понедељак, 20.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:28
ПОГЛЕДИ

Чија су деца? Заплети популационе политике

Популациона политика не мора и не треба да се заснива на страху од „изумирања нације“, већ на стварању услова за срећно и квалитетно родитељство и срећно и квалитетно детињство
Аутор: Марина Благојевић Хјусончетвртак, 09.03.2017. у 08:00

Пре двадесетак година написала сам књигу у којој сам доказивала да је немогуће из демографске перспективе објаснити низак наталитет, јер се објашњење налази на другој страни. На оној страни која родитеље, мајке и очеве, посматра из перспективе њихових стварних живота, као појединке и појединце који имају своје властите разлоге да буду или не буду родитељи. Јер, децу не рађају нације, нити доносе роде, већ их рађају мајке, и то је чињеница коју треба уважавати и 8. марта, али и током целе године!

Занимљиво је, међутим, да овакав рационалан приступ није увек био мањински и „непатриотски“, пре се ради о аномалији у коју је упало српско друштво од Милошевића до данас. Можда зато треба подсетити да је истраживање с почетка текста рађено унутар пројекта САНУ којим је руководио академик Милош Мацура, за кога се свакако не би могло рећи да није био патриота, али је истовремено био и тврдио да је „феминиста“. И не само да је тврдио, он је de facto за време обављања функције председника Популационог фонда Уједињених нација веома много учинио, на међународном плану, на афирмацији слободе одлучивања о рађању, на шта је тада могао директно да утиче.

Али, вратимо се Србији. Последњих двадесетак година установљена је формула по којој су „жене криве за белу кугу“. У српској јавности коју не занимају претерано рационални аргументи и у којој је кукање над сопственом судбином много популарнија научна дисциплина, овај образац се уписао у свест и постао je окидач за „аргументовану“ мизогинију (одбојност према женама). Ону исту мизогинију која започиње бесмисленом критиком жена, или сопствене жене, а заврши се батинањем или нечим још горим.

Ако останемо при рационалном и научном објашњењу лако можемо да видимо да сва та повика на жене и сва та горчина мизогиније уопште не доприноси решењу проблема, већ обрнуто. Ако одбацимо друго омиљено објашњење, да је у питању нека завера, остаје нам суочавање с неколико болних питања. Прво гласи: „Зашто жене не рађају децу?“ Друго: „Шта је са очевима?“ И треће питање: „Чија су деца?“ Сва три питања задиру у суштину проблема одговорности, која је веома слојевита и компликована управо када је реч о рађању, односно о родитељству. Постоји нешто што сам назвала „концентрични кругови одговорности“, а што на најбољи начин описује веома сложен сплет одговорности према себи, детету, партнеру или партнерки, широј породици и заједници, друштву, па и човечанству. У 21. веку одговорни људи доносе одговорне одлуке. Овладавање сопственом репродуктивном способношћу представља цивилизацијско достигнуће, услов модернизације и индивидуализације. Управо љубав према деци, и то је један од парадокса, представља лимитирајући фактор за већи број деце. Подаци показују да људи који имају мали број деце у ствари нису могли да реализују своју жељу да имају више деце. Ту болну осујећеност у Србији живе већ генерације многих жена и мушкараца. А шта је то што их омета? Да ли је уопште потребно објашњавати?

Популациона политика не мора и не треба да се заснива на паници и страху од „изумирања нације“, већ на стварању услова за срећно и квалитетно родитељство и срећно и квалитетно детињство. А да ли је то оно што Србија нуди деци и младим људима? Да ли Србија воли децу? Да ли брине о самохраним родитељима или болесној деци? Где се на листи приоритета налазе деца и родитељи и њихова добробит? Да ли је ово друштво усмерено ка деци, или за децу представља окружење које је опасност за децу и од кога родитељи морају да га бране?

Популациона политика у Србији има тенденцију да буде под утицајем доминантног патријархалног и националистичког дискурса. Али, то неће допринети њеној успешности. Оно што може да помери ствари напред јесте рационално и конструктивно залагање за интервенцију у поље наталитета по мери савремених, образованих и одговорних људи, жена и мушкараца. Позитиван пример представља шведска политика према породици која је повезана с политиком запошљавања и фокусирана на омогућавање паровима да комбинују подизање деце с пуном запосленошћу.

Уколико се популациона политика не усклади с цивилизацијским стандардима, постоји опасност да потенцијални родитељи остану без деце, а држава без потенцијалних родитеља. А онда више није битно ко је крив.

Научна саветница, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд


Коментари28
403a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

petar pan
Sa autor(k)om teksta se mogu složiti samo djelimično... Ako mi neko objasni , kako to da je jedna država , jedam sistem , jednaka primanja kod svih gradjana u Srbiji bez obzira na "nacionalnu" pripadnost, svi jednako loše živimo..., a stopa natalitela u toj istoj državi Srbiji je različita, npr. kod Srba je negativna, dok kod Bošnjaka, Albanaca, Bugara itd je stopa nataliteta pozitivna.. Dijelimo isti prostor, iste finansijske nedaće kao gradjani iste države, a opet je prisutna razlika u natalitetu ! Sigurno toliko pominjani novac NIJE presudan faktor za veći broj djece, problemi su sociološke prirode , a na to pitanje svakako treba da daju odgovor kompetentniji od mene....
dragan d
petar pan=Odlican komentar sa cinjenicama. I mene bas interesuje kako ce autor ovog teksta koja je verovatno kompetetivnija od Vas, bar tako sugerise sam autor, odgovoriti. Hvala na komintaru. Nadam se da ce mnogi koji komentarisu procitati Vas komentar.
Препоручујем 2
Milan M. Mišković, sociolog
Promene u porodici koje su zahvatile Zapad, vremenom postaju sve globalnije. Prema sociologu E.Gidensu, to su: globalna revolucija u našem samopoimanju i u načinu na koji stvaramo veze i odnose sa drugim ljudima. Te promene pogađaju našu ličnu i emocionalnu sferu života, i prevazilaze pojedinačneu zemlje. U porodici na Zapadu odnosi se više zasnivaju na emocionalnoj komunikaciji, gde najvažnijiu osnovu odnosa predstavlja nagrada (ne samo seksualna) koju donosi takva komunikacija. Javlja se demokratija emocija u svakodnevnom životu, u odnosima roditelja i dece. Porodica se iznutra izmenila. Došlo je do uspona para i partnertstva u braku i porodici. Venčan ili nevenčan par predstavlja suštinu porodice. Zbog takvih trendova koji pogađaju porodicu u zapadnim zemljama, „skoro četvrtina žena između 18 i 35 godina starosti u SAD i Evropi kaže da ne namerava da ima decu – a izgleda da to ozbiljno misle“ kaže Gidens u knjizi „Odbegli svet“, str. 83. Hoće li se te promene koje su zahvatile Zapad
Vukasin
Da Srbija pomaze samohrane majke ozbiljnije i da postoji jak plan koji se bavi natalitetom na odgovarajuci nacin, imam utisak da bi autorka pisala kako srpske majke ne bi trebale da radjaju decu pod pritiskom drzave i srpskog mizogenskog drustva. A ja nikad i nigde nisam cuo da neko krivi zene u Srbiji za negativan natalitet, a naslusao sam se svacega od svakakvih ljudi. Mlako i tendenciozno, pomalo lici na pamflete nevladinih aktivista koji su takvim tendencioznim tekstovima cinili sve da opravdaju svoj anganzman i daju sami sebi za pravo.
Sara Kosić
Ovakvi stavovi su na liniji globalne kontrole reprodukcije, tj. Agende 21 koja razrađuje strategiju za planetarnu depopulaciju. To je dokument UN iz 1992, na kome je po autorki radio i akademik Macura. Regionalno i lokalno sprovođenje tog programa je dobro plaćen posao, a novac potiče iz posebnih fondova svetskih korporacija. Pravo na rađanje, koje je prirodno pravo, zamenjuje se pravom na nerađanje, tako da će rađanje dece postati ekskluzivno pravo privilegovanih članica društva. To je veoma daleko od demokratije i ljudskih prava, posebno prava žene.
Dukljanin Mile
Previse filmova gledas. Nekada je brojno potomstvo bio uvjet za zivot (radovi u polju,cuvanje stoke..) sto je jos prusutno u zemljama 3 svijeta. Brojno potomstvo skrbilo je za ostarjele roditelje. Danas kompjuteri,smartphonei i staracki domovi odrađuju poslove sto je prije radilo potomstvo. Nekada je 10 djece bilo premalo za žetvu polja,danas odradiš to za 15 min i odeš na kafu.
Препоручујем 14
Pera Peric
Deca se rađaju jer se vole i jer se za njihovo odgajanje ima vremena i para. E sad, ako radimo non-stop i jedva zarađujemo neku crkavicu, jasno je koliko dece možemo imati, bez obzira na to da li ih volimo ili ne volimo. Dajte ljudima posla, pa će biti i dece.
Inteligentni
Nisam siguran koliko je to tačno, deca se rađaju zato što se vole je istina, samo u današnjem društvu i civilizaciji "zapadnoj" deca predstavljaju teret, novac nema veze sa decom inače bi u Švedskoj natalitet bio fantastičan, a u stvari da im nije migranta iz muslimanskih zemalja bio bi lošiji nego kod nas. Danas je kod ljudi kulturni obrazac koji "Ja" stavlja u centar, a pritom ovo "Ja" se odnosi isključivo na materijalne stvari, te nije teško zaključiti da u tom slučaju deca zaista predstavljaju teret. Ko da da posao? Kod nas ljudi trebaju shvatiti da sami traže posao, pa čak i stvaraju posao.
Препоручујем 13

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља