среда, 22.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:47

Три Нове године, два Божића и једна слава у Индонезији

Мрак, запалили смо ватру. Имали смо и гитару. Честитали Нову и отишли да спавамо ту под ведрим небом које у једном тренутку и није било ведро, али врећа ми је добра па нисам ни осетио кишу. Пробудили смо се. Плажа прелепа. Сунце, небо, облаци, море, бели песак – све спремно за нас. Купали се, јели, сунчали се, једном речју – уживали
Аутор: Небојша Ђорђевићуторак, 14.03.2017. у 14:57
Индонежанске плаже, место за дочек Нове године (Фото Пиксабеј)

Киша. Поново је почела да пада. Не да пада. Пљушти! И тако већ данима. Када сам стигао било је јако вруће, но рекли су да почиње кишна сезона. Киша би пала једном у два-три дана, мало нас освежила и то би било то! Свидела ми се та кишна сезона. Јануар и фебруар су врхунац кишне сезоне, па киша зна да пада сатима. Онда мало стане и онда сутра у неко време опет тако.

Неко ми рече да је то добро за учење бахасе и читање књига, гледање филмова. Слажем се, али ево данас је уз монсун нестала и струја. Кренуо сам да уређујем фото-албум на компјутеру баш ми је добро ишло и онда – нестаде струја. Па се при’ватио писанија.

Божић – Пољакиње су спремиле 12 различитих јела, то је њихова традиција. Углавном вегетаријанских, хтедох рећи посних, али било је ту јаја, ипак је католичка црква назаднија и мање модерна – наша црква практикује модерни, вегански (посни) мени. Све је било преукусно, али да ли зато што сам толико дуго чекао па се онда најео, или због наглог трансфера на „европску” кујну – било ми је лоше. Тако да сутрадан за Божић нисам нигде отишао, мада сам имао позив од једне фине жене коју сам упознао на путу за Бали. Био сам опет са Пољакињама, шеткали смо се, и на крају јели – у Соло гранд молу  индонежанску кујну.

Драгана није била са нама јер је отишла да покупи Немању, њеног дечка, у Џакарту. Како је само била срећна кад је донео све те „златиборце”, „бачке”, ајвар... Уживао сам и у том ручку (са дречаво зеленим „лебом” – наравно), али сам после тога повраћао. И то први пут откако сам дошао у ову земљу. Џабе јој халал сертификат кад је тежа од било ког индо јела сто пута.

Нова година – На плажи, то сам баш, баш хтео. У мом граду је била организована прва ноћ без аутомобила у Индонезији, а кад кажу без аутомобила овде мисле без мотора пошто њих сви, али СВИ, возе. Звучало ми је занимљиво, али, на срећу, успели смо да се организујемо и да одемо на плажу. Моји цимери су била на тој ноћи без аутомобила и било је фино, али гужва. А ја не волим сву ту гужву, дреку, помпу око нове године. Тако да смо Ивана , Виктор (из Словачке) и ја сели на бус и упутили се за Паћитан. То је место на стотинак километара од мог града, али због гужве требало нам је четири сата да дођемо до тамо. Оно што видиш успут је прелепо, та зелена, те боје, биљке, планине, невероватно – увек се одушевим.

Бициклом на плажу - Индонезија  (Фото Пиксабеј)

Стигли смо на Теленг Рију – то је плажа на три километра од града, велика, лепа, уређена, али са ње се ширио неки непријатан мирис. Јели смо. Кулирали. Причали. Мало одремали. Опет се купали. Сели опет у неки варунг. Извадили наше залихе ћијуа и кренули да пијуцкамо.

Било би подједнако лудо и забавно да смо ту дочекали Нову годину. Нарочито ако додам да је у близини припремана бина за индонежанске „народњаке”. Ипак, наши индонежански другари су нас чекали на улазу код капије спремни да нас возе даље. Чекали смо Пољакиње да реше шта ће, оне су цео дан били на плажама, па су биле мало исцрпљене, но ипак је једна решила да крене са нама. После отприлике сат времена вожње стигли смо. Мрак. Запалили смо ватру. Зезали се. Имали смо и гитару. Честитали нову и отишли да спавамо, ту под ведрим небом, које у једном тренутку и није било ведро, али врећа ми је добра, па нисам ни осетио кишу.

Пробудили смо се. Плажа прелепа. Сунце, небо, облаци, море, бели песак – све спремно за нас. Купали се, јели, сунчали се, једном речју – уживали.

Око три смо кренули назад за Соло, почела је киша. Баш је било прелепо.

Божић 2 – Пре тога је за Бадњи вече Ивана са Огњеном направила посну трпезу. Увече смо отишли на керонћог журку коју је организовала породица младог Џодија у част доласка баке у Соло. Бака живи негде па је ето у више наврата планирала долазак, па је у више наврата планирана и одлагана ова журка. Керонћог је као индонежански фадо, свира се, пева, сетно је, лепо. Породица нас је одлично угостила и стварно сам уживао у оваквој Бадњој вечери. Мети и Кејти су ми два омиљена америчка лика овде. Они су најбројнија „мањина” (после њих смо ми) у Солоу, а у Индонезији су то свакако Пољакиње и Пољаци (мада сам до сад сретао само припаднице женског пола из ове земље).

Кејти и Мети су запевали једну од песама које јако волим – „What a wonderful world” Луиса Армстронга. Био сам изненађен како леп глас има и како лепо пева Кејти, која је баш гласна, помало незграпна, али забавна и интелигентна Американка. У поноћ су Ивани и мени Кејти, Гаури и Зин честитале Божић са све „Христос се роди” и три пољупца у образ насред улице.

За Божић над Солоом падала је киша непрестна тога дана. Тако да је ручак код Сабине стално одлаган. Коначно смо се некако скупили и отишли. Сабина је студент из Словачке којој се толико допало овде да жели да докторира. На почетку јој је језик ишао као и мени да би у неком тренутку ухватила залет и сад га прича најбоље од свих људи у нашој групи.

Приредила нам је италијанску трпезу – са шпагетама, пармезаном, салатом, нешто са спанаћем. Фалило је само неко лепо вино, али и овако је вечера била претерана. Али шта би Божић био без моје породице. Баш су ми у том тренутку недостајали. Некако смо, уз сва наша лутања, успели последњих година увек да се нађемо и сложимо тих неколико дана око Божића. Коначно смо се чули. Тара је највише причала, и то ми је баш драго, пошто се баш дуго нисам чуо са њом и њенима.

Нова година 2 – И тад је нешто падала киша, па је било хоћемо ли ићи, или нећемо. На крају, покисли до голе коже, сели смо у последњи воз за Џогџу. То је град на мање од сто километра од Солоа, што је сат времена возом, а најмање два аутобусом-мотором. Придружили смо се пријатељима у једном кафићу. Ту је била нека кул реге свирка, тако да је и за дочек „наше” године било подједнако весело!

За „наше” Нове године као да се није ништа дешавало, никаква новогодишња атмосфера, ништа, али за Имлек (тако се каже кинеска Нова година) све је било окићено, са доста некаквих кинеских фестивалчића, приредби. Кинези су дуго били дискриминисани у овој земљи, али како је њихова матична држава постала моћан глобални играч, тако нико више не жели да се качи са њима, напротив. Одлучили смо да одемо у Семаранг, главни град централне Јаве на три сата вожње од Солоа. И тако ујутру кренусмо на пут за „најкинескији” град у Индонезији.

Са гомилом људи обилазили смо кинеске храмове, јели прасетину (наравно у траговима у пиринчу), упознали неке нове људе. Све у свему стандардна екипа (Гаури, Зин, Кејти, Мети, Огњен, Лидија, Данијел, Ким, Кин) са добрим појачањем. Тако да није могло да буде лоше. Могло је на тренутке да буде напорно, али, све у свему, и Имлек је био кул. Ја сам се мало напио, па сам наравно причао глупости, киша је наравно падала и успела да поплави централне градске улице.

Статуа буде у Индонезији  (Фото Пиксабеј)

Поред три Нове године, два Божића нашао сам времена и за једну славу у Индонезији!

На Јовањдан, Влада и Ружа из Богора и ја решили смо да одемо до Џакарте код бака Славке и дека Јоце на славу. Јудиро Соедарђо у ствари је дека Јоца, који је студирао у бившој држави Југославији, где је упознао младу, лепу, паметну Зрењанинку Браниславу Славицу. Она сада носи и презиме Јудиро, али се не одриче својих православних корена, тако да је јако било лепо чути појање на индонежанском и јести нашу прелепу посну трпезу (од које наравно нисам повраћао). Упознали смо њену породицу; Сузану, Београђанку-Канађанку-Индонежанку, још једног чикицу југо-студента и уживати у дану са Тодором Радишић, Србо-Индонежанком са заразним осмехом, активисткињом за права људи из мешовитих бракова, која нас је шетала по парку мини-Индонезија.

Успут нам је рекла свашта о Индонезији, њеном оцу (који се борио на четничкој страни, затим из Немачке побегао у Малезију, па одатле у Индонезију, где је исто нешто био прогањан – можда нисам то све добро похватао, али свакако роман-живот), њеној породици (сестри Милинки, која је и у време док смо ми били у Индонезији жарила и палила као ди-џеј по БГ клубовима), брату Милинку, који планира да се кандидује за гувернера Аћеха, екстремне муслиманске провинције на северу Суматре), Србији, српској амбасади... Све у свему, један потпуно дан.

Ето. Толико. Срећне вам нове године и нови почеци!

Небојша Ђорђевић, Индонезија


Коментари14
2f9b4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljilja K.
Evo, videh sad na sajtu Observer-a tekst o balinežanskoj Novoj godini objavljen juče. E, sad, da li slavi samo Bali ili cela Indonezija, ne pominje se. Tekst je posvećen Danu tišine, procesijama na plažama i ritualnim plesovima u prelepim maskama. Bog te mazo! More, plaže, ćutiš, plešeš sve u šesnaest! New Year unlike any other. Završava se tekst. Što se mene tiče, može. Pravi način za novi početak.
Electra
@Maja beli svet: pa zar vi ne vidite razliku? Vise nego zreli ljudi su otisli na veoma organizovani aktivni odmor, a Nebojsa pise o trenutnoj ispiraciji koja ga je odvela na 100 km udaljenu plazu gde su na kraju prespavali u vrecama, iako je padala kisa. Pitajte svoje kolege gde su oni proveli Novu Godinu i koliko su unapred to organizovali. Ne radi se o vremenskim uslovima, jahanju talasa i jedenju insekata, nego o slobodi, spontanosti i onome sto je neko vec napisao - mladosti. Ne ide se sa 40+ ispod zemlje, ali ako ste sa 20 propustili sta se propustiti ne treba, ne zavaravajte se da se to moze vratiti. Taman da iste stvari radite kao oni sa 20-25, vi ste vec u nekoj drugoj galaksiji i dozivljaj nikada nece biti isti.
Maja Beli Svet
Ne, ne vidim razliku. Zasto se ne bi islo? Tacno je da za zahtvevnu ekspediciju treba znanje. Na ovoj njihovoj plazi i oblasti takve mere nisu bile potrebne. Naseljeno je. Sloboda i spontanost ne pripadaju samo mladosti. Oni koji putuju znaju ekipe evropskih turista gde se sa radoscu dok su zivi pentraju gotovo stogodisnjaci sa setalicama na tvrdjave i uzivaju zivot. Mozda su to radili sa dvadest, mozda nisu, zasto bi sebi uskratili lepotu zivota u starosti. To nije pokusaj obnavljanja mladosti koja je prosla, nego uzivanja u zivotu u toku citavog tog zivota. Stari Atenborou bi vec po nekima trebalo da se preseli u vecna lovista, a on snima u gotovo 95 seriju o dinosaurusima.
Препоручујем 9
Deks
Ovo je putopis a ne za rubliku moj zivot u inostranstvu.
Ljilja K.
Komentari me nasmejaše prijatno, a tekst me je razgalio. Divno je kad ostanete svoji, a opet se prilagodite tamo gde ste. Jer ste taj život hteli. Divan je i spektar likova. To sa Novim godinama su uvek zanimljive priče. A i to kad se odredjuje početak. Pored solarnog i lunarnog kalendara, očito postoje i drugi kriterijumi. Ako se ne varam, u Indoneziji je Nova godina u martu i prvi dan je Dan tišine. Ništa ne radi, ni saobraćaj, ni avioni. Ljude se trude da ćute. Sve ima svoju simboliku. I to ćutanje i ono što se radi narednih dana. Ako ovo nisam pomešala sa Tajlandom ili nekom od tih destinacija, bilo bi lepo da čujemo i tu priču. Pozdrav za autora.
Небојша Ђорђевић
Љиљо К., хвала Вам пуно на дивном коментару! Делимично сте у праву. У једном, за свет вероватно најпознатијем, делу Индонезије - на острву Бали тако се обележава први дан Нове године. Ове године Њепи (Nyepi, Дан тишине) пада 28. марта, и тада све мирује, јер се претходно вече, гласно и јасно терају сви 'демони' са острва, и треба мировати један дан и не дозволити им да се врате. О овоме можда више у неком наредном писанију. Велики поздрав за Вас и све дивне људе!
Препоручујем 12
Вукица
Ех, младости, младости безбрижна, и јака, самој себи довољна! Младости наша-пролазна! У сећању те само понекад потражимо, бежећи од збиље...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља