уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Трагична смрт једног академика

Аутор: Коста Кнежевићсубота, 11.03.2017. у 20:00
Јован П. Туроман (Фотоархива САНУ)

Један од наших професора старе генерације старогрчког и латинског језика, познат по веома добрим гимназијским уџбеницима и преводима античких писаца, био је Јован П. Туроман (1840–1915).

Његови преци доселили су се из Лике бежећи од турске најезде у Горњу Крапину.

Сам Туроман потицао је из православне породице из села Уштице на реци Уни. Завршивши српску основну школу у Јасеновцу и Петрињи, гимназију уписује 1853, у Сремским Карловцима. Пошто је био добар ђак, Матица српска га шаље, 1858, као питомца у Завод Саве Текелије (Текелијанум) у Пешти, где у року дипломира класичну филологију.

Као свршени професор радио је у Новосадској гимназији од 1864. до 1875, када прима званични позив Министарства просвете и црквених дела Кнежевине Србије да ради у Великој школи, која ће од 1905. прерасти у Београдски универзитет. Непуне две деценије сам ће држати оба смера са по две катедре на Одељењу за класичну филологију, када позива, 1894, свог некадашњег професора Луку Зиму, који је тада радио у Мариборској гимназији, да му се придружи и преузме две катедре: за старогрчки језик и за историју грчке књижевности.

Следеће, 1895, Јован Туроман је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Због очне болести, 1898, подноси молбу за пензију, међутим то га није спречило да се и даље бави научним радом. Низали су се разни његови чланци, студије, преводи... Од студија па све до смрти од свих античких писаца највише му је прирасло врсно Демостеново беседништво, тако да је његов последњи рад, објављен у „Гласнику” СКА 1914, био баш о Демостену и његовом животу, не слутећи уопште шта ће му се годину дана доцније десити.

Туроманов син Светислав дипломирао је медицину у Бечу и одмах се запослио као млад лекар у Србији. Међутим, као и данас, Светислав је гледао где је плата већа, а особито када се оженио и добио три ћеркице. Прилика му се указала да буде лекар опште праксе (физикус) у Новој Пазови и Старим Бановцима у Срему, која је тада била у Аустроугарској монархији. Пошто је стари Туроман био у пензији, неких месец дана пре летњег распуста 1914, са целом породицом (супруга и три неудате ћерке) одлази у Нову Пазову да види како се млади лекар снашао и да опет буде са унукама којих се ужелео.

После Сарајевског атентата, многи српски држављани, које је овај догађај затекао у иностранству, нису се могли вратити у Краљевину Србију. Тако је било и са породицом академика Јована Туромана. Остали су у Новој Пазови код сина и снахе. Стари Туроман се није толико бринуо рачунајући да је он био скоро једну деценију гимназијски професор у Новом Саду, где је и даље имао доста пријатеља и колега и то не само међу Србима, а као деда, било му је необично драго што ће му до даљег породица бити опет цела на окупу. Светислава, као државног лекара, аустроугарске власти нису дирале, тако да су Туроманови, оне почетне погроме извршене над Србима, који су до тог часа били одани поданици цара и краља Фрање Јосифа и, лакше пребродили, али не задуго.

У ситне сате аустроугарски жандарми разваливши врата упадну у лекареву кућу правећи велику преметачину и ларму, кундачећи све и хистерично пуцајући у ваздух и по намештају говорећи да су они (Туроманови) најобичнији жбири, шпијуни и да крију Србијанце, а да Светислава и његовог оца треба одмах по кратком поступку. Стари Туроман био је потпуно запрепашћен шта се то дешава, шћућуривши се у једно ћоше салона и оставши скоро потпуно нем. Туроманова мезимица, десетогодишња унука, која је већ учила немачки језик, хтела је да заштити свога деду и све остале безуспешно покушавајући да смири скоро полуделе власти, које су и даље рајтале све око себе. Жандарми их на крају избаце из куће и терајући их кундацима и цокулама, као да су у питању најпростији злочинци, стражарно их поведу пешице до ливада према Бановцима, где жандарми наредише да стану насред поља. Сви су стрепили при помисли шта ће им се ускоро за који тренутак догодити. Када су се полицајци мало одморили наставише Туроманове и даље кундацима и цокулама ударати, да би их одвели до Петроварадина. Јован Туроман падне на пола пута јер је био потпуно изнемогао и исцрпљен. Кундаци нису помогли да старац устане и настави мучни пут, па га жандарми убаце у нека реквирирана сеоска кола. Видевши како му је и уз сталне молбе и преклињања Туроманове супруге Марије, уместо у казамат тврђаве, однесу га на таљигама до њеног брата од тетке, новосадског лекара у пензији Младена Јојкића (пријатеља и кућног лекара Светозара Милетића) који није могао ништа да уради јер је било очигледно да Туроманово срце неће још дуго издржати. Од целе породице Туроман аустроугарске власти задржале су једино доктора Светислава у оковима и одвеле га у затвор у Коморан, где га је требало погубити, али срећом то на крају ипак нису учинили. Од затворских ратних последица Светислав умире 1921. године.

Сутрадан, 2. VI 1915. (22. маја по старом), шурак др Јојкић могао је само да утврди смрт. Дан раније, лице Јована Туромана било је изобличено од духовног бола и патње, а када је вечно уснуо био је потпуно смирена лица, скоро анђеоског. Два дана доцније сахрањен je на Алмашком гробљу у Новом Саду, у гробу свога таста честитога проте Александра Захарића где и данас почива.


Коментари7
6e637
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sloba Dimitrijevic
Politiko, HVALA Vam na ovom divnom tekstu. Da se pamti i nauči nešto iz njega.
aca smederevac
I na kraju Prest.Aleksandar sve to zaboravi i napravi Kraljevinu Jug...tamnicu Srpskog naroda .
Deda Milivoje
Eto zasto svi Srbi moraju da zive u jednoj drzavi, po cenu da nas sve istrebe! Ovakve price se u srpskoj istoriji neprekidno ponavljaju. Braca koja ratuju jedni protiv drugih za racun neprijateljske carevine, dok im rodbinu muce i ubijaju po tudjini ...
Deda Milivoje
Mene njihove kroatske, verbalne i politicke akrobacije ne zanimaju mnogo. Preci su mi iz Krajine, gde su ziveli skoro 300 godina. Iz predanja, znam kako je njihov zivot izgledao. U obaveznoj sluzbi Caru, do 30 godine, posle toga samo lokalno. Puska uvek naslonjena pored ognjista, na ispasu nikada bez kubure i noza, turci su voleli da zadju i zakolju na spavanju. Ratovi za Habsburge kada god pozovu. Grobovi mojih predaka su od Vaterloa do Moskve. Uvek na pogresnoj strani. Ako treba da ginem da se takvo nesto nikada ne desi ponovo, ni trepnuti necu !!! Mi Slavonija nikada bili nismo. Bec nas je drzao 'kao malo vode na dlanu', nije se zezati sa ludima, a imali su i koristi od nas. Za Vojnu Krajinu je postojalo posebno ministarstvo u Becu. Nikakvih politickih kontakata sa Hrvatima (i tvojim 'Ilirima') nismo imali. Ali smo zato stotinama godina imali svoje Srpstvo, svoju Crkvu i skole, porez placali nismo, ... i niko nije smeo da nas pipne. Placeno srpskom krvlju. Blagosiljano u Becu !!!
Препоручујем 3
Мирко
За сада троје. А јесте ли чули ово, пише кроатолог Марио Грчевић (зато је латиницом): ”Sedamdesetih i osamdesetih godina 18. stoljeća austrijske su vlasti pokušavale iz srpskih pravoslavnih škola na teritoriju pod svojom upravom izbaciti ćirilicu i slavenosrpski jezik. S tim ciljem izdale su 1779. godine za tamiški Banat naredbu o ukidanju ćirilice izvan crkve i o uvođenju latinice i »općega čistoga ilirskoga jezika« u škole.Ocjenjuje da je austrijska vlada time htjela »hrvatski i srpski živalj, tj. katolički i pravoslavni« izjednačiti »i u upotrebi latinice i prostonarodnog jezika« te »kulturu Vojvodine spojiti sa kulturom Hrvatske i Slavonije«.Naziv ilirski imao je...tradicionalno značenje hrvatski koje je preovladavalo u uporabi na južnoslavenskom prostoru.”
Препоручујем 6
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља