У присуству породице, колега и пријатеља данас је у Центру за културну деконтаминацију одржана комеморација редитељу и публицисти Лазару Стојановићу (1944–2017).
О вишедеценијском дружењу са Стојановићем, њиховој младалачкој знатижељи и посвећености филозофији, науци и књижевности, разговорима о Фројду, Хегелу и Хајдегеру, најпре у дугим шетњама, а касније и у кафанама, говорио је Миливоје Мајсторовић. Он је подсетио да се Стојановић са појмом забране срео у младости, након писања критичких текстова за часопис „Видици”, што је, како је рекао, био увод у судбинску забрану његовог дипломског филма „Пластични Исус” (1971), због чега је редитељ три године био на робији.
„Како то да човек са таквом судбином никад у овој земљи није добио могућност да сними још један играни филм. И то је та забрана која се више не може поправити. Та мрља на овом друштву и окружењу остаће до краја времена”, рекао је Мајсторовић.
И Лино Вељак, професор са Филозофског факултета у Загребу, говорио је о томе да је Стојановић на самим почецима стваралаштва био брутално онемогућен да настави са својим послом.
„Био је бескомпромисни борац за демократске вредности, за праведност, човек који није гајио озлојеђеност ни осветничке осећаје према систему због којег је завршио на робији. Његова храброст огледала се у свакодневној, тихој, али ефикасној борби за права оних којима су права ускраћена. Младима може да служи као недостижан узор – човек с којим је било част живети, који нам даје осећај поноса што смо били његови савременици”, рекао је Вељак.
Иван Чоловић је подсетио да Стојановић „себе није видео као страдалника комунизма, иако га неки медији своде на ту улогу”, а Божидар Мандић је стакао да је овај редитељ увек пливао узводно, упутивши се у сан у којем ће бити више праведности и више вредновања његове личности.
Да је Стојановић бриљантни ум југословенске културе подсетио је редитељ Слободан Шијан. „Шта је тако страшно Лазар урадио да би завршио на робији, питао сам се. Проблематизовао је култ братства и јединства, култ Ј. Б. Тита и ставио знак једнакости између тоталитарних режима. ’Пластични Исус’ поставља питање да ли ће бити слободе да се каже истина или неће. Остао је наш узор. Жртвовао је све зарад своје верзије филма и у томе је истрајао до краја. Радио је и документарне филмове о ратовима у Југославији и показао нам доказе о тим ратовима”, истакао је Шијан. Подсетио је да је Кинотека урадила рестаурацију филма „Пластични Исус” који је приказан и у Музеју модерне уметности у Њујорку.
На комеморацији је био велики број пријатеља, поштовалаца и колега, међу њима Весна Пешић, Драган Великић, Пеца Поповић, Горчин Стојановић, Србијанка Турајлић, Александар Илић, Милан Влајчић, Теофил Панчић, Бранка Петрић, Чедомир Јовановић...
