субота, 06.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 08.03.2017. у 17:45 Сандра Гуцијан

Како су се школовале прве Српкиње

Једна од најважнијих битака за равноправност жена вођена је на пољу образовања. – Иза првих женских основних школа, основаних средином 19. века, није стајала држава, већ малобројни представници интелигенције и грађанства
Катарина Миловук, управница Више женске школе у Београду (Фото Википедија) / Драга Љочић, прва српска лекарка (Фото: ИК Еволута)

Управница Више женске школе Катарина Миловук је била прва Српкиња која је тражила право гласа – и то два пута. Најпре се 1898. године обратила Суду општине града Београда са молбом да буде уведена у бирачки списак, а потом Сенату 1901. године са захтевом да право гласа добију све запослене жене које се саме издржавају или издржавају и своју породицу. Ова најобразованија Српкиња тог времена, наставница школована у Русији која је течно говорила четири језика, била је удовица без деце , што јој омогућило да у часовима доколице „превише размишља о једнакости мушкиња и женскиња“ (како је образложио председник суда). Оба пута је била одбијена, иако је похваљена што плаћа порез, односно „испуњава све општинске и државне обавезе”. И више од тога – Катарина Миловук била је управница и предавач на Вишој женској школи у Београду, један од оснивача Београдског женског друштва, аутор неколико уџбеника и преводилац књижевних дела…

Мушкарац уредник „Домаћице“
Целокупан рад Београдског женског друштва забележен је у „Домаћици“ (1879–1941),  једином женском часопису до Првог светског рата, са редовним рубрикама попут хигијене, газдовања, одевања, науке и забаве. Пошто према Закону о штампи жена није могла да буде уредник новина, овај часопис је све до 1935. уређивао мушкарац.  Многе новине су имале посебне рубрике и подлиске намењене женама, а међу њима су „Мали журнал“, „Недеља“, а касније и „Политика“.

Ово је једна од мноштва занимљивости из књиге „Сестре Српкиње” (Издавачка кућа „Еволута”), у којој аутор др Ана Столић са Историјског института осветљава део историје феминизма на нашим просторима. Осим познатих Српкиња попут Надежде Петровић, др Драге Љочић и краљица Наталије и Драге Обреновић, она је представила широј јавности мање познате личности које су пресудно утицале на остваривање равноправности жена (сестре Милица и Анка Нинковић, Делфа Иванић, Јелена Лозанић, Љубица Луковић...).

– Настојала сам да размотрим најважније претпоставке појаве покрета за еманципацију жена, од интелектуалног оквира, преко питања образовања жена, до односа државе и првих женских хуманитарних организација и патриотских женских удружења – каже за наш лист др Столић. Она открива заборављене детаље о Београдском женском друштву, Колу српских сестара, Српском народном женском савезу...

Најбројније воденичарке, најмање бабица
Крајем шездесетих година 19. века у занимањима ван пољопривреде радило је свега 29.000 мушкараца и 20.300 жена, и то највише у кућним занатима, на пословима прехране, где су најбројније биле воденичарке. Трговином се бавило око 3.800 жена, а као надничарки и слушкиња је било 2.600 жена. Нова занимања, попут бабице, типографкиње и књиговезничарке, обављало је тек око стотину жена. 

Бојана Ћебић Радић, уредница издања, објашњава да је ово прва историја феминизма објављена код нас и да уз књигу „Европски феминизми” ауторке Карен Офен чини целину и основу за сагледавање европског оквира српског феминизма.

– Има много вредних истраживачких и издавачких подухвата у вези са женским питањем, али у њима није сагледаван феномен феминизма у односу на европски контекст и стварање националне државе у Србији у 19. и на почетку 20. века. У том смислу ова књига представља новину јер доприноси сазнањима политичке историје Србије, историје њене елите, мушкараца и жена, као и историје национализма у Србији која би без укључивања женског аспекта била непотпуна – истиче Ћебић-Радић.

Посебно је занимљив део који се бави историјатом образовања Српкиња. Неједнакост полова у тој области, примећује др Столић, видљива је од установљавања првих женских основних школа средином 19. века, иза којих није стајала држава, већ амбиција малобројних представника интелигенције и грађанства. Идеал школоване девојке могао се свести на реченицу – да буде писмена, научи страни језик, плес, цртање, ручни рад и основе историје и земљописа.

Радикални заокрет начинио је министар просвете Стојан Новаковић, који је законом 1882. године увео обавезно основно шестогодишње образовање за сву децу. Поред тога се оснивају и трогодишње девојачке школе, као нека врста занатских школа. Неколико година после „Новаковићевог закона” број женских основних школа је са 47 порастао на 130, док је у наредних 15 година било основано свега 35 нових школа.

Према наставном плану са краја 19. века, девојчице и дечаци су имали исти број часова за предмете наука хришћанска, српски језик, земљопис са српском историјом, рачуница са геометријским облицима, цртање и лепо писање, ручни рад, певање и гимнастика. Једино је познавање природе било подељено на део са поукама из пољопривреде за мушку децу и на поуке за домаћице за девојчице.

Од 1873. директори гимназија су почели да примају и женску децу, али изузетно и са дозволом самог министра просвете. Највише гимназијалки било је у Крагујевачкој гимназији, а прва девојка уписана у Прву београдску гимназију била је министрова рођака Лепосава Бошковић.

До Првог светског рата, од 1.267 школа само су 171 биле женске. После много колебања, 1905. отворена је и прва женска гимназија у Београду, а неколико година раније и женска учитељска школа.

Од 1863. године до почетка 20. века Виша женска школа у Београду била је једина средња школа за девојке, под покровитељством неколико кнегиња и краљица (Наталије, Драге, Јелене Карађорђевић). Њено оснивање су пратиле расправе  о томе „да ли ће она утицати на губитак старих вредности српског друштва”. До 1913. ову школу је похађало 23.000 ученица, углавном из београдских чиновничких и трговачких породица.

Уз много отпора, 1905. године отворен је и Дом ученица средњих школа за децу из унутрашњости.  Стасавале су генерације сјајних жена које су се касније доказале у култури, уметности, женским удружењима, па и у „мушким“ професијама, попут новинарке Маге Магазиновић, лекарке Драге Љочић, глумице Зорке Тодосић...

Када је реч о универзитету, до Првог балканског рата индекс је имало само 117 девојака, које нису дочекиване благонаклоно и нису могле да учествују у раду студентских удружења. Најчешће су уписивале Филозофски факултет, а мали број њих је одлазио на школовање у иностранство.

 

Коментари0
b0f7a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља