ликови након пометње изазване чеховљевски метафоричним пожаром тријумфално појављују са пушкама и америчком заставом. Но, има у представи и функционалнијих решења, на пример призор журке у претпоследњој сцени који је донео живљу атмосферу, у комбинацији хипнотичке музике, гласних бубњева исплетених са гитарским тоновима и ритуалним плесом актера (композитор Војислав Аралица).

У представу су уведени сонгови који не постоје у тексту драме. Сваки лик соло пева по једну традиционалну песму на енглеском језику, изражавајући у томе потребу за штитом од свакодневице. Идеја укључивања песама као сублимиране осећајности врло је похвална, али би било смисленије и делотворније да се оне изводе на српском језику, публика би се с њима тада боље повезала. На пример, у првом случају, када Бен пева дечју песмицу „If You Are Happy”, знатно би било ефектније да је изводи у нашој верзији, „Кад си срећан”.

Пети лик у представи је Френк (Ерол Кадић), Кенијев ујак, две генерације старији, представник прошлих, стабилнијих времена. Кроз такође грубо јасан контраст, визуру другог доба, Френков поглед истиче апокалиптичне особености друштва после 11. септембра. То значи свеприсутно отуђење, одсуство међуљудске комуникације због сталних претњи безбедности, наглашеност страхова од банкротства, те навученост на дроге или алкохол као вид покушаја стањивања стресова дубински утиснутих у „прозак нацију”.

Коментари1
24ae6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirko Joksimovic
Procitao sam kritiku danas u novinama, autorka je tacno registrovala probleme predstave, tekst Detroit nisam citao, ali sam sve vreme predstave mislio da bi bilo bolje da citam tekst, nego sto gledam predstavu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља