недеља, 25.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:38

Ништа душо, срео сам земљака

Колика је снага молитве у тренутку када полетиш у непознато, авион се одваја од земље а бројаница ти клизи низ руку. Или како изгледа остати сам, изгубљен, без посла, пара и пријатеља негде у предграђу Њујорка или Чикага
Аутор: Предраг Рудовићпонедељак, 20.03.2017. у 12:20
Само од тебе зависи да ли ћеш патити и живети или ћеш живети и кајати се (Фото Пиксабеј)

Ребекин лет из Амстердама касни па седим испред излаза на терминалу број пет, на аеродрому О’Хара у Чикагу. По ко зна који пут сам овде. Дочекујем, испраћам, долазим, одлазим, враћам се...

Стојим и размишљам... зашто ли ме воли та млада Јеврејка? Шта ли то зеленоока пустињска лепотица види на српском емигранту који осим неких, за њу чудних прича из младости (које она увек пажљиво слуша), кафанских послова и подухвата и прилично циничног погледа на свет и нема баш пуно шта? Је ли то љубав или игра сенки и страсти која траје...

Она не говори а ја се не усуђујем да питам, па тако крадем њену младост, осмехе и погледе дан за даном скоро целе две године.

„Добродошао”, чујем у једном тренутку. Окрећем се и видим младића кога дочекује родбина. Двадесетак му је година. Уплашен и узбуђен, лепо васпитан, помало збуњен, изгледа да први пут долази у Америку.

Нерадо долазим на овај аеродром. Српски је један од „домаћих” језика овде. Ионако превише често срећем новопридошле младиће и девојке и сваки пут не могу да се не запитам, јесмо ли могли другачије...

Још једног најбољег изгубила је данас мајка Србија. Свакога дана по неколико.

„Добродошао”, прошапутах и ја за себе.

Пре тринаест година, један од тих младића био сам и ја. Док се љубио са фамилијом гледао сам га као да гледам себе у огледалу.

Сада могу да кажем да сам у емиграцији провео трећину живота. Дани и ноћи пролазили су споро, сати на пословима бивали предуги, одмори и авантуре били су дуго ишчекивани и углавном прекратки. Сума на рачуну се увећала.

„Шта ли је тебе нагнало брате да и ти прођеш кроз ту капију”, помислих.

Постоје неке речи које изговориш једино шапатом. Грехови које не опростиш, ноћи које не проспаваш, људи са којима се не измириш. Постоје и дуговања која не наплатиш. Постоје и пропуштене прилике, прокоцкане амбиције, изневерена пријатељства, неузвраћене љубави.

Али ништа није тако кобно као неостварени снови. Јер, ма колико ти други загорчавали живот, у једном тренутку одлука постане само твоја. Само од тебе зависи да ли ћеш патити и живети или ћеш живети и кајати се.

И зато просто мораш даље без обзира на цену.

Какав је осећај шетати плажама Костарике, пожелети нечију близину и после десет година купити пар минђуша и послати их на забрањену адресу у Србији

„Добро си урадио”, помислих. „Срећно ти било, брате.”

Даљина мења, време лечи, људи заборављају. Биће пуно корака које не би волео да направиш, али мораш тамо да крочиш. Јер, ти си сада странац само онима ка којима си кренуо, а ускоро ћеш постати и свима које знаш.

Нека искуства једноставно нећеш моћи да им опишеш и она ће те заувек одвојити од свих. На пример, колика је снага молитве у тренутку када полетиш у непознато, авион се одваја од земље а бројаница ти клизи низ руку. Или како изгледа остати сам, изгубљен, без посла, пара и пријатеља негде у предграђу Њујорка или Чикага. Или какав је осећај шетати плажама Костарике, пожелети нечију близину и после десет година купити пар минђуша и послати их на забрањену адресу у Србији.

Неће ти веровати колико се јадно осећаш што ти напокон имаш нешто што они које волиш немају.

Није то нимало лако, да се једноставно покупиш и одеш. Да оставиш све иза себе мајку, кућу, пријатеље, бивше љубави, амбиције...

То не значи да си бездушан, да у том моменту не осећаш бол. Али та бол је само последња цена којом плаћаш сопствено спасење.

Јер, да се не лажемо, нико не одлази без муке и боли. А то што те бол не спречава и што је потискујеш, то само значи да је неко некада у теби нешто дубоко поломио. Нешто што ће за друге заувек остати тајна, што ти се само назире из очију, а о чему никоме не говориш.

И ти не одлазиш заувек.

Само ти је потребно да предахнеш, да се прегрупишеш, да себе потражиш међу туђим људима, местима и земљама. Да покушаш да некако саставиш расејане комадиће сопствене душе. Да као расуте перле покупиш остатке себе, да поражен и одбачен најзад у нечему негде успеш и да се онда опорављен и заборављен вратиш када те ни најмање не очекују.

И да самом својом појавом кажеш: „Ја још увек постојим.”

Младић је отишао са родбином, а ја сам гледао за њима. Докле ли ћемо више пролазити кроз ову капију? Само да већ једном слети њен авион! Требало ми је пиће, требало ми је да одем одатле...

„Зашто си замишљен, шта ти се сада мота по глави”, питала ме  је Ребека док смо се касније возили колима према Медисону.

„Ништа душо, срео сам земљака...”

„Ех, ти и твоји Срби”, насмешила ми се, уздахнула и помиловала ме по коси.

 

Предраг Рудовић

 


Коментари68
27ec0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirjana
Osećala sam knedlu u grlu, tesnac u duši i tugu u srcu - kao da sam ja stajala na tom mestu - divno rečeno i beskrajno tužno ali istinito
Milan Kovac
Pitas se sta ga je na taj put nateralo. Dostojanstvo prijatelju, i beznadje koje se nalazilo oko njega. Kao i sve nas koji smo se uputili ko zna gde, i skrasili se sa ko zna kim, radeci ko zna sta. I svakom je svoja sudbina teska, ziveo u ovde ili onde, bio bogat ili siromasan. Samo jedni imaju jednu vrstu problema, drugi drugu, sve nas iste bolesti muce, a mi pokusavamo kako znamo i umemo da pregrmimo, i nadamo se boljem...
Slobodan
Nista krace, a lepse odavno nisam procitao. Hvala
писмен човек
Сјајно!
Katarina Stefanovic
Divan tekst. Uzivala sam citajuci.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља