понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05
ИНТЕРВЈУ: РИСТО ТУБИЋ, филозоф

Свет је равнодушан према нама

Излишно је и помињати да свет желимо без диктатуре и насиља, али нико, до данас, није понудио рецепт за такав свет. Осуђивати апсолутно, без изузетка свако насиље – значило би осуђивати живот
Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 26.03.2017. у 20:00
(Фото: Томислав Јањић)

Ристо Тубић, филозоф, књижевник и преводилац, рођен је у Орашју (Попово поље, у Херцеговини). Завршио је студије филозофије на Филозофском факултету у Београду, докторирао је на Филозофском факултету у Варшави. Радио је на Филозофском факултету у Сарајеву, где је био и декан факултета. Био је гостујући професор на универзитетима у Варшави, Кракову, Харкову... У Лондону је био гост Британске академије наука. Предавао је на Филозофском факултету у Новом Саду, Бањалуци, Палама, Бијељини, Источном Сарајеву, Београду... Аутор је десетак, изузетно значајних, стручних студија. Издавачка кућа „Свет књиге” из Београда, објавила је недавно његову нову књигу „Аспекти филозофског промишљања историје”.

 

Који је био основни мотив вашег промишљања смисла и судбине историје човечанства?

Историја је подручје наше одговорности за властиту будућност. Нема људског достојанства без спремности за такву врсту одговорности. Притом, додуше, излажемо се не малој опасности промашаја, јер где нема ни духовног, ни световног вођства над кретањем историје, као што је наша планетарна данашњица, нема ни извесности у погледу њеног сутрашњег исхода.

 

Нисте ли, можда, баш зато, казали како је историја врло несигуран терен. Шта то, заправо, значи?

Значи да се без обмане тешко може и замислити. Шта се све није показало као илузија, понекад и смешна. Њена неизвесност, њени парадокси и апсурди, долазе, у ствари, из њене праисконске склоности да оно непредвидиво, неочекивано, игра свој плес, склоност ка мистерији.

 

Пишете и о познатом Хегеловом парадоксу. О чему је, заправо, реч?

Реч је о томе да смо, по Хегелу, из историје научили само то да нас историја, досад, није ничему научила, што не значи негацију историје као науке. Не значи, јер је историја увек показивала нова стремљења, кретање што, по дотад, познатом логосу историје није могло бити предвиђено. Није, јер историја, из увек нових стварних услова, говори нове истине, означавајући, увек изнова, перспективе и правце кретања.

 

Сматрате да је бесконфликтно друштво, друштво без мржње, зависти, сукоба и ратова – немогуће, утопија?

Да, сигурно је утопија. Притом, најпре ваља рећи: да се ми не боримо да друштво буде идеално, савршено, бесконфликтно, него за то да буде баш конфликтно, али да се ти конфликти воде у оквиру одређене игре и да њена правила буду демократска. То би требало да значи: страначки политички конфликти, у складу са законски прописаним правилима и под контролом народа.

 

Али, како да се ослободи мржње, пакости и зависти?

То је немогуће. Да је свет без мржње пожељан, то је по себи толико позната лозинка, да ће се једва наћи неко ко се с тим не би сложио. Нажалост, лозинка сама по себи врло мало вреди. Корен мржње је усађен у нашој нарави, па је према томе мржња неизбежна. Ни љубав ни мржња не дају се извести из праведности. Ниједан закон не може љубав захтевати, наметнути или изнудити. Према томе ни мржњу. Љубав и мржња су гратис, без законске основе. Братство се не може институционализовати. Немогуће је људе приморати да се воле, баш као што не можете некога тужити суду ко кипти од мржње према вама. Мржња, као и љубав, у себи укључује једну врсту бесконачности, неутаживости.

 

Рат против самог себе
Владика Николај Велимировић каже да свако ратује, не толико из мржње према другима, колико из љубави према себи?Из безбројних дугогодишњих ратова, људи су се мало чему, ако су ичему, научили, осим дрскости и себичности. Отуда ће владика главни узрок сукоба видети у охолости човека према човеку и народа према народу. А да би се ратови и крвопролића некако зауставили, човек би, вели, најпре морао да добије рат против самог себе. Да, али како да се тај рат добија? Можда једино тако што ће свако од нас, обуздавајући зло у себи, самим тим допринети да оно буде обуздано и у друштву. На тај начин он у себи остварује несигурну и крхку антиципацију подношљивог живота.

Више пута сте рекли да се историја збива у свету случајности. Како то разумети?

Да, историја је низ случајности. Не постоје историјски закони, ни пут ка избављењу. То су, једноставно, глупости. Непредвидиво увек може да се деси. И баш оно што је невероватно и фасцинантно – то је случајност. Како се, на пример, догодило то да се аутомобил Франца Фердинанда, с његовом супругом, зауставио баш на месту где се налазио Гаврило Принцип?

 

С великим уважавањем пишете о нашем чувеном историчару Радовану Самарџићу?

С разлогом, разуме се. Свет се, каже, ослања на историју, темељ је на којем он почива. Не сматра да у историји треба тражити поуке, да историју треба претворити у аналогију доброг људског понашања. Историја треба да дâ и све негативне примере из друштвеног живота. Историја би, вели, требало да буде наше велико уживање, да буде сласт нашег духовног живота, да нас испуњава поносом што је имамо, и да нас одведе у сфере где можемо да уживамо у људским творевинама.

 

Како гледате на либералну демократију. Кажете да политичка филозофија, до данас, ништа боље није измислила?

Није. Мислим, да је Винстон Черчил добро приметио, да је то најгори систем, изузимајући све остале. Јер, уколико либерална демократија буде победила свуда, дакле глобално, људи ће се борити и против праведних идеја, бориће се да би се борили, бориће се да би убијали досаду (Франсис Фукујама). Јер, људи, напросто, не могу да замисле живот у свету у којем нема борбе. Зато их, ни либерална демократија, неће сасвим задовољити. И управо ће они, који буду незадовољни, увек имати могућност да изнова покрену точак историје. Уједно, то је и могућност да се појаве неке нове историје, досад, непознате алтернативе, и ауторитарне, такође.

 

Шта нам, онда, ваља чинити?

Не знам. Готово да је, на крају, излишно и помињати да свет желимо без диктатуре и насиља, али нико, до данас, није понудио рецепт за такав свет. Осуђивати апсолутно, без изузетка свако насиље – значило би осуђивати живот. Међутим, није неразумно, како добро примећују хришћански хуманисти, борити се за свет у којем ће насиље бити усмерено само против ропства, злочина, агресије и тираније. То није неразумно, ни онда кад имамо велике и добро утемељене сумње, да ли ће такав свет икада моћи да постоји. Но, разум нас чини, не само рационалнијим, него нас, нажалост, чини и опаснијим. Памет у главу.


Коментари7
439b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Alex
Molio bih politiku da sa nekim njegovim esejem podsjeti jos jednom na njego dijelo. Risto nas je napustio prosle sedmice poslije krace i teske bolesti.
Alex
Molio bih politiku da sa nekim njegovim esejem podsjeti jos jednom na njego dijelo. Risto nas je napustio prosle sedmice poslije krace i teske bolesti.
Nikola Kiric
Gospodin filozof nam predlaze, ako niste shvatili, da se molimo bogu i idemo za popovima. Oni ce da nam objasne stvari koje su stari Grci objasnili, ali ih mi ne mozemo shvatiti dok nam oni to ne kazu. O takvima je Radoje Domanovic napisao jednu liepu pricu. Bravo zemljace! I hvala ti za onaj potpis medu 160 velikih filozofa.
Draga
Sjajan tekst!
Sasa Trajkovic
Veliki kompliment Politici sto nam pruza uzitak da upoznamo jednog svestranog intelektualca, kosmopolitu i da iz prve ruke saznamo nesto o tom prioklamovanom svet EU i Evropskih kulturnih i politickih ideja i vrednosti. Nazalost i da shvatimo gde je u toj EU mesto predvidjeno za Balkan i ove nesrecne narode koji sem laznih obecanja i prepisanih politickih vizija koje su odavno zavrsile na djubristu istorije nemamo vise nista osim mrznje jedni prema drugima i nagomilanih nacionalnih ali i istoriskih kompleksa koji nosimo kao otvorenu ranu u sebi. Nije problem u snovima vec u budjenju iz snova zar ne.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља