уторак, 26.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:02

Трећом класом у житима

Убрзо после Земуна заостале су мочваре и зазеленеле су њиве. Пролећно јутро се на једно око смешило на друго мргодило. Сенке од облака су летеле по пољима као утркујући се с возом, а млада влажна жита су била наизменице светла, скоро жута и затворена, скоро модра
Аутор: Вељко Петровићпонедељак, 20.03.2017. у 10:50
Вељко Петровић - Портрет из 1926. године

Господин из Београда био је сиромашан човек па досада није смео да путује трећом класом. А знао је од себе да је трећа класа кудикамо забавнија и научнија.

У првој су већином бесплатне легитимације, и господичићи и женчице, а у другој све остало капуташко што мргодно ћутећи и прелиставајући француску или немачку књигу мисли да обмањује и себе и друге.

А сада ће се чинити да и он кокетује са кризом. А хвала Богу путује полуслужбено у Загреб и у Љубљану у некој „хуманитарној мисији“ с правом на попутнину прве класе.

Вагон је био од оних што су „у цело“, без ограда на купее па се народ могао скроз да преброји. Као да друштво не снебивајући се отворено изјављује да нема баш чврста поверења у ову врсту путника. Но срећом то овај добри свет не осећа тако већ чак воли оваква кола јер воли све што није притешњено, што је широко као сеоски шорови, и воли друштво, не воли самоћу ни гордо повлачење.

Пошто више нема оног тискања по возовима целог света, из Београда се кренуло с полупразним колима. Али сва публика се сместила у једну половину оставивши у другој нашега господина, једну тужну госпођицу, вероватно учитељицу којој није успео премештај, и једног старијег на изглед полугосподина које је, међутим, могао да буде некакав трули и тврди газда; судећи бар по оном сигурном погледу којим је одмеравао успут теретне вагоне, фабрике и усеве и по оним меснатим, затубасним шакама.

Београдског господина је узбудио мирис треће класе те је уоколо и више себе махао главом као да је назирао трагове младости по жутој, дрвеној грађи тек посукнулој и „марморираној“ од прљавштине.

Он је стајао пред сељачком појавом као пред чаробном мистеријом која и одбија и привлачи

Јер на ђачка путовања, обично враћања из Беча, потсећала га је та, од Карпата до Јадрана и Родопе, типична мешавина наше сељачке и чобанске воње и оне тамо њихове, туђе, што железница доноси собом однекуда. Одисај торова и штала, влажних, салитраних набоја-зидова и жутих, утапканих, земљаних подова, наслаганог, крутог, кудељног рубља у црвоточеним сандуцима, оштрог сапуна и орахова уља, све у сивкастим вијугама крџе дувана – и негде у пукотинама устајале угљене чађи, машинског мазива и свеже, љуте паре.

Сећа се он сада добро како је на тим путовањима с „народом“ имао времена и расположења да мисли о себи и својим варошанима у односу према овим сељацима.

Вељко Петровић

Осећао је да су му мисли чудне биле, можда наивне, али искрене и изворне, па их је зато сматрао за важне иако их никада није смео да јавно искаже и призна. Само у тренуцима општег заноса и усхићења или обичних, равнодушних сусрета и дневних пословања био је он свестан да је исто што и они. У часовима обрачунавања са својом личношћу у оном унутрашњем осветљењу кад се у ћутању душа развија, лист по лист, као павит у месечини.

Он је стајао пред сељачком појавом као пред чаробном мистеријом која и одбија и привлачи; као и пред овим великим, страним узаврелим светом одакле јуре и куда јурећи одлазе ова гвоздена кола са својом хуком и неким лепршавим шаловима.

И та група неизвесних тежака која је ушла и сместила се без уобичајене вике ни по спољашности не представља нешто значајно само за фолклор нити је њихов мир идиличан. Није то било ни оно тупо достојанствено држање имућних газда у туђини, што је заправо само заштитна маска а ни једино брига због несвршена посла није их могла толико укочити.

У дну, на првој клупи, лицем овамо села су три мушкарца и једна жена. Онај у средини носио је улубљену јагњећу каду, кратак капут од коже и шарену огрлицу без поше. Као млађи човек могао је бити општински ћата или сваштар, у крајњем случају и народни учитељ.

Од осталих је један затурио на ошишану, округлу лобању, личку капицу, други су имали качкете а сви су били одевени полуграђански, с вуненим светерима. Жена у црној марами, зборана, потамнела плавуша, с младим, подозривим погледима испод спуштених белих трепавица. Може јој бити двадесет и пет и педесет. Леђима су била окренута с осталима с лица два Славонца с црним шеширима, шокачким кожусима.

Сви су ћутали. На седиштима ближе средини заузеше места: један бркат Крајишник с кожном торбом коју није откачио с врата цело време, некакав задригнули, веровано џематбаша из Сарајевског поља с белим саруком око главе, један ситан хоџица и одвојене две плахе Приморке с набијеном котарицама више себе.

На првим станицама улетеше задувани и неки Сремци који су наставили да се гласно вајкају али ускоро и неосетно спустише гласове и они.

Убрзо после Земуна заостале су мочваре и зазеленеле су њиве. Пролећно јутро се на једно око смешило на друго мргодило.

Сенке од облака су летеле по пољима као утркујући се с возом, а млада влажна жита су била наизменице светла, скоро жута и затворена, скоро модра.

Воз у станици Стара Пазова

Одједном сунце је ухватило маха и неко далеко село је синуло, беле кућице као да су синуле. Један у качкету отвори окно те се за час испунише кола оним неодређеним задахом натопљених ораница и младих усева. Људи постепено попустише онај укочени запети став и обрнуше лица жмиркајући ка отвореном прозору.

– Мож’ сад кад је закаснило – проракољи се један Сремац као пребацујући гласно да га чује напољу тај велики Неко.

– И да не траје овако, ди је семе иструло, натруло, не мож’ стићи ново до јесени.

  – Ни брини ти божју бригу! Мој деда је посејао изнова у мају, пре шест година па је у августу дупло платило. И препелице се тако угојиле да су их деца грудвама гађала – каже.

Е, земљица је земљица, Божја женица..

Господин из Београда се примаче са две клупе па се трже од уздржане љутине у пиштавом гласу Личана под капицом.

– А враг да је гноји нашим дробом, да Бог да!

– ’Ајде, немој да грешиш душу! Шта ти је земља Божја крива? Она је добра и трпељива, ’ранитељка наша а ми не ваљамо!

– Питај ову зашто се у црно завила, огорчено – чисто презриво добаци Личанин.

– Сад већ могу мислити; рад’ испаше главе попалише! За два чокота, ко два кокота. А? Шта је ту мати земља крива кад смо ми ’алапљиви и бесни?

Па и не скривајући пробуђену радозналост: А Арнаути, а?

Личанин мљацну и ућута, као да му пена изби на углове од усана.

– Не бирају бијеси, по крсту и некрсту, у кога ће да уљегну – одмерено ће онај у шубари са намером да одржи миран тон разговору.

Један од Славонаца скиде шешир па отра чело и теме подлактицом.

– Ако Бог да па се сад успимо у Београду, па... нека овај наш грих и несрића буде благослов бар за нашу дицу!

Господин из Београда је само слутио у чему је ствар; још у недоумици погледа у Сремца, но чим се срете с његовим незачуђеним очима одједном му се поста јасно.

– Јест л’ ви са Фајферове пустаре од Рајића, тиме озбиљније, с несумњивим саучешћем – запита Сремац.

Онај у шубари значајно климну главом.

– Чули смо, махну Сремац два-три пута па уздахну. Затим се наже господину из Београда и шапну:

– То су ти сироти људи, ако сте читали, што су се поклали, они колонисти и ови сељани. Има мртвих глава и с једне и с друге стране, а и Митровица их је пуна. И сад пошто су се умили у крви и плачу отишли су заједно да моле владу да им изнова одмери, по договору. Све је то било у новинама... Шта ћете – рече па заврши гласно: – Ал’ шта је земља свему томе крива?

– Та само да примим већ једном што кажу тапију на њу, продаћу је првом Циганину ако је луд па је хтједне купити; и нек’ се грби над њом и нек’ се крви због ње одсад ко хоће, мајку ли јој њену курвину – намичући капицу просикта велики Личанин.

– Јес’ ти Американац? Ниси. Јес’ и ти ор’о и сејао и жео – помирљиво теши Сремац.

– Онда шта диваниш? Нећеш ти њу продати.

– Како нећу, бр’те, кад је мени и у мом ђетету жива душа а није бензин ни питролеј; не моремо ми да разманемо рукама као ерпланом што сије, веле брез чоека у Америци и Русији. Кад њој, тој твојој Божјој земљи, дрољи и флинти једној свачијој и свачије машине, не треба више људског труда и бресанице и људског зноја, и љубави што се каже, онда треба пљунути на њу а не ’ранити је сузом и крвљу као досада! Кад сам петнаесте војева’ у Србији и ранио се, тек што сам стигао из Русије, па онако богаљаст бјежа’ кроз Албанију, рече ми један Шумадинац на Чакору: „Виђе ли бре бр’те како нас изневери земља, издадоше нас Баградани, Качаници и Демиркапије, планине наше и кланци, узданице наше досадашње! У шта да се поуздамо одсада, ајме нам, биједним Србима и сељацима.

– У то да се поуздамо, у то, што ову нашу земљу радимо рукама, и срцем и душом. Јер они тамо у Канади и у Јунајтедетерцу раде плајвазом. Чим се рачун не буде слагао, чим се покаже да може више да се заради на некој балези они ће напустити земљу и пшеницу... А ми нећемо напустити.

– Шта је сад?

Сви поскакаше и појурише ка излазу јер воз је нагло тргнуо уназад, јаучићи пиштаљком, шкрипећи кочницама и одишући паром испод точкова.

Све је сишло са воза. Службеници су се већ сагибали испод горостасне, кратковрате локомотиве, а некоји су газили са насипа по некоме орању зверајући на све стране.

Намах је прошао глас као језа: један је средовечни сељак мирно дочекао воз крај насипа и одједноме скочио пред железничке захуктале челичне груди. Кажу да му је глава одлетела далеко од жита, као кад се откине голубја и пргне далеко, у дно дворишта.

Чим су чули шта се догодило смрачили су се и вратили у кола. Заузевши свако своје старо место ни речи није нико прозборио догод воз није поново кренуо.

– Е и тога бр’те си мој није било прије рата. Ђе би зрели сељак скака’ под ватренку. Ако га и задеси што, онемоћа, ишћерају га нехарна ђеца из куће, он штаке под пазухо па пред цркву, или чучни уз остале бокце пред гробљем. Цуре би се вјешале за уларе и скакале у бунар, већ зна се, од срамоте, али људи, сељаци! О Господе, опака ли времена!

– А ди је онај господар? Видиш, тај ће сачекати други влак, мора да врача...

Господин из Београда погледа на празно место оног тобожњег тврдише и чисто му позавиде. Изгубио је сву вољу да и даље слуша своје сапутнике. Баш нема среће, сигурно ће му се изјаловити мисија у Загребу и Љубљани.

 

Вељко Петровић

(Политика, 30. април 1932. године)

 

 

 

 

 


Коментари0
57edf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља