среда, 19.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:17

Драгачевске приче о првој љубави

Како изгледа незаборавна ноћ, кад млада српска сељанка ступа на стазу којом се постаје верна љуба и мати некоме?
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 05.03.2017. у 17:20
Прело у Губеревцима (Фото: Г. Оташевић)

Губеревци у Драгачеву – У качари Драгана Вујичића, на прелу ономад, у неко доба ноћи, између арија и питалица, заподела се и прича о првој љубави, давној. Како је изгледала незаборавна ноћ, кад млада српска сељанка ступа на стазу којом се постаје верна љуба и мати некоме?

Ево шта прошле суботе на прелу приповедаше Ракила Стојковић из Виче, коловођа драгачевских посела у 21. веку, која од заборава бране најлепше часе данас, многима, далеке младости.

– Причала ми, у оно доба, другарица каква јој беше прва брачна ноћ. Пошла је, вели за сиромашка и он те звездане вечери легне први, а она се спусти поред њега и тад се кревет проломи. Скочи, мученица, и почне да дозива свекра: „Бабо, дај ’вамо кесер, пропо нам кревет”. А домаћин из друге одаје, одвојене само брвнима, вели: „Ако, снајо, ако, ваља се”. А није знао невољник, или није чуо, или се правио невешт, да се међу младенцима ништа није збило од главнице, него је кревет труо.

У ћошку качаре Драгана Вујичића поређаше се другарице старе, по називу и по рођењу, на ватру су окачене три кокошке, у другом крају Ратомир Ђурковић из Милатовића развлачи трофејну „далапу”. Њему године могу да се помену – 71. Памти ли он како се оженио?

– Ја сам моју одвео са неке музике, познавали смо се само три сата, и ништа нам у животу није фалило. Ови сад забављају се по седам година па се изгустирају.

Предузимљиви крчмар Перица Мијатовић, из Виче, саставио је благородно друштво у брвнари тесаној још претпрошлог столећа: разговорљиве Драгачевке и њихове снаје, неколико гостију из Чачка, реченог хармоникаша, брдак с љутом, и ражањ с три кокошке на огњишту. Домаћице овако појаху, из бијелих грла:

„Ти су дани постали још дражи, куд да идем и где да те тражим?” Па, иде одговор просцу из Ивањице, опеван:

„Нит ћу поћи, нити ћу ти доћи, најлепши су драгачевски момци”.

За њим, романса о омиљеном, неодољивом српском љубавнику:

„Иде Миле, низ ливаду пева, мене мајка са прозора тера, да не чујем како Миле пева. Певај, Миле, марамицом мани, да ја видим на којој си страни”.

Ред песме, ред гужваре (гибаницом можеш, како ваља, почастити краљицу и краља, а да ти се образ не укаља, беседиле су снајке), па низ прича, као на прелу. Опет Ракила:

– Мајка ме учила да месим и радим у руке, како да се спремим, а спавала сам до кад сам хтела. Имала сам неког Милојка у комшилуку с којим сам се пазила ко девојчица, и он је мене. На раду смо били једно до другога, ако седнемо да ручамо ми заједно, ако играмо у колу он ми стегне руку мало, мени срце д’ искочи. Ал дођоше просци, неки други, ко да мене пита неко да л’ ја кога волим. Испросили ме, и ја се удала.

Како даље живот тече:

– Пуна кућа народа, чистим обућу и трљам опанке, идем све сагнута. Свекра зовем „тале”, принесем му опанке кад се пробуди, па чекам напољу да га полијем да се умије, и увек љубим руку, све укућане презименом зовем. Каже мене другарица: „Немој тамо ништа да кудиш иако њега не волиш, све његове фали, и ти ћеш добро проћи. „Ја, тако, ето, и остадох.

И Ракилу су, оних јесени, повели на прело као нову невесту:

– Кад тамо, држимо преслице а дирају ме жене. Веле: „Где двоје дише, треће се пише”. Ја побегнем с прела. Човек ме пита што си се вратила тако рано, ја кажем дирале ме жене, кажу где двоје дише, треће се пише. Он пита: „Па шта то значи?” Ја кажем: „То значи да је неко трудан од нас”. Он вели: „Ја нисам”. Ја нисам знала како да му друкчије кажем да сам носећа. А он вели: „Ако, ако, нек се пише треће”.

Слово по слово, дођоше другарице и до њене прве брачне ноћи:

– То сам заборавила, јер нисам ни имала прву брачну ноћ, ни прву ни другу, било је неко несналажење. Тек треће вечери се нешто догодило.

И лепо се сећа девојачких дана:

– Мало смо се, мало, држали за руке у колу, али ништа више од тога. Кад су стигли техника и интернет, нестало је љубави. Ови данас само трљају по телефону тамо-овамо, уместо да трљају по длану.

Нова арија из срца Драгачевки ступала је овако: „Дођи Миле до зеленог рода, ако ниси велика господа. Сазуј чизме и обуј опанке, па заиграј до лепе сељанке. И обуци шајкано одело, да заједно прођемо кроз село”.

Само у Драгачеву, беседи Ракила, догађа се да на оваква прела бане по 50 жена, и само овде долазе свекрве и снаје заједно, због чега ми је срце пуно. Пева и хармоникаш из суседних Милатовића, али се мало-мало докачи политике, шта би била Србија да није те наше лоше навике?

– Нама није ваљао нико, ни Тито, ни Слобо, ни Коштуница. Мени су ваљали сви, ваља ми и овај сад. А никад нисмо живели боље, нико данас не иде пешке и нико није гладан. Ово су нервозна времена, не могу да их разумем: ако певам кажу овај је луд, ако звиждим веле нешто није у реду са њим. Ја и певам и звиждим, и опет ћу. Ако човек има одмах веле да је укро, ако нема рекоше: нека га, нек цркне. Завршио сам само осам разреда, а кад видим на телевизији људе са факултетом мени се чини да им нешто прескаче.

Шта хармоникаша весели: – Кад видим човека и жену да лепо играју шумадијско коло. А кад посматрам омладину данас како игра, ноге хоће да поломе, дође ми да скинем хармонику и кажем: „Људи, џаба ви све, само останите живи ноћас”.

Кроз позну зимску помрчину, низ драгачевске стране, за нама су из качаре путовале арије:

„Овим путем више проћи нећу, та ми стаза не доноси срећу. Драга са мном више није хтела, та је стаза од мене одвела. Време лети а мени све теже, за ту стазу сећање ме веже. Оде драга, оде моја срећа, свака стопа на њу ме подсећа”.

Снајке су, малочас, читале загонетке за све у качари, па најтежа иде овако: „Један свуче, а други навуче”. Било је неуких мушкараца који су сматрали да је реч о делу интимног веша, али тачан одговор гласи: плетеће игле.


Коментари2
28615
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ALEKSANDAR
UVAZENI NOVINAR GVOZDEN OTASEVIC JE POSTAO ODAVNO LEGENDA NOVINARSTVA OVIH DRAGACEVSKIH KRAJEVA I KAKO SAM KAZE GLAS ZAPADNE SRBIJE.PREDIVNA PRICA O OBICAJU SRPSKOG NARODA O SELIMA I PRELIMA OPISANA BOZANSTVNIM JEZIKOM VRHUNSKOG NOVINARA.POLITIKO PONOSI SE SA SVOJIM KADROVIMA IMAS IH PUNO NEBIH DA IH RAZDVAJAM,ZBOG NJIH MI JE POLITIKA NAJDRAZI LIST.
Djuro
Pedivna slika! Održavajte vaše običaje!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља