Реагујући на мој приказ књиге писца Крстe Поповског Ина, драги брикетирани писац и „Политикин” сарадник Владимир Кецмановић лута по мом тексту као Данте по оној мрчави, мрачној шуми, на почетку свог спева о паклу. Да би ствари одмах биле јасније, ред је да напоменем како је дотични интернетски приказ насловљен Отаџбина, домовина, материна, што већ упућује на једну нимало нежну иронијску дистанцу. Да је аутор тог текста, то јест ја, хтео да буде још отворенији, он би српским писцима, па тако и Кецмановићу и Поповском, поручио: Другари, отаџбина вам је крепала, окупљате се око цркотине. Но, узалуд: много се који српски писац и даље пјано весели на сам њен помен, не приметивши да је, уистину и по старински, више нема. Gone with the wind, каже један амерички филм.

Утолико, како каже Кецмановић, условно је тачно да писца Поповског „теретим” за назадњаштво. Просто, протеклих пола века сасвим је релативизовало појам отаџбине, и о томе треба да мисли свако ко се њоме данас бави.

Писац

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ