среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:59

Остајемо без занимања која су у позоришту неопходна

Мала позоришта много теже пролазе са „мерама штедње”. У општинама има много незнања, локални политичари мисле да све знају и да од њих све започиње, каже Зоран Карајић, управник Шабачког позоришта
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпонедељак, 13.03.2017. у 16:30
Шабачко позориште (Фото Шабачко позориште)

Шабачко позориште актуелну позоришну годину може сматрати једном од најуспешнијих у послератној историји овог театра. Селектовани смо на двадесетак фестивала у земљи и иностранству. Само Шекспиров „Перикле”, у режији Никите Миливојевића, донео нам је 15 награда, а није једина представа са нашег репертоара која је награђена. У овој години требало би да гостујемо у Литванији, Казахстану, Русији, Румунији, Бугарској, Хрватској, БиХ, Македонији, каже готово у даху Зоран Карајић, управник Шабачког позоришта, саопштавајући кратак „рапорт” актуелне сезоне која улази у друго „полувреме”.

У Шапцу позоришна уметност живи већ 176 година. Ова чињеница и те како обавезује управу позоришта. Само у прошлој календарској години Шабачко позориште имало је на репертоару око 30 наслова на све три сцене, од тога чак осам премијера.

–Успели смо да у ово време тоталне беспарице покренемо фестивал „Позоришно пролеће”. Фестивал је, на неки начин, наследник и наставак великог југословенског фестивала „Љубиша Јовановић”, који се угасио кад се угасила и Југославија. Већ у првој години фестивал је од стручне јавности, али и по неким анкетама, проглашен најбољим позоришним фестивалом Србије у протеклој сезони. Надамо се да ће Министарство културе ове године препознати овај фестивал, јер је обавеза Министарства да подржава квалитет – каже за „Политику” Зоран Карајић и додаје:

– Није лако водити позориште са истинском традицијом у култури. Доласком Јеврема Обреновића у Шабац пре 200 година, овај град постао je први у Србији који се отворио према Европи. У то време Шабац је био други по величини град у Србији и називали су га Прва варош Србије. То обавезује, али и улива снагу јер знате да имате коме да се обратите, знате да имате повратну лопту од изузетне шабачке публике и културне јавности овога града. У основи те повратне лопте је увек добра намера, али и критика може бити жестока и аргументована.

Шабачко позориште je, бележе хроничари, под управом Златице Поповић између осамдесетих и деведесетих година прошлог века доживело звездане тренутке у својој дугој историји. Златица Поповић храбро се упустила у авантуру са тада младим редитељима Никитом Миливојевићем, Коканом Младеновићем, Ралетом Миленковићем и другима потпомогнутим „старим асом режије” Александром Ђорђевићем.

– Други период значајног успона овог театра се управо догађа: адаптирали смо и реновирали зграду, набавили нову опрему, унели озбиљан професионалан однос у свим сегментима рада у позоришту, ојачали уметнички ансамбл... Резултати нису изостали – каже Карајић уз напомену:

– Постоји идеја о прављењу новог позоришта у старом делу града Шапца. Позориште би било у самом центру, на идеалној позицији, на месту некадашњег Дома војске. Да то зависи само од мене, или само од позоришта, одавно бисмо започели градњу. Изузетно важно је што за ту идеју имамо збиљну подршку града и његовог руководства. Надам се да ће се ова идеја реализовати, али је то немогуће преко ноћи.

Шабачко позориште је последњих година једно од најплоднијих у Србији. Овај ансамбл има пет играјућих дана у недељи, што је за позориште у унутрашњости изузетан успех.

– Будући да смо једино позориште у граду, морамо задовољити различите укусе, различите нивое знања наших гледалаца. У актуелној позоришној сезони ћемо мало променити концепт. Требало би да до краја године или још боље до краја идуће сезоне у нашем позоришту режирају Егон Савин, Кокан Младеновић и Никита Миливојевић. Поред тога, потпуно смо отворени за све евентуалне „мале” пројекте које нам понуде глумци или редитељи, и ако задовоље наше критеријуме минималног квалитета постаће део нашег сталног репертоара. Све више нам се јављају глумци или глумачке групе из Београда и других места који желе да постану део репертоара Шабачког позоришта – открива наш саговорник.

У позориштима у Србији, напомиње Карајић, главни проблем је –новац. То је, додаје, проблем који се одувек постављао код нас.

– Ја сам у позоришту 50 година и за све те године то је тема која се одувек постављала. Без љутње, али тај проблем је много, чак драстично, већи у унутрашњости него у Београду. Мала позоришта много теже пролазе у тим „мерама штедње”, у локалним самоуправама. Кад комарцу ишчупаш ногу, испадну му црева. Има ту и много незнања, локалних политичара који мисле да све знају и да од њих све започиње. Срећом, наше позориште је у граду са изузетном културном традицијом, у коме су култура и уметност водећи производи. Изузетан проблем нам је Уредба о забрани запошљавања. Ми смо за годину дана изгубили десетак радних места, а то је за мало позориште погубно. Четири глумачка места смо изгубили баш кад смо, на моју велику радост, дочекали смену генерација. Више од 10 младих, дипломираних глумаца у Шапцу чека своју шансу, а остатак ансамбла полако и неумитно стари... Остајемо без занимања која су у позоришту неопходна, а обавља их само један човек. Како даље – пита се Карајић. 


Коментари13
2093f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Emilija
Cenjeni Karajic je izvanredan majstor svog zanata. Nadam se da ce nas dragi sugradjanin naci nacin da se izbori kada je novac u pitanju. U Sapcu ima jako puno mladih ljudi koji cene prave vrednosti i razumeju koliko je bitno posedovati sto vise znanja iz umetnosti i kulture. Sve dok je covek zatvoren i misli "Ma pusti, matora budala sta on zna" bice u problemu. Umetnost je jedna predivna stvar koja coveka cini boljim.
Sinisa
Citam komentare ljudi veoma skromnog znanja o pozoristu,nazalost.Porede Sabac sa Brodvejem i neophodnost samofinasiranja pozorista u Srbiji gde je veca popularnost "zvezda"parova,nego istinskih umetnika.Strasno,pa ovo je pozoriste sa tradicijom.Elitizam na nasim prostorima nikada nije materijalno isplativ,ali njegova funkcija u edukovanju je nemerljiva.Sva pozorista su u slicnoj situaciji u Srbiji,a po vecini obih komentara,trebalo bi ih ukinuti.Strasno
Sinisa
Ostajemo mi i bez pozorista.Sta ce pozoriste zemlji u kome je apsurdni triler
Civijas
Ako otpustite "glumce" sa Slobomir univerziteta, kaubojstina sa Kosova i ostale Kursadzije sa partijskom knjizicom, i raspisete konkurs za diplomce akreditovanih skola, mozda i povratite publiku u Sapcu.
Jelisaveta
A u tekstu ne pomenuste najcuvenijeg , Milorada Popovica Sapcanina koji je dugo bio i direktor Narodnog Pozorista u Beogradu a i rodjen je u Sapcu i verujem da je svojom svestranoscu i vrednocom i za sabacko pozoriste nest ucinio.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља