уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Како су се школовале прве Српкиње

Једна од најважнијих битака за равноправност жена вођена је на пољу образовања. – Иза првих женских основних школа, основаних средином 19. века, није стајала држава, већ малобројни представници интелигенције и грађанства
Аутор: Сандра Гуцијансреда, 08.03.2017. у 17:45
Катарина Миловук, управница Више женске школе у Београду (Фото Википедија) / Драга Љочић, прва српска лекарка (Фото: ИК Еволута)

Управница Више женске школе Катарина Миловук је била прва Српкиња која је тражила право гласа – и то два пута. Најпре се 1898. године обратила Суду општине града Београда са молбом да буде уведена у бирачки списак, а потом Сенату 1901. године са захтевом да право гласа добију све запослене жене које се саме издржавају или издржавају и своју породицу. Ова најобразованија Српкиња тог времена, наставница школована у Русији која је течно говорила четири језика, била је удовица без деце , што јој омогућило да у часовима доколице „превише размишља о једнакости мушкиња и женскиња“ (како је образложио председник суда). Оба пута је била одбијена, иако је похваљена што плаћа порез, односно „испуњава све општинске и државне обавезе”. И више од тога – Катарина Миловук била је управница и предавач на Вишој женској школи у Београду, један од оснивача Београдског женског друштва, аутор неколико уџбеника и преводилац књижевних дела…

Мушкарац уредник „Домаћице“
Целокупан рад Београдског женског друштва забележен је у „Домаћици“ (1879–1941),  једином женском часопису до Првог светског рата, са редовним рубрикама попут хигијене, газдовања, одевања, науке и забаве. Пошто према Закону о штампи жена није могла да буде уредник новина, овај часопис је све до 1935. уређивао мушкарац.  Многе новине су имале посебне рубрике и подлиске намењене женама, а међу њима су „Мали журнал“, „Недеља“, а касније и „Политика“.

Ово је једна од мноштва занимљивости из књиге „Сестре Српкиње” (Издавачка кућа „Еволута”), у којој аутор др Ана Столић са Историјског института осветљава део историје феминизма на нашим просторима. Осим познатих Српкиња попут Надежде Петровић, др Драге Љочић и краљица Наталије и Драге Обреновић, она је представила широј јавности мање познате личности које су пресудно утицале на остваривање равноправности жена (сестре Милица и Анка Нинковић, Делфа Иванић, Јелена Лозанић, Љубица Луковић...).

– Настојала сам да размотрим најважније претпоставке појаве покрета за еманципацију жена, од интелектуалног оквира, преко питања образовања жена, до односа државе и првих женских хуманитарних организација и патриотских женских удружења – каже за наш лист др Столић. Она открива заборављене детаље о Београдском женском друштву, Колу српских сестара, Српском народном женском савезу...

Најбројније воденичарке, најмање бабица
Крајем шездесетих година 19. века у занимањима ван пољопривреде радило је свега 29.000 мушкараца и 20.300 жена, и то највише у кућним занатима, на пословима прехране, где су најбројније биле воденичарке. Трговином се бавило око 3.800 жена, а као надничарки и слушкиња је било 2.600 жена. Нова занимања, попут бабице, типографкиње и књиговезничарке, обављало је тек око стотину жена. 

Бојана Ћебић Радић, уредница издања, објашњава да је ово прва историја феминизма објављена код нас и да уз књигу „Европски феминизми” ауторке Карен Офен чини целину и основу за сагледавање европског оквира српског феминизма.

– Има много вредних истраживачких и издавачких подухвата у вези са женским питањем, али у њима није сагледаван феномен феминизма у односу на европски контекст и стварање националне државе у Србији у 19. и на почетку 20. века. У том смислу ова књига представља новину јер доприноси сазнањима политичке историје Србије, историје њене елите, мушкараца и жена, као и историје национализма у Србији која би без укључивања женског аспекта била непотпуна – истиче Ћебић-Радић.

Посебно је занимљив део који се бави историјатом образовања Српкиња. Неједнакост полова у тој области, примећује др Столић, видљива је од установљавања првих женских основних школа средином 19. века, иза којих није стајала држава, већ амбиција малобројних представника интелигенције и грађанства. Идеал школоване девојке могао се свести на реченицу – да буде писмена, научи страни језик, плес, цртање, ручни рад и основе историје и земљописа.

Радикални заокрет начинио је министар просвете Стојан Новаковић, који је законом 1882. године увео обавезно основно шестогодишње образовање за сву децу. Поред тога се оснивају и трогодишње девојачке школе, као нека врста занатских школа. Неколико година после „Новаковићевог закона” број женских основних школа је са 47 порастао на 130, док је у наредних 15 година било основано свега 35 нових школа.

Према наставном плану са краја 19. века, девојчице и дечаци су имали исти број часова за предмете наука хришћанска, српски језик, земљопис са српском историјом, рачуница са геометријским облицима, цртање и лепо писање, ручни рад, певање и гимнастика. Једино је познавање природе било подељено на део са поукама из пољопривреде за мушку децу и на поуке за домаћице за девојчице.

Од 1873. директори гимназија су почели да примају и женску децу, али изузетно и са дозволом самог министра просвете. Највише гимназијалки било је у Крагујевачкој гимназији, а прва девојка уписана у Прву београдску гимназију била је министрова рођака Лепосава Бошковић.

До Првог светског рата, од 1.267 школа само су 171 биле женске. После много колебања, 1905. отворена је и прва женска гимназија у Београду, а неколико година раније и женска учитељска школа.

Од 1863. године до почетка 20. века Виша женска школа у Београду била је једина средња школа за девојке, под покровитељством неколико кнегиња и краљица (Наталије, Драге, Јелене Карађорђевић). Њено оснивање су пратиле расправе  о томе „да ли ће она утицати на губитак старих вредности српског друштва”. До 1913. ову школу је похађало 23.000 ученица, углавном из београдских чиновничких и трговачких породица.

Уз много отпора, 1905. године отворен је и Дом ученица средњих школа за децу из унутрашњости.  Стасавале су генерације сјајних жена које су се касније доказале у култури, уметности, женским удружењима, па и у „мушким“ професијама, попут новинарке Маге Магазиновић, лекарке Драге Љочић, глумице Зорке Тодосић...

Када је реч о универзитету, до Првог балканског рата индекс је имало само 117 девојака, које нису дочекиване благонаклоно и нису могле да учествују у раду студентских удружења. Најчешће су уписивале Филозофски факултет, а мали број њих је одлазио на школовање у иностранство.

 


Коментари0
ddfe2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља