Војислав – Војкан Борисављевић (69), композитор и диригент, вратио је 2014. године главном граду Србије, после две деценије паузе, музички фестивал „Београдско пролеће” под новим именом – „Пролеће у Београду”. Цео пројекат остварен је уз помоћ Министарства одбране и њиховог ансамбла „Бинички”, иначе најстаријег српског оркестра.
Све је то било дело Војкана Борисављевића, који је музичко образовање стекао у Београду и Паризу, а на Филозофском факултету у Београду стигао 1968. само да апсолвира. Прву плочу је снимио у 17. години, музику за први филм у 21, а први мјузикл написао у 23. години. После се, углавном, предао „лаким нотама” – „Одисеја”, „А сад адио”, „Љубав је смо реч”… – а затим озбиљнијем раду у позоришту, на филму и телевизији, као диригент наших најзначајнијих оркестара.
Током наредна два месеца, сваке суботе увече, његову музику можемо слушати у две ТВ серије које се приказују на Првом програму РТС-а: „Санта Марија дела Салуте” и „Сиви дом”.
По чему посебно памтите поновно успостављање фестивала „Пролеће у Београду”?
Тада, у пролеће 2014, на сцени Дома синдиката, где је фестивал и основан 1961, одржана су два такмичарска концерта: дечје и забавне музике, а највеће интересовање публике изазвао је евергрин концерт са нашим некадашњим звездама Лолом Новаковић, Ђорђем Марјановићем, Леом Мартином, Радмилом Караклајић, Терезом Кесовијом, Аницом Зубовић... Фестивал је затворио гост – италијански тенор Тино Фаваца.
Зашто сад, три године касније, овог фестивала опет неће бити?
Упркос томе што сам веровао да ће фестивал „Пролеће у Београду” прерасти у сталну музичку свечаност нашег главног града, то се ове године неће у потпуности остварити. Речено нам је да Београд нема новца за овај фестивал. Срећом, захваљујући Леонтини Вукомановић и људима из „Дечјег културног центра”, 27. априла биће одржано „Дечје пролеће у Београду”, а одрасли ће то да сачекају годину, две...
Шта би нам сад донео тај фестивал?
Донео би много забаве свима: ауторима, извођачима и, наравно, публици.
А шта губимо његовим неодржавањем?
Није ствар само у музици, ту је најважнија борба против кича и шунда који нас свакодневно даве са комерцијалних ТВ канала, али важна је и туристичка и свака друга промоција Београда и Србије.
Како то раде Италијани?
Њима је неопходно учешће националне радио-телевизије, града, државе, и спонзора. Мада, морам да приметим да су забавно-музички фестивали углавном свуда у кризи. Погледајте само „Песму Евровизије” – превише светлосних ефеката и плејбека... Музика се ту негде изгубила.
Шта сте ви урадили од прошлог „Пролећа у Београду”?
Много, али углавном на концертном плану. Дириговао сам широм Србије, најчешће у Смедереву, а пре неколико дана на сцени Народног позоришта у Кикинди, са Јадранком Јовановић и младим Душаном Свиларом, уз дуготрајне овације дивне публике. Прошле године сам се вратио ауторском раду: писао сам музику за филм и серију Здравка Шотре „Санта Марија дела Салуте”. Посебно ми је драго што сам музику снимио са Симфонијским оркестром РТС-а, што је дало посебан квалитет и „звучну боју” овом пројекту.
Сматрате ли нашу филхармонију музичком репрезентацијом Србије?
Наравно, то је без сумње наш најбољи оркестар чији је квалитетан звук поставио велики маестро Урош Лајовиц, који је био шеф диригент после 2000. године. Њихов једини проблем је мало, односно симболично присуство српских диригената и композитора у програму, јер, мора се рећи, то је европски преседан.
Шта планирате?
Низ занимљивих концерата. Најпре 17. априла на Калемегдану са Јадранком Јовановић на „Данима Београда”, па већ сутрадан, 18. априла, у Нишу – програм „Све било је музика” са нишким великим ревијским оркестром „Импресија” и локалним звездама, а 6. маја у Крагујевцу, на Дан града, приредићу веома занимљив концерт симфонијских обрада песама групе „Смак”.
Хоће ли и даље бити музике у Дому синдиката?
Надам се ускоро бољим данима. За разлику од већине београдских биоскопа које је приватизација успела да затвори, Дом синдиката је преузео способан млад човек – Игор Станковић. Крајем јуна се креће са адаптацијом, а отварање се очекује почетком наредне године. Биће то мултимедијална дворана са најсавременијом техником. Свакако ће ту бити обновљено „Београдско пролеће”, а редитељ Даријан Михајловић и ја планирамо спектакуларну поставку мјузикла „Повратак отписаних” за април 2018. године.
Чему вама све служи музика?
Најчешће бегу од стварности, посебно у последње време.
Које инструменте свирате?
Кларинет, виолину – не много успешно, а клавир – мало боље.
Тито је ценио и волео уметнике
Свирали сте за Тита? Какав је био?
Музичари, по природи свог посла, морају да познају политичаре. Уосталом, на средњовековним и ренесансним дворовима композитори су, такорећи, били у радном односу. Имао сам част и велико задовољство да са Здравком Чолићем и „Седморицом младих” свирам на Титовом последњем рођендану маја 1979. године у Добановцима. Тито је веома ценио и волео уметнике, па је сходно томе и однос према култури у некадашњој СФРЈ био адекватан. Сад је много другачије, све је на тржишту, критеријуми су попустили, па су култура и уметност сведени на ниво инцидената. Све зависи од личног ентузијазма, па ко преживи...
