среда, 28.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:25
ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН АВРАМОВИЋ, социолог културе

Распад Југославије поделио је српске писце

Почетком деведесетих на једној страни су били Ковач, Давид, Стевановић, Драшковић, Великић, а на другој Ћосић, Бећковић, Пекић, Данојлић
Аутор: Зоран Радисављевићуторак, 14.03.2017. у 17:30
(Фото А. Васиљевић)

Није могуће, тврди др Зоран Аврамовић (1949), наш познати социолог културе, дати неподељен суд о политичком доприносу књижевника српској политичкој историји у протекла два века. Чињеница је да је од свих уметности у српској нацији – књижевност била, у највећем степену, политизована посредством писаца.

„Православна реч“ из Новог Сада управо је објавила монографију Зорана Аврамовића, у луксузној опреми, на готово триста страна, под насловом: „Књижевници и политика у српској култури” (1804–2014). У поднаслову стоји: „Лепа душа и Јанусово лице политике”. Књига ће данас бити представљена у Дому војске Србије, у Београду.

У политици је увек било и писаца. Каква је била њихова улога?

Тешко је оценити рад Јанка Веселиновића, као председника општине, или Добрице Ћосића, као председника државе. Када је реч о политичким вредностима које су бранили, разлике су очигледне, у индивидуалном и генерацијском погледу. У 19. веку, водећа вредност била је национално уједињење и ослобођење, у 20. веку, наступила је југословенска конфузија. Општа карактеристика јавног мишљења књижевника била је литераризација политике независно од тога да ли су били у власти или опозицији.

Сматрате да су се српски писци, током последња два века, понашали двоструко: рационално-искуствено (мањина) и осећајно-вољно и интересно (већина). На основу чега ово тврдите?

Рационално политичко мишљење и деловање било је више изражено у дипломатији између два рата. Ракић, Дучић, Црњански, Петровић, Нушић, Андрић, оставили су писане доказе о „политици разума”. У унутрашњој политици српске нације, писци су, зависно од друштвеноисторијских околности, са јаким осећањима, изрицали оцене о догађајима и личностима. Доживљајно мишљење је преовладавало и лако га је препознати у речима, реченицама, ставовима. Квалитет политичког мишљења се препознаје практичним разумевањем мотива и последица друштвеног догађаја и оцене политичких одлука. Црњански је у неким моментима рационално увиђао дубоке противречности југословенске државе. Константиновић је описао Тита као „великог мајстора историје”.

Ко се обрукао
Ко се од српских писаца највише обрукао у политици?
Није се обрукао у политици писац који је имао скромна знања или способности за политичко мишљење и деловање, колико они који су радили против других писаца или који су окретали леђа свом народу у тешким историјским раздобљима. После 1945, истичу се Радован Зоговић, Марко Ристић, Оскар Давичо. Бизарна је чињеница да Душан Матић, у 54. години, постаје члан СКЈ. Обрукали су се и они који су одбацивали толеранцију у јавном сучељавању политичких ставова.

Постоје и писци који су се клонили политике?

Готово да их није било. Момчило Настасијевић је усамљено искуство. И ко још, а да није нешто написао или јавно рекао о политичарима на власти или одлукама које су доносили. Тако нешто је било очекивано у култури у којој је вековима усмена и писана реч, поред православља, била окосница јавног живота. А нарочито у време обнове српске државности.

После Другог светског рата, бележите, било је и писаца који су учествовали у прогону других писаца?

У једнопартијском систему, то је било могућно. Подржавали су политичку власт која је прогањала идеолошки неподобне писце, али и њихова дела. Касније се ова власт усмеравала на забрањивање дела, али кривични прогон Гојка Ђога (1981), остаће трајна срамота ондашње власти. Дакле, и писци значајних уметничких остварења могу бити борци за неслободу и репресију. Истине ради, далеко су бројнији они писци који су се супротстављали идеолошком и судском прогону писаца.

Деведесетих година прошлог века дошло је до распада државе. Како су се понашали писци?

Словеначки, хрватски, македонски, албански писци, и пре институционалног распада СФРЈ, стали су на браник политичких тежњи својих нација. Српски писци су се у том великом догађају поделили на острашћене критичаре и бранитеље државотворних вредности српског народа. О својим политичким опредељењима оставили су књиге и бројне јавне текстове. На једној страни су били Ковач, Давид, Стевановић, Драшковић, Великић, а на другој Ћосић, Бећковић, Пекић, Данојлић. Одговор за ове поделе треба тражити у више праваца, али једно је извесно: прва група писаца није уочавала разлику између темељних националних и државних интереса Срба и ружних, пролазних манифестација истог интереса.

Који су наши писци били најдуже у политици и какав су траг оставили?

Траг бих више оцењивао по доприносу, него по дужини бављења политиком. Стерија, Његош, Лаза Костић, Дучић, Црњански, Ћосић... Неки су више учинили за институције у држави и култури, други су ширили углед Срба у свету, трећи су се борили за ширење слободе и демократије, четврти су допринели развоју националне свести и достојанства. Међутим, остали су и негативни трагови. Чуди нехај неких писаца према идентитету српског језика. Како разумети Скерлићев предлог да Срби пређу на латинично писмо? Данашњу небригу за писмо – старо осам векова! Или нападе на вредности свеколике традиције?

У политици су били и књижевни критичари?

И теоретичари, проучаваоци књижевности. Јован Скерлић и Стојан Новаковић, некада, а Никола Милошевић, Петар Џаџић, Јован Деретић у наше време. Нису одолели зову политичког утицаја. Од већине књижевника, разликује их смиренији речник и рационалнији приступ политичким питањима свог времена. На сложености друштвеног и политичког живота одговарали су са више смисла за аргументован став. Али, и међу њима је било оних који нису разумели однос српства и југословенства, однос националног и државног, као најважније опште вредности политичког деловања.

Држава је непослушне писце умела да цензурише, забрањује и тамничи?

Питање је о каквом државном поретку је реч, да ли је власт била подељена и какви профили личности су били на власти. Репресија и демократија су се смењивали током два века према свим грађанима. Прва функција је посебно штетила угледу државе када су забрањивана дела писаца. Пример Вука Караџића била је опомена за потоње властодршце, али нису га сви научили. Они мудрији на власти, знали су да се стваралаштво не може забрањивати. 

Данашњој политици, чини се, писци више нису потребни?

Већ смо на прагу времена када српски књижевник није део функционерске политике. То не значи да ће се устезати да говори и пише о општим стварима и политичким догађајима. Међутим, јавни утицај неће бити као некада. 


Коментари38
7a16f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

vladimir jankovic
Steta sto bas nijedno zensko ime nije pomenuto, ili knjizevnicama nije bilo mesta u politici.
profesor književnosti
Odlična primedba, naravno, bilo je žena, književnica, ako već nećemo da širimo priču na druge umetnosti. Recimo, nažalost rano preminula Biljana Jovanović, jedna od najtalentovanijih spisataljeca naše posleratne književnosti, koja se do poslednjeg daha, ali bukvalno, borila za svoja načela, možda čak i na štetu svog nesvakadišnjeg dara, a o zdravlju i da ne govorimo. G.Avramović to dobro zna. A onda, recimo, i Vida Ognjenović, koja je 9.marta, kad upravnik Narodnog pozorišta, otvorila vrata te kuće i pustila na balkon one koji su se pobunili protiv tiranije, Sećam se jedne tv emisije iz tog doba, kada je g. Ognjenović primala anonimna pisma, u kojima su je nazivali zlom ženom. Kamo sreće da je sve zlo koje nas je snašlo poteklo od takvih "zlih žena". Evo teme za Zorana Avramovića, da napiše i sledeću knjigu. Ima mnogo materjala.
Препоручујем 2
Рђосав
- насупрот аутору, сматрам да не постоiи никаква подела међу српским писцима почетком Деведесетих и касниiе - сви су били острашћени антикомунисти и здушно мрзели Милошевића. Подсећам: "тражеее - све наше главеее - за iеднуууу - његову!" - грмео iе Матиiа на неком београдском тргу заговараiући оставку и изручење Милошевића. Добросав Ћосић iе, опет, писао с непоколебљивим убеђењем о - злочинима наше воiске и полициiе на КосМету. Пекић iе оснивач Демократске странке - не треба даље обiашњавати. Дакле: у питању су ниiансе, између отвореног прохрватског става М.Ковача и Прекићевог мондиiализма (има текст од после рата у коме Пекић критикуiе комунисте за - пазите! - превелику заступљеност домаћих писаца у школскоi литератури науштрб светских!) Дакле: сви, сви, сви! - сви су били исти у критично време, а извесни су накнадно мало "ревидирали." Али: "ди си биiа кад iе грмило?" - што би рекли екс-браћа Хрвати. П.С: iедини позитиван кога могу да се сетим iе "лаки писац" Момчило Капор...
Joca Dopisnik Belosvetski
Mnogi u Srbiji ne misle tako. Radi se o piscima koji nisu Srbi i nisu nikad bili Srbi jer dolaze iz drugih drzava. Oni su se izjasnjavali da su Srbi da bi dobili beneficije i pozicije. sada je ta mogucnost prestala pa su se svi vratili svojim maticama. To znaci da Srbija nije nista izgubila, vec je koncentrisala svoje snage od svojih pisaca.
Драгољуб Збиљић
2. Али, све те мере, па и забране ћирилице у време окупација Срба, нису дале трајније успешне резултате. Срби би се, по ослобођењу, ипак, углавном стопостотно враћали свом писму, осим ако су већ били покатоличени и(ли) асимиловани. Када су стигли комунисти, они су применили добитну комбинацију насиља, буквалног замењивања ћирилице и ширења заблуда и посебно нормирање језика у тзв. богатству двоазбучја само за Србе, да би се на тај начин легално сузбијала и замењивала ћирилица гајицом. А чињеница да се комунистичка власт није сматрала страном влашћу, помогла је да Срби, тобож, добровољно замене своје писмо. Те комбинације нису се сетили ранији затирачи српске азбуке. Комунисти су се тога сетили и зато су били и временски и процентуално највећи и најуспешнији до сада затирачи српског писма међу Србима. Наивни су или су мнипуланти они који кажу данас да „комунисти нису били највећи затирачи ћирилице“, па то потврђују чињеницом да је у време комуниста било „више ћирилице“.
Драгољуб Збиљић
КАКО СУ И ЗШТО КОМУНИСТИ БИЛИ НАЈУСПЕШНИЈИ ЗАСТИРАЧИ СРПСКЕ АЗБУКЕ. Ево истине унајкраће у два настввка о успесима у латиничењу Срба и српског језика. 1. Детаљно сагледавање чињеница потврђује да има оних Срба који и данас не схватају како су и зашто комунистички кадрови и власт били најуспешнији у затирању ћирилице у Срба у последњих десетак векова. Из историје сер зна како су и зашто католичке главешине и државе радиле здушно и непрекидно на томе да се (и) Срби полатиниче. У томе су имале много успеха власти и државе које су држале у окупацији Србе и Србију. Често су примењивали голо насиље у спровођењу латиничења Срба. Најизричитији су били у томе они који су и законима забрањивали ћирилицу и наметали хрватску гајицу (Аустроугарска, НДХ, на пример). То је резултирало чињеницом да су сви Срби који би били покатоличени најпре или истовремено били полатиничени.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља