среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Да ли је популизам оклеветан

Израз се данас користи као погрда, најчешће за десничаре, иако је првобитно означавао левицу која се бори за обичног човека
Аутор: Љиљана Вујићпонедељак, 06.03.2017. у 18:00
Марин ле Пен је демократа, есктремна десничарка и популиста (Ројтерс / Роберт Прата)

Национални фронт, УКИП, Лига севера, Сириза, Подемос. Шта је заједничко овим партијама или, рецимо, Џеремију Корбину и Марин ле Пен, Доналду Трампу и Бернију Сандерсу, брегзитовцима и Реџепу Тајипу Ердогану? 

Сви они називани су популистима. Ова реч чини да Трамп, брегзит и Сандерс делују као једна те иста политичка појава. Популистом се етикетира готово свако ко се противи владајућим структурама али и онај ко влада, па су се у истом кошу нашли левица и десница, власт и опозиција.

Док елита овим термином покушава угушити критике владајуће неолибералне догме, с друге стране исто раде они који, рецимо, Европској унији каче популистичку етикету настојећи да јој тако одузму кредибилитет. Рецимо, Марин ле Пен која себе сматра највећим француским демократом, јер каже да жели власт вратити од Брисела народу, за јавност је популиста, а оно што је сигурно је да је десница. Стиче се, дакле, утисак да су данас готово сви помало популисти, а питање је да ли заправо овај феномен указује на недостатак политичког расуђивања? 

Да ли је онај ко је по једнима демократа, по другима популиста? И да ли је оптужба да је неко популиста и сама популистичка?

Популизам, према политиколошким теоријама, позива обичне људе да збаце неправедну управљачку класу. Ипак, да би неко био популиста није довољно да осећа само овај порив који постоји и у другим идеолошким облицима. У супротном би се могло рећи да је популиста свако ко критикује попут, рецимо, британског лабуристичког лидера Џеремија Корбина.

Не може се рећи да Корбин и нови амерички председник деле исте политичке вредности. Корбин најгласније осуђује Трампово просто решење сложених проблема подизањем зидова Мексиканцима и спуштањем рампе пред муслиманима.

Дакле, савременим популистима је својствено да нуде једноставна решења за сложене проблеме.

Ко је данас популиста и како се десило да овај вид политичке мобилизације добије толико негативну конотацију?

Популизам се у Европи претежно повезује с јачањем десних и радикално десних покрета иако је у савремену политику ушао означавајући левицу. Израз се изворно односи на владавину у интересу народа насупрот облицима који су примарно водили рачуна о жељама малих група, попут аристократије и плутократије. Истински популисти били су Народна странка која се у 19. веку заузимала за већа права радника и сељака и критиковала политички амбијент који погодује интересима повезаних и корумпираних политичких и пословних елита из Вашингтона и Њујорка. Употреба термина се до данас излизала толико да је остала само такозвана реакционарна струја који окупља народ махом на темељу одбојности према одређеним мањинским скупинама.

Бавећи се пежоративним значењем које данас има, америчка новинарка и књижевница Лајонел Шрајвер за Би-Би-Си примећује да је термин постао „нечастан и да описује неуке људе, готово руљу и варваре” који ашовима и грабуљама хрле на власт. Она каже да је уобичајено да се у јавности демократијом сматра победа левице која, када изгуби, говори да су им „варвари отели престо”. Тако је, дакле, популизам постао крилатица за непослушне бираче. Рецимо, они који су желели да Острво остане у ЕУ траже понављање референдума како би брегзитовци могли исправно да поступе. Испада, закључује Шрајверова, да популизам значи „дати важну одлуку гомили идиота”. Коментатори га, пропуштајући нијансе, користе да лењо стрпају у исти кош различите покрете у Италији, Америци, Немачкој, Аустрији, Шведској, Француској. Шрајверова, стога, примећује да амерички новинари не праве разлику између британског УКИП-а и француског Националног фронта.  

„Од када је популиста свако ко доводи у питање актуелна дешавања, испада да је популиста свако ко је нетолерантан, расиста, против миграната или муслимана”, каже новинарка. 

Наиме, неки гласачи и политичари јесу популисти у овом, пежоративном значењу. Инаугурациони Трампов говор звучао је као да су се САД тада ослободиле стране окупације. Нови председник је обзнанио да земљом опет влада народ, наравно, посредством њега, милијардера, као њиховог јединог правог представника. Данашњи популиста се, дакле, од других критичара елите разликује по томе што тврди да он и само он представља народ по дубоко ауторитарном образцу оличеном у лидерима попут турског председника Реџепа Тајипа Ердогана или Уга Чавеза који је волео паролу „С Чавезом народ влада”.

У књизи „Шта је популизам”, Жан Вернер Милер, професор с америчког Принстона, каже да сваки популиста покушава да уједини свој, једини аутентични народ, због чега ће наставити да се сукобљава с онима који по његовом мишљењу нису део „праве Америке” или „праве Турске”. Милер цени да за популисте поларизација није проблем већ средство обезбеђивања опстанка на власти јер у конфликтима виде позитивну ситуацију која им омогућава да изнова показују ко је „прави народ”. Стога је било наивно очекивати да Трамп на власти неће бити што и у кампањи.

Стиче се утисак и да популизам осваја планету конкуришући чак глобалној привлачности либералне демократије, за шта су заслужне лично његове присташе које говоре о буђењу англосаксонског света. Али не само они. Бивши лидер УКИП-а, Најџел Фараж, не би издејствовао брегзит без торијеваца, Бориса Џонсона и Мајкла Гоува. Брегзит није био резултат спонтаног отпора угњетених према естаблишменту. Евроскептицизам су ондашњи таблоиди и политичари потхрањивали деценијама. Трамп, такође, није победио као кандидат популистичког опозиционог покрета већ захваљујући републиканском благослову.

Ремећењу јасне поделе између тога ко је популиста а ко његов противник доприносе и мејнстрим конзервативне и демохришћанске партије преобраћајући се у популистичке.

У уводу књиге, која ће ускоро добити српско издање, Милер упућује на то да опасност по демократију долази из њеног света јер политичари који су извор тих претњи говоре језиком демократских вредности. Називали се они популистима, десничарима или демократама, препознатљиви су по једном обележју – недостају им централне вредности – попут слободе, једнакости и социјалне правде. 


Коментари18
7900e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljiljana Stanojević
A šta je sloboda ,šta jednakost a šta socijalna pravda ? Okvir (narod,država,kontinent...)istoriski ,sociološki ,ekonomski .Toliko je razlićitosti u svetu po svim segmentima a inforacije (definicije,pojmovi....)putuju brzinom svetlosti. Mislim da je politika istrošena kategorija zalutala u ćorsokaka -migracije i masovne seobe naroda su odgovor . Da li je utoku masovna seoba naroda koja će promeniti i preoblikovati svet ? Život je nešto drugo i negde drugo .
mark..
ako nije bilo fisa pod kojim je statutarnim ovlascenjima ovo radjeno ?
ksenija
"Populizam nudi jednostavna resenja za slozene probleme." Pa i sam cin etiketiranja nekoga da je populista je brzinsko i jednostavno resenje, koje ne zeli da analizira zasto se narod toliko buni protiv vladajuceg sistema.
Данило
Све у једну, једину реченицу; нема веће неправде од сиротињске правде. "Правда" је разорно оружје које руши државе и народе. Прво се макне пастир, владар, династија...а после је са "овцама" лако. Србија, млада држава ослобађа се Турске и примитивизма и постаје узор Европи у парламентризму? Србија постаје парламентрана Монархија, најбоља спона традиције и слободне речи. Европа се чудом чуди, само њени водећи интелектуалци тога времена подсећају на Винчу и Душанов законик. А онда су нас "браћа" преварила "правдом". Каква је данас разлика између левице и деснице у Србији?
Marijana
Sustina je vaznija od naziva. Ako sada niko ne bi uradio nista u Americi ce latinoamerikanci postati vecina, u Evropi muslimani (u nekim zemljama brze nego u drugim), Indija i Kina ce preuzeti ekonomski primat... Sve to samo po sebi nije nista lose, ali je promena. Politicki korektni levicari zele da ovaj proces jos vise ubrzaju, prirodno je da sadasnja vecina to ne doceka sa odusevljenjem.
BISER BALKANSKI
Veoma dobar komentar.
Препоручујем 2

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља