четвртак, 30.03.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:05

Ништа душо, срео сам земљака

Колика је снага молитве у тренутку када полетиш у непознато, авион се одваја од земље а бројаница ти клизи низ руку. Или како изгледа остати сам, изгубљен, без посла, пара и пријатеља негде у предграђу Њујорка или Чикага
Аутор: Предраг Рудовићпонедељак, 20.03.2017. у 12:20
Само од тебе зависи да ли ћеш патити и живети или ћеш живети и кајати се (Фото Пиксабеј)

Ребекин лет из Амстердама касни па седим испред излаза на терминалу број пет, на аеродрому О’Хара у Чикагу. По ко зна који пут сам овде. Дочекујем, испраћам, долазим, одлазим, враћам се...

Стојим и размишљам... зашто ли ме воли та млада Јеврејка? Шта ли то зеленоока пустињска лепотица види на српском емигранту који осим неких, за њу чудних прича из младости (које она увек пажљиво слуша), кафанских послова и подухвата и прилично циничног погледа на свет и нема баш пуно шта? Је ли то љубав или игра сенки и страсти која траје...

Она не говори а ја се не усуђујем да питам, па тако крадем њену младост, осмехе и погледе дан за даном скоро целе две године.

„Добродошао”, чујем у једном тренутку. Окрећем се и видим младића кога дочекује родбина. Двадесетак му је година. Уплашен и узбуђен, лепо васпитан, помало збуњен, изгледа да први пут долази у Америку.

Нерадо долазим на овај аеродром. Српски је један од „домаћих” језика овде. Ионако превише често срећем новопридошле младиће и девојке и сваки пут не могу да се не запитам, јесмо ли могли другачије...

Још једног најбољег изгубила је данас мајка Србија. Свакога дана по неколико.

„Добродошао”, прошапутах и ја за себе.

Пре тринаест година, један од тих младића био сам и ја. Док се љубио са фамилијом гледао сам га као да гледам себе у огледалу.

Сада могу да кажем да сам у емиграцији провео трећину живота. Дани и ноћи пролазили су споро, сати на пословима бивали предуги, одмори и авантуре били су дуго ишчекивани и углавном прекратки. Сума на рачуну се увећала.

„Шта ли је тебе нагнало брате да и ти прођеш кроз ту капију”, помислих.

Постоје неке речи које изговориш једино шапатом. Грехови које не опростиш, ноћи које не проспаваш, људи са којима се не измириш. Постоје и дуговања која не наплатиш. Постоје и пропуштене прилике, прокоцкане амбиције, изневерена пријатељства, неузвраћене љубави.

Али ништа није тако кобно као неостварени снови. Јер, ма колико ти други загорчавали живот, у једном тренутку одлука постане само твоја. Само од тебе зависи да ли ћеш патити и живети или ћеш живети и кајати се.

И зато просто мораш даље без обзира на цену.

Какав је осећај шетати плажама Костарике, пожелети нечију близину и после десет година купити пар минђуша и послати их на забрањену адресу у Србији

„Добро си урадио”, помислих. „Срећно ти било, брате.”

Даљина мења, време лечи, људи заборављају. Биће пуно корака које не би волео да направиш, али мораш тамо да крочиш. Јер, ти си сада странац само онима ка којима си кренуо, а ускоро ћеш постати и свима које знаш.

Нека искуства једноставно нећеш моћи да им опишеш и она ће те заувек одвојити од свих. На пример, колика је снага молитве у тренутку када полетиш у непознато, авион се одваја од земље а бројаница ти клизи низ руку. Или како изгледа остати сам, изгубљен, без посла, пара и пријатеља негде у предграђу Њујорка или Чикага. Или какав је осећај шетати плажама Костарике, пожелети нечију близину и после десет година купити пар минђуша и послати их на забрањену адресу у Србији.

Неће ти веровати колико се јадно осећаш што ти напокон имаш нешто што они које волиш немају.

Није то нимало лако, да се једноставно покупиш и одеш. Да оставиш све иза себе мајку, кућу, пријатеље, бивше љубави, амбиције...

То не значи да си бездушан, да у том моменту не осећаш бол. Али та бол је само последња цена којом плаћаш сопствено спасење.

Јер, да се не лажемо, нико не одлази без муке и боли. А то што те бол не спречава и што је потискујеш, то само значи да је неко некада у теби нешто дубоко поломио. Нешто што ће за друге заувек остати тајна, што ти се само назире из очију, а о чему никоме не говориш.

И ти не одлазиш заувек.

Само ти је потребно да предахнеш, да се прегрупишеш, да себе потражиш међу туђим људима, местима и земљама. Да покушаш да некако саставиш расејане комадиће сопствене душе. Да као расуте перле покупиш остатке себе, да поражен и одбачен најзад у нечему негде успеш и да се онда опорављен и заборављен вратиш када те ни најмање не очекују.

И да самом својом појавом кажеш: „Ја још увек постојим.”

Младић је отишао са родбином, а ја сам гледао за њима. Докле ли ћемо више пролазити кроз ову капију? Само да већ једном слети њен авион! Требало ми је пиће, требало ми је да одем одатле...

„Зашто си замишљен, шта ти се сада мота по глави”, питала ме  је Ребека док смо се касније возили колима према Медисону.

„Ништа душо, срео сам земљака...”

„Ех, ти и твоји Срби”, насмешила ми се, уздахнула и помиловала ме по коси.

 

Предраг Рудовић

 


Коментари56
a50d2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljiljana
Predrag Rudovic: Није то нимало лако, да се једноставно покупиш и одеш. Да оставиш све иза себе мајку, кућу, пријатеље, бивше љубави, амбиције... Alex pre pet dana je napisao: 27 godina i jos uvek nije lakse .... Nikad nije lako, i na zalost nije lako ni vratiti se. Cini mi se da je nemoguce.
Ljilja K.
Pratim ovu rubriku i volim da se oglasim ovde. Čak sam počela da čitam i komentare. Suočavam se s nečim što mi je vrlo teško da podnesem. Sem što ljudi ne komentarišu tekst nego prenose to na stvari iz sopstvenog života, potpuno sam šokirana da velika većina, bez obzira na obrazovanje, voli da odredjuje kako će drugi da žive. Prema sopstvenim aršinima. Znači ako je meni ovako tako je i drugima. Ako ja mislim da je tako, onda je to životni zakon, recept za izvodjenje životnih radova. "Ja sam završio škole, ja sam video sveta, ja živim po svetu i JA znam kako se živi. Svi vi što mislite drugačije, nemate pojma. JA ću da vas naučim. Jer ćete moralno posrnuti, odvojiti se od nacije i rodne grude." Ovde se ljudi koji kritikuju kukanje i žalopojke nazivaju zlobnima!!! Jer je srpska patnja prevelika!!! Aman! Svaki čovek ima svoje patnje! Svaki narod ima svoje patnje! To se ne poredi.
Electra
@Dalida: o cemu vi pisete zaboga? Pa nije svaka zemlja Evrope isto sto i Francuska? €3.000? Pa zaista ste neinformisani, tu sumu zaradi svaki iole potkovani inzenjer koji ne mora cak nesto dobro da prica lokalni jezik, dovoljan je veoma dobar Engleski. Vi ste gospodjo ostali zakovani u neke veoma lokalne Francuske okolnosti i kao jedinu srecu vidite to sto vam je muz Francuz? Pa nije Francuska ceo svet niti cela Evropa, puno pozdrava od dva inzenjera u Nemackoj, pardon, doktora nauka u Nemackoj, cije dete moze da bira u koju ce skolu ici jer je super djak, a ne zato sto su me lokalci uputili u tajne krugove. Dugo bi bilo da ovde pisem kako zahvaljujuci tome sto znamo i koliko radimo imamo sva vrata otvorena. Nemojte zamlacivati ljude koji u Srbiji crkavaju i mentalno i fizicki. Naravno da nije sve moguce u inostranstvu, ali koliko je toga u Srbiji nemoguce je nemerljivo.
Dalida @svi:-)
Da dodam jos nesto o onih 3.000 evra potrebnih u Parizu za zivot Keri Bredsou.To je bio samo primer,ilustrativan jer svi znaju tu seriju.Nisam rekla da svi treba tako da zive,bas suprotno!Zivot Keri u velegradu(ali bez onih koktela i garderobe,vazna preciznost!)je jedva osrednji.Korektan dvosobni stancic(35M2) u Parizu intra muros(vec tad putujete pola sata do posla)je 1200.Dvosoban je neophodan ako se zeli dete,jer sa detetom u garsonjeri je horor.Sobe od 9M2 bez toaleta(zajednicki WC u hodniku za ceo sprat) su 600.Hrana min.1000 mesecno(hleb=1 do 3,vino normalno= min.10,prosecno 35/kg lepog mesa,sira,ribe,7/kg voce i povrce).Internet paket izadje na 70.Karta za prevoz 70.Bilo koji pregled kod specijaliste 100.Frizura 100.Rucak 20.Vrtic 10% od obe plate.E sad...troskovi jesu manji kad se ode u malo mesto,ko moze da nadje posao i ne fale mu muzeji.Ja bih se samo plasila za bezbednost,jer oko tih malih sela su cesto naselja sa islamistima i dilerima,koje policija ne dira,pa vi strepite.
Препоручујем 2
Dalida@Nina
Nina,hvala na ovom korisnom komentaru.Vasa zivotna prica je za postovanje(isto kao i moja, i svacija:-)).Sada vidimo koji Vam je izbor dala FR,cime ste zadovoljni,sta ceka diplomca tehnickog fakulteta(a tek drustvenog...).To zelimo da citamo(kontekst,detalji,obrazlozenje)a ne neke nedefinisane nostalgije("boli me nesto,ali necu da kazem sta").Tacno se zna sta boli,ali ljude je blam da kazu.Onda umesto da preciziraju koji su to "kobni neostvareni snovi"("vec mi je 40 godina a porodice nigde,radim tek da prezivim,trebalo je da napravim dete u Srbiji sa mojom velikom ljubavlju koja mi nije cak ni odgovorila na mindjuse,sad cekam da se Rebeka smisli a nesto mi se javlja da zrtvu materinstva ipak cuva za svog Izraelca")daju opise dusevnih stanja.Milana Panica ne muci nostalgija:-).O klasnoj borbi ja navodim suprotno:za emigrante klasne borbe NEMA!Mobilnost je uglavnom ka dole.Sto neki mogu da prihvate,ali ja ne!Jer zemlje prijema to kriju,i blam posle pada na emigranta"jer ne zna da uspe".
Препоручујем 2
Прикажи још одговора
Dalida@Nina
Nina,ne kazete da li ste"pravi"emigrant.Mozda ste dete gastarbajtera,udati za dete gastarbajtera, ili udati za Francuza.To nije isto,jer u potonjim slucajevima dolazite ipak na nesto.Cime se bavite?Nije degradirajuce biti lekar,to je super!Da gastarbajtersko/radnicko dete postane cak i generalista je kolosalan uspeh u Francuskoj,to sam upravo i htela da kazem!Moj post obraca se diplomcima iz Srbije koji ne veruju da ce biti socijalno degradirani i oni i porod,jer misle da ce minimum uspeti da zive kao Keri iz serije Seks i grad,a cim im se prohte vise moci ce,jer "na Zapadu sve zavisi od tebe".Nije tacno.Za zivot Keri,bez one silne garderobe i koktela, treba samcu 3.000 evra u Parizu,uz max. 1 dete.Treba ih zaraditi kad si emigrant!A moras u velegrad,jer u selima nema posla.Mnogim mladima prodje 20 godina dok se ne snadju,i tako propuste da rode dete.To je uzasna cena!U FR selima moze da se zivi tako,lepo(sa komsijama islamistima i narko-dilerima),isto kao u npr.Obrenovcu sa 700 EUR.
Suzana
Pisite jos molim vas , mozda nekome pomognete i mozda ce neko od ove divne dece odluciti da ostane ovde i bori se za svoju zemlju .Boli me vasa tuga , znam odlicno sta osecate , znam i zasto posecujete ovu stranicu . Tacno je i ono sto kazete da ne postoje reci kojima se neka stanja duse mogu opisati , i nemojte se obazirati na zlurade komentare , nisu oni krivi jer Bog nije prema svima darezljiv .Vama je podario srce i dusu i na tome treba da ste posebno zahvalni rekla bih i da jeste , bicete vi nama u redu jednog dana kada nam se vratite do tada samo napred mladi covece i pisite opet makar ja ponovo plakala .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља