уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36
ТРИНАЕСТА ГОДИШЊИЦА ОД ПОГРОМА НА КиМ

Пуцањ у Косово Поље

Аутор: Живојин Ракочевићчетвртак, 16.03.2017. у 21:36
Призор из Косова Поља после погрома 17. марта 2004. године (ФОто Ж. Ракочевић)

„Имаш ли ишта добро да јавиш? Ако је, макар некоме остала кућа или је успео да је одбрани, то је велика  вест”, питали смо новинара РТВ Мост Зорана Бабовића одсеченог од света заједно са својим сународницима у згради ЈУ програма у Косову Пољу 17. марта 2004. године.

„Све је сагорело”, понављао је и схватао како његов глас на локалним радио-станицама слушају хиљаде људи и како треба да им, из свог безнадежног положаја, каже да морају да се бране. Дознао је некако да су око Бресја, на ободима овог градића, неки Срби претекли погром и то понављао као да нам свима од тога зависи живот. Храбрио је друге да некако издрже и својим очима гледао ватрену стихију како гута стотине српских домова, који су тада преживели пљачке, нападе, понуде за продају.

Локална пошта је постала црна рупа у којој су, на металним полицама, стајале угљенисане пошиљке, за Србе, Албанце, Роме. На додир се све распадало у гомилице пепела. Косовска полиција је наводила хорду која пали,  убија и убацује Молотовљеве коктеле,  а Кфор се потуцао около пазећи да не уђе у неки озбиљнији сукоб са палитељима и убицама.

„Дођу с тенковима испред наше зграде и понуде нам евакуацију, да се спакујемо и одемо у околна српска села”, каже Бабовић. Коначно су одустали кад им је речено: „Не идемо одавде, па нек нас спале!”

Жртве, нестали градови и храмови
Лажна вест Радио-телевизије Косова о томе да су Срби одговорни за утапање двојице албанских дечака у реци Ибар, код села Чабра на северу КиМ, била је непосредни повод за погром. У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљеној призренској Богословији страдао је Драган Недељковић. У селу Драјковце убијени су Добривоје Столић и његов син Борко. У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић док је Славољуб Дабић претучен до смрти. У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници. У Липљану је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана. Погинуло је 19 особа, 900 људи је претучено и тешко повређено, запаљено је и оштећено око 800 српских, ромских и ашкалијских домова, протерано је 4.000 људи, срушено и оскрнављено 39 српских цркава и манастира. Страдала су гробља, десетине хиљада књига и икона, звона, животиње.

Једино је неки ирски војник, револтиран и бесан, са уништене поште скинуо албанску заставу, завитлао је и бацио у прашину и пепео. Неко га је фотографисао, па су медији на албанском покренули његов линч. Повучен је брзо са Косова.

Масовна хистерија и одобрени злочин учинили су да сваки кућа, објекат, храм или детаљ који се сматрао српским у Косову Пољу нестане. То је фактички био последњи пуцањ у насеље настало после ослобођења након Великог рата.  Све што је у црквама Светог Николе и Свете Катарине могло да гори сагорело је, покрадено уништено и оскрнављено, из Дома здравља је кроз један уски прозор особље извукло све болеснике док је зграда горела.

Сутрадан су у локвама насталих пуцањем водоводних цеви пливали здравствени картони, а тамо где је била велика монтажна руска болница стајали су, под ведрим небом, црни сагорели болнички кревети у гомилама жице и пепела који се пушио.  У лекаре те болнице становништво је имало пуно поверење. „Кад си затворен и беспомоћан, онда се јави тај трачак наде у свом оном хаосу. Ја сам оперисана у руској болници и њеног огромног значаја постала сам свесна тек касније”, прича монахиња из манастира Грачанице др Ирина Петровић.

Објекат је обновљен у њега су се уселили Албанци, ОШ „Свети Сава” спаљена до темеља, па обновљена добила је своје албанске ђаке, а да у њу не долазе деца из суседног српског села Кузмин одавно би била затворена.

„Све је готово, чини ми се да је у Косову Пољу, остала само једна српска кућа”, каже Зоран Бабовић и несвесно понавља ону реченицу из погрома, који је довршен – са веома малим изгледима да се  нешто поправи или побољша.

Председник Косова Хашим Тачи јуче је на конференцији, у Медија центру у Чаглавици, покушао да оправда погром 17. марта рушењем џамија, текија и католичких црква  у сукобу 1999. године, као и личним разлозима мотивисаних користољубљем.  „Две хиљаде четврте се  десило се оно што је најмање требало да се догоди на Косову, десило се нешто што је било срамно за Косово, догодило се спаљивање неколико црква, неколико кућа. Ако мене лично питате, и  тада, а и данас се осећам се посрамљено због било кога ко је то учинио”, рекао је Тачи и закључио да ће „Србија кад тад бити суочена са тужбом за злочине који су почињени 1998/99. године”.

Срби на правду, успостављену у косовском систему, гледају сасвим другачије, па сматрају да банализација  злочина и историјски реваншизам дубоко вређају жртве. Исте те, 1999. године о којој говори Хашим Тачи, разнесен бомбом издахнуо је Живојин Трајковић, у присуству Кфора. „Нису ми дали да му помогнем. Данас нема правде, нико ме више не чује.  Избегла сам, ништа немам, ћерка не може да ми се запосли”, каже за „Политику” његова супруга Радосава.  поливен бензином

Игром зле судбине, четири године касније, 17. марта 2004. из куће је извучен Косовопољац Златибор Трајковић,  који је поливен бензином жив спаљен наочиглед своје Раде и породице.  У тој ватри нестао је смисао, нестао је један градић, нестала је могућност повратка, живота и правде.

 

 


Коментари10
6f762
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

politika
Javite se redakciji Politike. Imaće ko da vas sasluša.
Anonimna
Volela bih da jednom nekome ispricam svoju ispovest o tom 17-om martu u Kosovu Polju. Inace, zivim na severu, ali samse tada, igrom slucaja, nasla bas tamo. Provela sam noc sa Kosovopoljcima u zgradi UNMIK policije, ako se dobro secam. Odlicno se secam Rade Trajkovic i njenog sina i njihove price kako "ubise Zlatka". Jos mnogo cega se secam, ali je najteza slika koju pamtim svitanje. Bili smo na najvisem spratu te zgrade, to je neka sala za sastanke valjda tada bila, svuda su bili prozori, dok je polako svitalo svuda okolo jos uvek su tinjale vatre nastale paljenjem svega sto je srpsko... Boze, koja tuga! Dusa me boli i danas, toliko me boli da ne mogu da opisem. To cu da pamtim dok sam ziva...
Marija Mitrović
Bravo, Živojine! Hvala na tekstu. Tačno onako kako je bilo.
Petar .Stanimirovic
Možda je krajnje vreme da pozovemo našu braću Kozake ?Znate kako se kaže :" I mi konja za trku imamo "! Samo što ćemo morati da preslišamo i naše dahije !
Зоран Николић (Ваљево)
Рана неизвидана, и данас је без мелема, без правице незалечена, само памћење и неспокој, молитва и Завет да васкрсне Србље и Србија на распетом Косово Пољу, да васкрсне, да рана зарасте,да се смире невини праведници макар у Крилу Господњем, кад мира на земљи нису имати могли...Грехота свеколика, на срце нам пала, баш како и птица ластавица што пољем прелетеше...На опросту, може бити, да гнездо свије, али на издаји и забораву, то не бива...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља