Сведоци смо како се човек који је за своје седамдесет и четири године живота за Србију урадио све што је могао, а могао је много, и чија је биографија неупитна, блати по таблоидима. Зашто? Само зато што се осмелио, каквог ли греха, да јавно и активно подржи једног кандидата за председника Србије.

Реч је о живој легенди српског спорта Душану Дуди Ивковићу. Председнички кандидат Саша Јанковић треба да буде поносан што га подржава таква личност, човек господских манира којег уважавају у целом свету и који је навикао да га спортски противници поштују онако како је међу џентлменима уобичајено. У српској политици, међутим, нема спортског витештва, поштовања противника, већ царују необуздани простаклук и безобразлук, недостатак основног кућног васпитања, као и преданост потпуном уништењу непријатеља посредством средстава масовног тровања јавности. Не помаже ту небројено пута потврђено самопожртвовано и ненаметљиво родољубље. Као да није важно што се ради о кошаркашком тренеру који је постигао све што се у кошарци може постићи, узгред разгаљујући срца свих који воле спорт у Србији.

Уистину, може и треба председничког кандидата Јанковића поносом испунити чињеница да га подржавају личности сличне Дуди Ивковићу, по томе што су се у целости остварили у пословима којима се баве, од угледних професора универзитета и судија преко светски признатих књижевника, до врха српског глумишта. Подржава га и популарни певач Георгиев (чију музику потписник ових редова не љуби, али овде се не ради о укусима него о принципу), па је то био разлог због којега није могао одржати концерт у Смедереву, као што не може да организује концерт ни у београдској Арени, иако има довољно публике која би на те концерте дошла.

Да ли је све ово нормално? Зар је ауторитарни режим Александра Вучића толико застрашен да не може да дозволи одржавање концерта једном певачу само због тога што овај подржава његовог ривала? Зар је Душан Ивковић заслужио да му се име повлачи по таблоидима? Како је могуће да оно што није био проблем, одједном, у режији Горана Весића (према изјави Душана Ивковића на Н1) и злогласног уредника једног таблоида, то постане у тренутку Ивковићеве одлуке да подржи једног кандидата за председника Србије? Како то да певач, који је увек без икаквих проблема држао концерте по Србији, што ваљда није спорно, одједаред то не може да чини, и то баш онда када је одлучио да подржи Сашу Јанковића на председничким изборима? Осим тога, да ли се у „нормалној и пристојној” земљи може догодити да министар унутрашњих послова Небојша Стефановић и шеф посланичке групе напредњака Александар Мартиновић тврде да ривали њиховог вође „траже Вучићеву главу”, а да зато не могу навести ниједан аргумент? Како објаснити да неки таблоид, увреда здравог разума и базичног морала, из дана у дан уверава грађане Србије да поједини председнички кандидати прете Србији „хаосом”, тј. „украјинским” и „македонским” сценаријима? Да ли је ова власт уплашена да ће, можда, све криминалне радње, у којима је, по свему судећи, до грла огрезла, бити разоткривене, ако њен кандидат, Александар Вучић, не победи на изборима? Да ли мафију, напослетку, можемо поразити на изборима?

Од одговора на последње питање зависи будућност Србије. Грађани треба да одлуче да ли ће учествовати у изборима, ма колико изборни процес био несавршен. Нема идеалних кандидата. У капиталистичким друштвима уопште, а у периферном капитализму посебно, грађанин најчешће нема сопствене представнике, а власт неретко краде на изборима, баш као што у свакодневном животу понижава и поткрада грађане. Ауторитарни режим, који аминују велике силе због његове „кооперативности”, најрђавији је одговор на лош положај неког друштва у светском капиталистичком систему. У њему се огледају све системске противречности. Утолико, ломан је и подложан револуцијама. Отуда и његов само наизглед безразложни страх.

Шта да чине грађани? Ако мисле да је револуција излаз, не треба ни да излазе на изборе, јер неразумни и бахати режим револуцију чини изгледнијом. По правилу, ауторитарци изазивају неиздрживо стање, па (и без режимских призивања различитих „сценарија“) у међународним превирањима уистину неретко лете њихове главе. Но, у стабилним међународним околностима ауторитарна и послушна власт би могла дуго потрајати, а живот је кратак. По „господару” или „краљу” Александру Вучићу, извести нас весела Нада Мацура, већ су две улице у Београду назване. Отуда је упутно на изборе изаћи, јер понуда грађанима није шкрта. Либерали имају Јанковића, а конзервативци Јеремића и Радуловића, радикалнији десничари Обрадовића. Напослетку, ту је Бели Прелетачевић.

Доцент на Филозофском факултету у Београду